20. 12. 2022. 06:48   >>  11:26 1

СТАВ

Тара: Суза у смећу

“Нека тече“ и "Нећу бару, хоћу Тару", слогани из 2004. када је Тара заштићена Декларацијом Скупштине Црне Горе и данас добро звуче, али све што се са ријеком дешава од тада чини легитимним питање - да ли би изграђена брана била мање штетна за Тару од затрпавања смећем?

Пише: Нела Вешовић Дубак

Депонија на обали Таре у Колашину је привремена четири деценије, још толико је довољно да неке нове генерације општинских пионира, у фикцији будућности, можда избришу сво то вријеме и кажу „привремена је“. Никога нема да памти, а они понављају: сада је формирана депонија, затрпана је земљом, садимо кадифе сваког дана. Ред кадифа, ред смећа.

Сви општински дародавци обећања имају свој монолог који обећава и био је обећавајући. Тара и депонија остају на папиру у лијепо форматираним локалним плановима, заборављени. Одговорна је Општина, одговорни су инспекцијски органи који би требали да казне Општину. Хумана популација Колашина, користећи амбалаже којима храни голе животе, претвара своја домаћинства у мале фабрике смећа које се мора негдје однијети. Ко зна која врста смећа и отпада храни Тару, колико ће још Тара моћи да апсорбује нечињење и колико ће јој још требати да, и ако се санира депонија, буде у статусу реконвалесцента.

Колашин који доживљава инвестициони БУМ, вјероватно овако враћа дуг својој природној вриједности на коју се тај БУМ ослања. Постоји податак да је Комунално предузеће Колашин процијениило да је прошле године на депонији завршило више од 3.630 тона отпада, нашег смећа, и колико још дима и карбона од паљења? Колико опасности од пожара чије сузбијање много кошта… Колико је то новаца, колико штете, колико свега? Колико су загађене површинске воде, подземне, шта је са процједним водама, каквом водом наливамо земљу на којој гајимо кромпир који заврши у стомаку наше дјеце, какав то лиснати сир једемо…и тако у недоглед.

Опште је познато да се на депонијама генеришу бројни полутанти који могу доспјети у површинске и подземне воде као што су тешки метали Цд2+, Цр3+, Цу2+, Пб2+, Ни2+, Зн2+, ксенобиотици, ароматични угљоводоници, феноли и тако даље. Они представљају велику опасност за животну средину и здравље људи. Ризик је већи што на депонијама не постоји контрола одлагања која би спријечила да опасан отпад дође до нас, до биљака, животиња.

Опасност процједних вода огледа се у садржају неорганских и органских материја, ксенобиотика и микроорганизма. Комплексним хемијским реакцијама, инфилтрацијом атмосферске воде у тијело депоније и воде садржане у отпаду, као и растварањем полутаната из отпада под дејством физичких, хемијских и биолошких процеса, настају процједне воде, које због свог састава контаминирају земљиште, површинске и подземне воде. Типичан састав депонијске процједне воде су токсичне и опасне материје растворене органске материје, неорганске макро компоненте (На, К, Ца, Мг, Фе, Мн, СО42- и многи други), микроорганизми, ароматични угљоводоници, угљени хидрати, феноли, халогеноване компоненте, нутријенти, пестициди, тешки метали. Међу њима, тешки метали показују додатни потенцијал за испољавање негативног утицаја кроз процесе биоакумулације и биомагнификације.

Неконтролисана процједна вода деградира квалитет земљишта, површинских и подземних вода што негативно утиче на биодиверзитет. Најгори облик загађења подземних вода под утицајем депоније је директни контакт процједне воде са подземном или површинском водом. Ко нам гарантује адекватно управљање процједним водама које је један од најважнијих аспеката контроле загађења које се ослобађа са депоније?

Европска Директива о депонијама (Цоунцил Дирецтиве 99/31/ЕЦ) и Уредба о одлагању отпада на депонији налажу одлагање отпада на депоније на начин којим се спречава загађење земљишта и вода, што укључује постављање дренажног слоја за безбједно сакупљање депонијске процједне воде која се мора адекватно третирати прије испуштања у водопријемник.

Црна Гора је ратификовала ЕУ Директиву, али то је тек нешто што тамо негдје пише. Недовољно развијен систем управљања отпадом у последњих неколико деценија код нас је резултирао, поред осталог и великим бројем локација на којима је отпад одлаган или се и даље одлаже на неадекватан начин.

Према подацима Европске Агенције за заштиту животне средине подземне воде се користе као главни извор за водоснабдевање становништва водом и за наводњавање пољопривредних површина. У просјеку 33 одсто подземних вода у Европи користи се за пољопривредне активности, 16 одсто за водоснабдевање становништва, 11 процената за индустријске потребе, а 40 одсто за производњу енергије. Јужни дио Европе највише користи воде за пољопривредне активности (75%) и то за наводњавање пољопривредних кутура, коришћење за сточарство, и тако даље. Поглед на Тару са депонијом, доста говори о томе какву то воду ми користимо.

За двије године ћемо славити 20 година када смо одбранили Тару од изградње Хидроелектране Бук Бијела са 10.000 потписа петиције грађана Црне Горе, 30 ангажованих НВО, подршке медија и, на крају већине у Скупштини. Сјећања ради: против Декларације се 14. децембра изјаснило 29 посланика ДПС-а, а подржало ју је 35 посланика СДП-а, СНП-а, ЛСЦГ-а, ДУА и Демократског савеза.

Дакле, славимо пунољетство, прије 18 година усвојена је Декларације о заштити Таре, након највеће грађанске кампање икада, када је ријећ о заштити природе у Црној Гори. Слогани из те 2004. „Нека тече“ и "Нећу бару, хоћу Тару" и данас добро звуче, али све што се са ријеком дешава од тада чини легитимним питање - да ли би изграђена брана била мање штетна за Тару од затрпавања смећем. Поред тога, ко нам гарантује да би је сада могли одбранити од потапања у изведби енергетских лобија који су знатно „ојачали“ од тада. Како је Декларација донијета, тако може и да се укине – је ли?.

Тара је женског рода, чудесна.. небила, сада оркестрира својим дивљим валовима, једва, јер су јој удови покривени смећем, нашим смећем, смећем из локалних докумената, смећем којим јој режемо крила сваког дана.

Деведесетих година прошлог вијека, мојих последњих студентских дана И последњих дана Југославије, у београдском Звездара театру играла је Сека Саблић у представи Женски оркестар. И данас се сјећам како, не би ли доказала љубав, партнеру Бранимиру Брстини, са ревера страствено скида перут и говори: „Сва твоја перут је моја перут“

Тару - национално благо, не можете да не волите, те тако и сво њено смеће је наше смеће, само што се не може отрести као перут са ревера.

(Ауторка је магистарка биолошких наука)