14. 03. 2023. 07:00   >>  13:15 3

Еспресо и депресија

Благо је рећи да се нисам осјећао добро када сам срачунао колико је новца требало да се премости последњи викенд, и тешко мугу повјеровати да је минимална потрошачка корпа 800 еура, колико је износила крајем прошле године. Ни то не звучи лијепо, али све је боље од онога што смо прошли деведестих година, ко их памти, не поновиле се.

Пише: Туфик Софтић

Када размишљам о томе, не могу да се не присјетим како је, убиједивши ме да попијемо кафу на Тргу Светог Марка у Венецији, десет година млађа сестра била мудрија од мене. Због тога сам јој данас врло захвалан. Ја сам као реконвалесцент још био у грчу да се болест не врати.

Зато ми је било чудно гледати потпуно опуштене и безбрижне туристе свих раса и нација док са водичима разгледају љепоту Венеције.

Упоредио бих то несрећно вријеме са проласком кроз дуги тунел којем се никако не назире крај. И онда, када нас је коначно забљеснуло свјетло, још дуго нисмо могли да отворимо очи. Година је 1995, мјесец јуни, небо над Венецијом ведро, хамилтоновски магличасто плаво, а ја сам, чини ми се, тек тог тренутка прогледао и продисао.

Изморени дугом шетњом уским венецијанским улицама и разгледањем вишевјековне љепоте, одлучили смо да се одморимо у башти једног кафеа, баш преко пута базилике Светог Марка. Већ на први поглед било ми је јасно да је мјесто превише луксузно за наш џеп. У подне класична музика маленог гудачког оркестра, то не слути на скромност. Кажем сестри да сједнемо негдје друго, али она је зацртала да баш ту попијемо италијански еспресо.

Боравећи у Италији са породицом старије сестре, која је уточиште од рата у Босни налазила у земљи од које нас је дијелило само море, млађа сестра је савршено научила језик и лако се споразумјела са конобаром. Скоро да сам био опијен од сунца, љепоте и раскоши која нас је окруживала, када ме из тог стања пренуо глас на итилијанском. Разумио сам толико - еспресо, макијато и минерална вода. 19 и по хиљада лира. Колико, нисам схватио, па сам обратио пажњу на то како сестра вади паре из новчаника. Навикнут на девизно пребројавање, одмах преведем у себи, деветнаест и по марака, и кажем јој, боље да си ми дала да купим фармерице. У било којој уличици изван трга, пица кошта колико и у Црној Гори, примијетио сам. Јесте, одговара она, али ово је Трг Светог Марка, сада овдје сједиш, и можда више нећеш имати прилике. Тако је и било.

У Италију сам, у јеку санкција отишао преко Мађарске, авионом из Будимпеште до Трста, гдје су ме цариници једва пустили, и то само уз чврсте гаранције италијанских пријатеља на аеродрому да ћу заиста искористити повратну авионску карту и да немам намјеру да останем.

Повратна карта је у оно вријеме уствари била сумњивија од оне у једном правцу, јер су је све избјеглице користиле као изговор да се више никада не врате на Балкан.

Са собом сам понио двије новчанице, ону са једанаест нула, од петсто милијарди динара, и ону са јединицом, односно бројем 1, “деда Аврамову”, од једног конвертибилог динара, са којом је преко ноћи прекинута инфлација. Италијански пријатељи нису могли да вјерују у причу коју сам им казивао држећи новчанице у рукама. На оној са једанаест нула написао сам био датум када сам је добио за малим закашњењем, и тога дана је било потребно око тридесет таквих новчаница за једну векну хљеба. Дакле безвриједна.

Да им у потпуности дочарам оно што се дешавало у њиховом комшилуку, а о чему нису знали превише, или макар нису имали потпуну слику, испричао сам им тежак и потресан моменат, када ми се старија жена, пензионерка, заплакала у микрофон.

Био сам млад новинар, са ухером преко рамена. Тога дана правио сам на пијаци разговор са грађанима о томе шта траже и шта могу купити.

Жена у годинама држала је у руци гомилу новчаница, гледала ме збуњено, причала, а затим изгубила контролу, заплакала и панично понављала да не зна шта да узме. А не може да купи ништа. Читава пензија, рекла је, тек за један сапун.

Имао сам професионалну дилему да ли након монтирања пустити то у програм, да ли је то етички према старијој госпођи, јер је неко може препознати. Уредник радија, добри колега у пензији Светислав Стијовић, одлучио је да пустимо, али да успоримо брзину и тако сакријемо глас. Чак и тако је било мучно слушати, а реакције су биле страшне, проговорили смо о нечему што су сви знали, али је просто дјеловало као отворени вентил.

Већ сјутрадан однекуда у Беране и у радио, као случајно, бануо је директор Фонда ПИО, Михаило Бањевић, тврдећи да су то злонамјерне измишљотине и да пензије нису толике, али се вјероватно покајао што је уживо ушао у студио, када смо почели да телефоном укључујемо бијесне слушаоце, што је у то вријеме било прилично храбро за један државни радио.

Италијански пријатељи нису схватали шта знаци кашњење исплате од пола сата, а не од једног дана. Морао сам додатно да им дочарам и ситуацију када нам је у радију плата стигла са закашњењем од читавих два дана. Колегиница Зорица Јоксимовић, алфа и омега администраивних и рачуноводствених послова, сишла је са спрата у редакцију са новцем и платном листом. Њеном силаску смо се увијек радовали, али овог пута се одмах видјело да нешто није како треба. Мало тишине, а онда је рекла - ево плата, и погледала право у мене.

Вољела ме као своје дијете, и да је рекла потпиши, ја бих то учинио због ње, али као да је тачно знала шта ће бити. Кренем да се потпишем, а онда, када сам срачунао у динарима да треба да примим једну марку и седамдесет пет центи, застанем. Сви су чекали моју реакцију.

Директор Влајко Ћулафић, који је наравно све знао, у свакој прилици спреман да доскочи смислом за хумор, само се смијао и посматрао.
Ја рекох, вала Зорице, не замјери, али ја ово не могу да прихватим као плату. Од једног до другог, сви су потом учинили исто. Свето, Амер, Драгана, Соња, Цеца, Зорица… Влајко се и даље смијао, а на крају, очекивано, ни он није потписао, али је вјероватно био на муци како објаснити предсједнику општине, Мому Мићовицу, који је новинаре цијенио изнад свега, да су његови миљеници одбили плату. Вјероватно је и Момо требало неком да објасни како се на тај корак усудили. Лако је данас бити и директор и предсједник општине, друго је то вријеме било, репови једнопартизма су се још увијек вукли.

Али Момо не би био Момо, а Влајко не би био Влајко, да за све нису имали рјешење, и да нису имали излаз из сваке ситуације. Сигуран сам да је тако нешто Влајко смислио, а Момо само подржао, тек сјутрадан је освануло саопштење из Општине, - “новинари и радници Радио Берана солидарисали се са социјално угроженим градјанима и одрекли се плате у хуманитарне сврхе”. Ко није знао шта стоји иза тога, дјеловало је баш ефектно. Петнаест марака читавог платног фонда за тај мјесец, прослијеђено је Црвеном крсту.

Сједимо опет сви у редакцији, и директор ту са нама, није волио да се одваја у своју канцеларију, и од трагичне ситуације правимо комедију. Ја питам, је ли директоре, ово значи да нам се ова плата не дугује? Влајко се сада грохотом смије. Па одрекли сте се, чујеш ли, једва да је успио да изговори. Смијемо се сви сопственој муци. Свакодневни здрави хумор у редакцији одржавао нас је нормалним у том тешком и ненормалном времену.

Новчаницу од петсто милијарди еура оставио сам италијанском пријатељу као реликвију, за успомену. Није ми данас свеједно што ће се остварити ријечи моје сестре и што ни након толико година рада не могу себи приуштити још макар један викенд у Венецији.

Како напредује инфлација у последње вријеме, забринем се на шта може изаћи. Али, сваки пут када ме изненади нека нова цијена, ја се присјетим хиперинфлације, која се у економији назива депресијом. Није тешко изгуглати чињеницу да је пад комунизма представљао највећу свјетску регионалну депресију, која је од 1989. до 2000. године, испод границе сиромаштва одвела 168 милиона људи.

Одмах ми је лакше када помислим колико је онда требало новчаница од петсто милијарди динара да се плати један еспресо на Тргу Светог Марка. Ко је то проживио и преживио, не може се уплашити предизборних порука да нас је наводно нека неодговорна политика након 30. августа скренула са европског пута и довела до економског дна. Ко није био на политичком, економском и социјалном дну деведесетих, тај не зна шта је дно.