Туфик Софтић [ РТЦГ ]

21. 09. 2023. 07:15   >>  13:42

СТАВ

Остасмо те, водо, жедни

Када сам се љетос, на врхунцу топлотног таласа, на Јеловици, на 1.500 метара надморске висине, онако из руке напио воде са извора за који кажу да је најхладнији на овој планини и да му је и љети и зими температура свега четири степена, пало ми је на да ми је неко рекао како је на приморју најпродаванија флаширана вода Евијан. 

Помислим, шта би негје у Будви неко дао за гутљај воде са Јеловице, из природно замагљене флаше?

Онда се присјетим провјереног податка, да увозне воде покривају црногорско тржиште са 60 одсто, иако и ово мало фабрика које имамо могу годишње произвести 350 милиона литара флаширане воде, што би било сасвим довољно за потребе Црне Горе. Зашто не производе, питање је без одговора.

То је разлог што је домаће тржиште преплављено флашираним водама из увоза, а према неким подацима, Црна Гора увози чак двадесет и два милиона литара флаширане воде на годишњем новоу.
Планина и извори су моја љубав.

Када смо давно као ентузијасти радили на адаптацији старог објекта шумске управе на Бјеласици, у Суводолу, претварајући га лагано у сасвм пристојан планинарски дом, направили смо поред њега и спомен чесму једном од пионира планинарства не само у Беранама, већ и Црне Горе, Бранку Божовићу.

Воду смо довели са извора височије са планине, са неколико стотина метара пластичног цријева. То је од тада постала моја омиљена чесма и омиљена вода, за коју сам мислио да хладније нема, јер руке под њом нисте могли држати дуже од неколико минута, а да вас не заболе кости.

Када код бих излазио на Бјеласицу са покојним оцем, који ми је планинарство о смучартство усадио у ген, трпио сам жеђ да бих уживао у укусу и хладноћи воде са спомен чесме.

Лутајући планинским пространствима сјевера уживао сам у проналажењу добрих извора којих је било у изобиљу и на сваком кораку, тако да добром познаваоцу терена и планинарских стаза, није требало носити у то вријеме популарну војну чутурицу.

Тада нисам знао за податак да је само на подручју општина Беране, Андријевица и Петњица катастарски регистровано преко 3.000 извора питке воде, већих наравно, од којих ниједан, не рачунајући оне који су искориштени за градске или сеоске водоводе, није индустријски валоризован.

Ови подаци су се могли пронаћи у документу под називом “Катастар изворишних вода на подручју општина Беране, Андријевица и Петњица”, који је сачињен прије можда и четрдесет година.

Оригинални документ је највјерованије отуђен још прије више од деценију, мада се званично третира да је нестао у пожару, када је у Беранама изгорјела зграда у којој су се у то вријеме налазиле канцеларије ресорног секретаријата.

Катастар изворишних вода својевремено је израдио тадашњи Завод за урбанизам и пројектовање из Иванграда, и као врло вриједан документ чуван је са ознаком “војна тајна”.

Управо на основу тог документа утврђено је да на подручју које је истраживањем обухваћено постоји најмање тридесет извора питке воде који задовољавају све критеријуме да би могли да се користе у комерцијалне сврхе, односно који су капацитета од пет до 50 литара у секунди.

Сваки од ових три хиљаде извора био је биохемијски испитан, у свим временским условима и у сва четири годишња доба, и сви су оцијењени као врхунски. Бољих вода нема ни на Алпима, ни у Француској одакле нам стиже Евијан.

А онда слиједи скоро невјероватан податак да су на читавом планинском пространству сјевера Црне Горе, фабрике воде до сада отворене једино у Колашину и Шавнику, док од Гусиња на крајњем сјевероистоку, па све до Пљеваља на сјеверозападу, од огромног броја великих и најквалитетнијих изворишта, индустријски није валоризовано ни једно.

Гусињани, тако, купују увозну воду у продавницима, док са Али пашиних извора, воде најбољег квалитета свакодневно у неизмјерним количинима отичу у неповрат, као и са водопада Скакавица, или на још десетине изворишта на падинама Проклетија, који су великог капацитета.

У Петњици можете чути да би само комерцијализација изворишта и изградња фабрика на двије највеће ријеке на територији те општине, Трпешке и Попче, било довољно да овај крај заживи и добије значајну индустријску грану.

Истовјетна прича о неискориштеним ресурсима, као у Гусињу, Беранама или Петњици, може се чути у Бијелом Пољу, Плаву, Рожајама, Пљевљима и, најапсурдније звучи, на Жабљаку. Замислите туристе на Жабљаку, којима се у еко ресторанима једине еколошке државе на свијету нуди вода брендова изван Црне Горе.

Да питате и последњу бабу на неком од дурмиторских катуна, набројала би вам макар десет извора најквалитетније воде великог капацитета.

Држава и локална управа у Рожајама још увијек нијесу ни индустријски ни туристички валоризовали чак ни огромне капацитете најквалитетније изворске воде на Врелу Ибра у том сјеверном граду.

Онда се поставља питање, колико становника Црне Горе уопште зна гдје је Врело Ибра? А ко то не зна, тај не зна шта стварно значи дивља љепота и непресушно извориште питке воде.

Остаје и даље без одговора питање зашто пијемо воду из увоза, када наше најквалитеније планинске воде има толико да би Црна Гора лако могла постати лидер у региону, и по производњи, и по извозу најчистијих и најквалитетнијих изворишних вода.

Упућенији у ову причу спремни су само да вам на уво кажу како се читав проблем заправо врти око интереса такозваних увозничких лобија, и да је то један од разлога због чега су пропали индивидуални предузетнички покушаји отварања фабрика флашираних вода у Гусињу, Андријевици и Рожајама.

Богатство сјевера, наравно уз руде, су шума и воде. Шуме се краду, воде одлазе у неповрат, а становиштва у овом региону према свим показатељимам све је мање и мање. И све је сиромашније и сиромашније.

Гдје је држава у свему томе, питам онако, за себе. Зашто држава не валоризује неке од ових извора, па макар вишак воде коју имамо слали у хуманитарне сврхе у земље гдје је литар воде скупљи од литра нафте, или онамо гдје је пију из бара.

Мени лично, када год се ужелим лијепог укуса хладне планинске овде, није тешко упалити аутомобил и поћи на Јеловицу. Онамо гдје се у старом дрвеном кориту хладе лубеница и пиво.

Отишао бих радије на мој омиљени извор, на спомен чесму у Суводолу, али је прасахла. Неком зафалило педесет метара цријева за заливање баште, па одсјекао са овог цјевовода. А нема више ентузијаста какви су некада били берански планинари старе генерације, да скоче и да очас поправе.

Мрак лагано пада, планинска хладноћа стеже. Крећемо лагано према граду у старом “уазу”. Већина из те “гарде” планинара одавно више није међу живима.

Као да их видим како у одласку гледају према спомен чесми, и као да чујем уздах - “остасмо те водо жељни”.