Dragoslav Dedović  [ DW ]

15. 03. 2025. 09:31

Rođendanska pesma

Morao bih da napregnem pamćenje, kako bih se obreo za rođendanskom trpezom u jednom podmajevičkom selu. Moje sećanje je dron. Mart je, a u dvorištu seoske škole još leži sneg. Šezdesetih godina prošlog veka zima je umela da traje do aprila, a u bosanskim brdima i do maja. Odozgo vidim kokošinjac, kao kockicu bačenu na snežnu površinu koja blista milionima iskri na zubatom martovskom suncu. Levo, na ivici bele površine je još jedna crna kockica – čučavac. Sećam se mokrenja na zaleđenim daskama. Vreli urin je topio led, usecajući u njega čudnovata obličja.

Dron se spušta prema zemljanom fudbalskom igralištu koje nije pod snegom, već je crno od blata – znak da su deca jurcala po njemu i po mokrom snegu pretvarajući ga u lepljivu kašu.

Sada dolazimo do školske zgrade. Svevideće oko se spušta. Prizemlje je opšiveno kamenom. Drvene stepenice sa strane vode na sprat. Moje sećanje klizi uz njih. Škripe čak i pod nogama novopečenog petogodišnjaka. Iza vrata je kuhinja. Drveni patos sa ponekom rupom iz koje se katkad pomoli mišja njuškica.

U prostoriji su mirisi. Kuva se masna koka u loncu. Na stolu su tragovi brašna. U peći se već rumeni hleb. A na samoj površini stola koji je od istog grubog drveta kao i patos nalazi se krunski dokaz da je danas neobičan dan. Kraljica kolača – slatka salama. I činija sa rum-kuglicama. Sve miriše na ošurenu kokošku, marcipan i smokve. Na dan kada će svi – otac, majka i sestra – biti neobično razdragani, ustao sam zbunjen. Povlačiće me za uši, da navodno još brže porastem. Ljubiti sočno uz neugodne zvuke. Tu će biti i neki pokloni. Mornarska majica, pantalone. Možda pokoja igračka. Ali njih se ne sećam.

Sa radija dopirujugoslovenskišlageri. Voleo sam ukus smokve, marcipana i oraha. Rođendanski ukus. Kao i ukus žumanceta umućenog sa kašikom šećera koje sam pio svakog jutra. Ukus ribljeg ulja. Ukus detinjstva.

Kako se sećamo?

Dron lebdi iznad kuhinskog stola, polako prestaje da emituje sliku. Ona bledi i zamrzava se. Opet sam u sadašnjosti, pet i po decenija kasnije. Da, takav je mogao biti moj prvi svesno doživljeni rođendan. Kada bih mogao da ga se setim.

Ne mogu inače da se setim većine mojih ili tuđih rođendana. Ni lica, ni poklona. Znam da sam se u detinjstvu najlepše igrao u pesku sa praznim konzervama sardine. Bušili smo njihov zid i povezivali ih žicom. To su bile naše blistave sanke u pesku, naši šleperi kojima smo prelazili brda. Tu i tamo dobijao sam prave igračke. Model Jatovog aviona. Pokušao sam da ga nateram da leti. Dugo sam se igrao sa njim i kada su mu se zbog svojeglavog odbijanja da poleti slomila krila. Imao sam i ja žutog, jednookog medvedića.

Kada sam i ja postao otac, na policama prodavnica njih je bilo na stotine. U mom detinjstvu su to bila izuzetno retka bića iz nekog drugog sveta. Danas su kineske radnje u Srbiji veliki logori za igračke koje čekaju da ih za rođendan udomi neko dete.

Nekih poklona se – iz razloga koje ne razumem – ipak dobro sećam. Početkom sedamdesetih, u bosanskoj varošici, slučajno sam rekao najboljem drugu da mi je sutradan rođendan. Na vratima se tada sa njim pojavila i njegova starija sestra, lepa i vragolasta crnka. Poklonila mi je moj prvi losion. Tek što sam iza sebe imao svoje mučno prvo brijanje. Ona je rekla, obraćajući se svom bratu i meni, da više nismo deca već momci. A momci moraju lepo da mirišu. Nisam umeo čestito ni da se zahvalim, nikada nisam znao da primim poklon, više sam se radovao kada bih nešto poklanjao drugima. Po tome sam sličan majci.

Pino silvestre – losion u zelenoj bočici u obliku šišarke – napunio bi sobu svojim oporo-slatkastim mirisom čim bih odvrnuo poklopac. Tek mnogo kasnije shvatio sam da je ime losiona zapravo italijanski naziv za beli bor.

Kada danas uđem u radnje, krišom otvaram bočice i njušim. Mada žena kojoj verujem kaže da je miris tog losiona otužan, meni je drago da je zelena šišarka, kao i ja, preživela pola stoleća i još uvek se šepuri u radnjama.

Istorija rođendana

Pre nekoliko hiljada godina rođendan je imao samo faraon. Svi su slavili dan njegovog rođenja, svoj kao da nisu imali. Tek su Grci i njihovi najbolji plagijatori, Rimljani, počeli da čovekovom rođenju pridaju značaj tako što su na taj dan prizivali duhove zaštitnike da sačuvaju slavljenike od zla. Rođendanski pokloni su zapravo žrtve koje se podnose tim duhovima.

Ono što nije preživelo od antičkih vremena do danas jeste običaj da se ljudi rođeni istog dana udruže i zajedno slave i sebe i bogove navodno rođene tog dana.

Herodot je ostavio svedočenje da su Perzijanci od svih slavlja u godini najveći značaj pridavali rođendanu. Bogati su prema ovim zapisima umeli da izjedu pečene krave, konje, kamile i magarce, a siromašniji su morali da se zadovolje teletom. Rođendansko prejedanje je izgleda staro koliko i čovečanstvo.

Rođendani rimskih careva su bile svetkovine. U svim tim civilizacijama razvijala se astrologija – navodno umeće predviđanja karaktera i sudbine ljudskog bića na osnovu konstelacije nebeskih tela na dan rođenja. Nisam sklon da poverujem horoskopima. Ne zato što veliki svemir ne utiče na nas, sićušna bića. Naprotiv. Ali čisto sumnajam da ta sićušna bića mogu da shvate način uticaja, da ga sistematizuju, svrstavajući novorođenčad pod horoskopske znake kao u fijoke.

Hrišćanstvo je sve ovo pretvorilo u jedan jedini rođendan – Isusov. Ma koliko to čudno zvučalo, ali Božić je zapravo Isusova rođendanska žurka.

Knjige i rođendani

U gimnaziji su drugovi shvatili da volim da čitam. Za moj osamnaesti rođendan dobio sam od nekoliko drugarica i drugara knjigu „Riba na biciklu“ hrvatskog pesnika Zvonimira Baloga. Bio je to logičan izbor. Horoskopska, martovska riba dobila je svoju Ribu na biciklu. Uostalom, taj me je čovek zarazio pesničkim humorom:

Pjesmu treba početi / iz neba pa u rebra,/ u njoj ne mora biti / sve od srebra,

nije pjesma pribor za jelo. / Ona mora imati vašu dušu, / a svoje luckasto tijelo“.

Druga knjiga koju sam dobio kao rođendanski poklon, došla je u pravo vreme. Proleća 1983. na rođendanu u preuređenoj garaži, negde pri vrhu turskih basamaka koji su se zvali Žagrići okupila se ekipa iz Književnog kluba Tin. Već pola godine sam bio sarajevski student, a ljudi koji su pisali kao i ja postali su mi prvo pravo pleme kojem sam dobrovoljno pripadao – pesnički čopor. Slavlje je bilo razuzdano, ali neću o tome. U moju podstanarsku sobu doneli su na poklon knjigu Leonarda Koena „Snaga robova“.

Knjiga mi je neko vreme bila putokaz u pisanju, a to ne mogu reći za mnogo štampanih stvari. Sada je posle duže vremena opet listam. Strana 110:

Ništa što ste sagradili nije se održalo

Koji god sistem izumete bez nas

biće oboren

Bila je to potresna lektira i pre 42 godine. Sada istina ovih stihova svoju senku baca sve do beogradskog 15. marta 2025.

Možda najznačajniji rođendanski poklon dobio sam u prošloj deceniji. I Balogova i Koenova knjiga su zapaljene na ratnoj lomači u granatiranom stanu 1992. Sa njima su izgorele i sve moje fotografije. Posebno su mi nedostajale slike jednog mog letovanja u Makarskoj 1983.

Posle tri decenije sreo sam u Beogradu devojku koju sam tada upoznao. Ona mi je već za naredni rođendan poklonila naše fotografije iz Makarske. Nikada se nisam toliko obradovao nekom rođendanskom poklonu. Satima, danima, nedeljama, zagledao bih tih tridesetak fotografija, koje je ona sačuvala kao stari dobri analogni film, a onda ih jednostavno ponovo izradila kod fotografa. Pažljivo sam posmatrao ta lica – u isto vreme i bliska i tuđa. Mi kao nasmejani duhovi iz analogne epohe. Suočio sam se sa sobom kao dvadesetogodišnjakom, sa svojim snovima, nadama, sa ljubavlju koje smo imali u izobilju. Taj poklon me je za trenutak učinio faraonom, rimskim carem, odagnao je zle duhove, a prizvao ono što je najbolje u meni. „Hajde da se podsetimo da se život ne sastoji samo od disanja, već i od trenutaka koji ti oduzimaju dah“, napisao je jednom Mark Tven. To je bio takav trenutak.

Možda slatka salama, losion nazvan po belom boru, dve knjige i jedan mali album sa fotografijama, mogu biti čudan niz zapamćenih rođendanskih darova za jednog šezdestdvogodišnjaka. Oprostiće mi svi drugi pokloni, pa i oni skupoceni. Ćudljiva smo bića, u nas se utisnu stvari koje nas ne pitaju za dozvolu. A zaboravljamo trenutke za koje olako kažemo, naročito u vreme digitalnih talambasa i lažnih oduševljavanja, da su nezaboravni.

Stare kutije i stare čarape

Kad smo već kod nezaboravnih rođendana, moj šezdeseti, koji sam proslavio u skopskoj kafani Čardak okružen dobrim ljudima i osobama koje volim, najbolje je kafansko druženje koje pamtim. Sedokosi bard skopskih kafana sedeo je za našim stolom i svirao nam više od dva sata, pevao je sve što jedna balkanska duša može da zamisli. Još je Hendriks rekao da je muzika najsnažniji oblik magije.

Celi taj rođendan bio je zapravo jedan raskošan genethliakon – tako su u starogrčka vremena nazivali rođendanske pesme.

Život je često traljavo otaljavanje, ponekad zadovoljstvo, ponekad dosadna rutina, najčešće besmisleno trčanje hrčka u točku. Ali ponekad, on je raskošan kao čaša iz koje kipi šampanjac. Neki dani su bliži besmrtnosti od drugih. Takav dan pamtim – za svoj jubilarni rođendan. Ne treba da čudi zašto je ta magija pala tek u krilo zrelog čoveka. Šiler je zapisao da mu je sa svakom godinom ljubav prema životu sve veća.

Možda su još dva-tri slavlja bila jako dobra, ali sećanje je nepouzdano – ono što se ne zapiše ili ne snimi kao da nije ni bilo.

Još uvek su rođendani monarha i diktatora važni datumi. Sreća te sam ravnodušan prema jednima, a prezirem druge. Društvene mreže nas svaki dan podsećaju na neke slavljenike. Klikneš na happy birthday i zaboraviš.

Hrišćanski verski čistunci imaju primedbu da je imendan u hrišćanskoj, a rođendan u paganskoj tradiciji. To bi značilo da je dan kada je umro neki mučenik, a po kojem dete dobija krsno ime, važniji od dana kada ti je to dete rođeno. Isto se odnosi i na doslovne muslimane, koji bi možda mogli da prihvate obeležavanje Prorokovog rođenja, ali u svetovnom rođendanskom slavlju vide nevernička posla.

Međutim, narodi se ne obaziru na dogme, već slave kako im se prohte. Na severu Nemačke zadržao se narodni običaj koji svakako u ovom veku ima problematičan smisao. Devojci koja nije stupila u brak do svog dvadeset i petog rođendana drugarice i rodbina ispletu venac od starih kutija za cigarete i sličnih kutija i kutijica. Smisao je zapravo uvredljiv. Kada se na nemačkom za žensku osobu kaže da je „stara kutija“ – alte Schachtel – onda je to „baba-devojka“ ili „matora cura“. Sličan običaj važi i za muškarce koji su svoj trideseti rođendan dočekali kao neženje. Njima se venac plete od starih čarapa – jer izraz „stara čarapa“ ima slično asocijativno polje kao i izraz „stara kutija“. Mada običaji nisu u skladu sa današnjim vremenom, a poprilično su grubi, oni se u ovim nemačkim krajevima dobrano žilavi. Ovo je primer kako zajednica odvajkada svojim pritiskom učestvuje u životu pojedinca. On bi možda godine rado shvatio kao niz brojeva. Ali drugi to ne vide tako.

Poprilično se promeni smisao rođendana u poodmakloj starosnoj dobi. Dok mladog čoveka rođendani prema mišljenju okoline guraju u sjajnu budućnost, stariji mogu da budu zahvalni da su živi dočekali taj datum. Kada popuste čula, burna slavlja svakako nemaju smisla. Ali veliki podrugljivac Džordž Bernard Šo je u starosti video i neka nesumnjivo pozitivna sporedna dejstva: „Starost ima dve prednosti: Zubi te više ne bole i čovek više ne čuje sve te gluposti koje unaokolo pričaju“.

Rođendani nas podsećaju na još jednu činjenicu – vreme je jedini potpuno neobnovljivi resurs sa kojim raspolažemo. Seneka bi na to rekao – nije da imamo malo vremena, već je puno vremena koje ne koristimo.