[ ртцг.ме ]

24. 04. 2023. 20:28   >>  20:39 6

МОРИСОН И ПАВЛОВИЋ

"Пад Мила Ђукановића најављује неизвјесне дане у Црној Гори"

Поводом актуелне политичке и друштвене ситуације у Црној Гори, професори Кенет Морисон и Срђа Павловић објавили су на порталу "neweasterneurope.eu" ауторски текст у којем доносе запажања и процјене. Портал РТЦГ њихов текст објављује у цјелости.

Текст је објављен данас.

Већ 2. априла 2023. године политички лидер са најдужим стажом у Југоисточној Европи, а до прошле седмице предсједник Демократске партије социјалиста (ДПС) Мило Ђукановић изгубио је кандидатуру за трећи мандат на мјесту предсједника Црне Горе. Пословични „Тефлонски Дон“ црногорске политике, Ђукановић је доживио први политички пораз у дугогодишњој каријери, и то од политичког новајлије Јакова Милатовића. Након пораза, Ђукановић, који је више од три деценије наизмјенично обављао функцију предсједника или премијера (са неколико кратких одмора), поднио је оставку на мјесто лидера странке коју је тако дуго водио, иако се обавезао да ће остати активан унутар ДПС-а као "старији државник”. Нема сумње, дакле, да су предсједнички избори означили велики заокрет у црногорској политици, онај која је најавио крај ере Ђукановића као доминантне политичке личности у земљи.

Ђукановићеву политичку доминацију у протекле три деценије обиљежило је неколико запажених достигнућа. Упркос напорима српског руководства деведесетих година, Црна Гора није доживјела активне борбе на својој територији током југословенских ратова – иако су поједини грађани Црне Горе учествовали у рату у Хрватској и, у мањем броју, у Босни и Херцеговини. Наравно, ово не значи да је земља била оаза мира у овом бурном периоду, нити да њени политички лидери, укључујући Ђукановића, нијесу били саучесници у неким од најсрамнијих догађаја у савременој историји Црне Горе.

У годинама које су услиједиле након насилног распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), Црна Гора је остала нешто као млађи партнер са асиметричном "Савезном Републиком Југославијом“ (СРЈ), а потом и краткотрајном "државном заједницом Србије и Црне Горе”.  Црна Гора је 2006. године, након референдума о независности, повратила свој суверенитет и независност и након тога остварила стабилан, иако релативно спор напредак ка чланству у Европској унији (ЕУ) и постала чланица НАТО-а 2017. године. За ове успјехе треба одати признање Ђукановићу.

Мјешовита заоставштина

С друге стране, међутим, његова политичка личност налик Јанусу и контроверзна политика коју је усвојио током година допринијели су порасту корупције, неугодним економским праксама и криминализацији црногорског друштва. Он би такође могао бити заслужан за јачање и ширење модела "партитократије“ у Црној Гори, у којој су границе између главне партије (ДПС) и државе постајале све нејасније. Унутар таквог система онемогућена је појава одрживих, друштвено одговорних и ненационалистичких политичких алтернатива. Штавише, фокус ДПС-а на политику идентитета оставио је дубоке линије расцјепа у земљи, а то су подјеле за чије би превазилажење могле бити потребне деценије. Тај систем, са Ђукановићем као кључном фигуром, одавно је засадио сјеме сопствене пропасти, а пропадање је последњих година постало све очигледније.

Док Ђукановић, харизматичан и веома способан оператер, можда не одговара стандардној дефиницији аутократе, његов политички успјех, дуговјечност и апсолутна доминација у политичкој арени били су нуспроизвод одређеног консензуса са суверенистичким блоком у Црној Гори. Прије референдума о независности 2006. године, суверенистички блок је рачунао да је неопходно ублажити критике на његов рачун, јер ће му то омогућити да успјешно оствари њихов најважнији циљ: обнову суверенитета и независности земље, циљ вриједан сваке жртве.

Ипак, ово је такође био период током којег је Ђукановићу и ДПС-у прећутно било дозвољено да траже потпуно власништво над суверенистичком идејом и повезаним политичким дискурсом, што је довело до доминације која је на крају била самопоражавајућа. Од тада до данас, суштина партијског наратива је заштита државе и њене независности од свих непријатеља, страних и домаћих. Свака озбиљна критика ДПС-а и његовог лидера одбачена је као покушај непријатеља да пробију зидове суверене државе. Сходно томе, ова идеја је подстакла менталитет опсаде међу грађанима земље. Истовремено, увео је безбjедносно-обавjештајни дискурс "пријатеља“ и "непријатеља“; унутра и споља, скривено и видљиво.

Исход последњих предсједничких избора у Црној Гори био је изненађење само за вјерне присталице ДПС-а, од којих су многи вјеровали да су протести, које је предводила Српска православна црква у Црној Гори (познати као литије), а услиједили су након предлога владе предвођене ДПС-ом да уведе "Закон о вјерским слободама” и пораз који је уследио на парламентарним изборима у августу 2020. били само одступања и да би се нормална ток догађаја неизбјежно наставио. То није био случај. Заиста, три деценије Ђукановићеве владавине нијесу могле произвести никакав други исход осим плебисцита о његовом личном политичком стилу, његовим достигнућима и, наравно, неуспјесима. Исход је можда био неизбјежан, иако је маргина пораза за многе била изненађење.

У нову еру

Изазивач (Јаков) Милатовић имао је у изобиљу оно што Ђукановић није имао. Свјеже лице, неокаљано након више од три деценије владавине ДПС-а, које је представљало нову врсту политичара, не само због своје релативне младости, већ и због тога што је припадао генерацији рођеној и одраслој у Црној Гори током Ђукановићевих деценија на власти. Та генерација је одгајана у друштвеној, економској, културној и политичкој клими која је цијенила дволичност, примат личног интереса и умјетност демагогије којом се неко бира на функцију. Штавише, то је генерација која има веома различиту емоционалну приврженост (или одсуство исте) за питања као што су суверенитет, идентитет, економски просперитет и само значење моћи у црногорском контексту. Заиста, за многе младе Црногорце, сама независност је постала "пројекат ДПС-а“, у којем су партијски лидери, апаратчици и њихове породице имали значајну корист на рачун већине. Дакле, предјседнички избори нијесу били само пораз суверенистичког блока, већ и плебисцит о њиховом крунском достигнућу: повратку независности Црне Горе 2006. године. 

Са своје стране, Милатовићева путања да постане предсједник била је она која много објашњава о тренутном друштвено-политичком контексту у Црној Гори. На политичку сцену је изашао као упорни присталица литија, а по сопственом признању осјећао се принуђеним да се врати у земљу са позиције економисте Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) како би дао подршку ономе што је описано као "величанствена литије”. Потом је постао министар економског развоја бившег премијера Здравка Кривокапића прије него што је 2022. године са Милојком Спајићем основао покрет „Европа сад”. Након успјеха "Европе сад" на локалним изборима током те године, Милатовић се потом кандидовао за предсједника, али тек након што је Спајићева кандидатура блокирана од Државне изборне комисије због његовог двојног српско-црногорског држављанства. Сматран од стране суверенистичког блока као тек нешто више од потрчка предсједника Србије Александра Вучића, Милатовић је представљао "нову наду“ за странке и коалиције које су однијеле победу на парламентарним изборима у августу 2020.

Гдје сада?

Дакле, шта можемо да претпоставимо о томе какав ће предсједник Милатовић вјероватно бити и куда ће водити Црну Гору? Већи дио његове реторике се односи на то да ће земља остати посвећена евроатлантском путу и да неће бити промјена у погледу признања Косова или даљег усклађивања са санкцијама ЕУ против Русије. Упркос томе, важно је са здравом дозом скептицизма сагледати његове коментаре у бројним интервјуима које је имао од предјседничких избора. То је зато што је његову побједу обезбиједило просрпско бирачко тијело (који су Милатовићеву побједу видјели као своју) и била је праћена постизборним слављем обиљеженим видљивошћу српске националистичке иконографије, симболике и слогана.

Дакле, означавање Милатовића једноставно као на Западу образованог економског реформисте, и његово разумијевање као таквог, могло би бити само жеља. На крају крајева, покрет "Европа сад" је организација без партијске базе и добро успостављене инфраструктуре, и она која се у великој мјери ослања на гласаче просрпског Демократског фронта (ДФ). Дакле, колико год Милатовић био искрен у изражавању жеље да задржи досадашњи курс у спољној политици, он ће остати зависан од подршке оних који не дијеле ставове које је недавно износио. Имајући то у виду, биће занимљиво видјети да ли ће и у којој мјери његова садашња реторика преживети тест времена. На крају крајева, он се суочава са притиском просрпског Демократског фронта с једне стране, и чврстим притиском његових западних присталица, тако спремних да прихвате слику о њему као западно орјентисаном реформатору, с друге стране.

Да ли је Милатовић истински привржен таквим идеалима, тек треба да се утврди. Ипак, подијум на којем је одржао свој побједнички говор понудио је занимљив увид у динамику моћи унутар блока који је помогао да се изнесе његова побједу. Док је говор био помирљив, а Милатовић централна личност, постава људи са којима је дијелио подијум посједује безброј понекад супротстављених и контрадикторних циљева. Ово би могло постати све очигледније у наредним недјељама и месецима. Иако су сви дијелили заједнички циљ да поразе Ђукановића, борба за доминацију уочи јунских парламентарних избора је озбиљно почела, сигнализирајући жестоку политичку битку уочи овог гласања.

Др Кенет Морисон је професор историје и директор Истраживања на Универзитету Де Монтфорт и научни сарадник на Лондонској школи економије и политичких наука (ЛСЕ), Велика Британија. Специјализовао се за модерну историју и политику Западног Балкана и аутор је шест књига о региону, укључујући 'Национализам, идентитет и државност у постјугословенској Црној Гори'.

Др Срђа Павловић је специјализован за савремену политичку и културну историју Балкана, са посебним освртом на изградњу, деконструкцију и реконструкцију идентитета код Јужних Словена. Аутор је књиге 'Балкански аншлус: Анексија Црне Горе и стварање заједничке јужнословенске државе' и научни је сарадник Виртовог института за аустријске и средњоевропске студије на Универзитету Алберта, Канада.