04. 02. 2023. 07:50   >>  07:40 2

ПРОШЕТАЈМО ПОДГОРИЦОМ

Влада у Карађорђевој

Посљедња сам генерација која је постала пунољетна онда када је свему дошао крај. Крај СФРЈ. А мислили смо да није могуће, да је свијет онакав каквим га гледамо и да у нама живи битака план.

Пише: Предраг Николић

Набој адолесценције у сваком од нас, поткован образовањем које је дисало и било ствар узора и јасан пут напретка, опредијелио нас је за Анту Марковића. Логично – били смо дјеца која су у шестом основне дебатовала о Глембајевима, имала слободу да у наставку школовања промишљају о Његошу, имају став о томе ко је била Ана Карењина – жена или црни ђаво или тумачили Шолохова.

МТВ је био mainstream, а одрастало се уз ЕКВ, Хаустор, Дисциплину кичме и Азру, тако да је било некако лако одвојити жито од кукоља и запјевати, ипак са мало бојазни која се купила у плућима - а једина болест плућа је туга:

"Лутке од крви без трунке идеје
Убице на цести
Лоша ноћ бјежим из града
Они долазе...“

Препознавали смо их у Штулићевим текстовима. Долазе у својим џемперима и банковним рачунима у црвеном и то нуде као вриједност радницима чији је просјек плата био неких 1000 њемачких марака. Обучени као њемачке пензионерке у Сутомору те 1990. након Христа. Али дошли су - и би њихово доба.

И што је најгоре, мој добри Штулићу, долазе и даље. Коме није јасно, нека погледа имена улица и булевара у Подгорици данас. Или споменике који се шетају с локације на локацију. Логично је питање – да ли живимо у Некрополису? Не, не живимо већ умиремо у Некрополису.

Мада тих печата по Црној Гори има свуда. Кроз било који град да прођете знаћете ко је када био на власти по именима улица и булевара. Некоме је то богатство.

У Пљевљима је главна улица Краља Петра I Ослободица. Слобода је веома скупа ријеч да се било коме о ревер окачи, па био и зет Петровића коме су ђеца зорне Зорке на Цетињу подизана.

Тамо ђе нема проблема с идентитетом нема проблема ни с именима улица. Одеш у Беране па те дочекају Мојсије Зечевић и Гавро Вуковић. Први раме уз раме и Петру I и Петру II, а други родоначелник модерне црногорске дипломације. Први из Виницке према Андријевици, а из Виницке је и онај Саичић, бољи од јапанског самураја. Други постаде војвода црногорски, као и отац му, јер то није насљеђе него заслуга.

Припејд Црногорци и припејд Срби никако да сјашу с наших грбача, па и оно мало нормалних излуђују до одлуке да своје животе спакују у један кофер и заувијек оду одавде. Остављајући њих у најљепшем тору свијета.

Заједно су били до 1997. године на крилима Милошевића. Од тада подијељени у двије колоне с отпацима од њих самих. И онда причамо о промјени власти? Не, овдје се дешавају само промјене исте матрице и, што је најбоље, ни милиони им не дозвољавају да изгледају боље стилизовано од оних њемачких пензионерки у Сутомору тог љета 1990. године након Христа.

Тако су давали и имена улица и булевара у екстазама својих прорачунатих корака ка очувању власти. Лагано је – дај кукама по 20 €, а мотикама по 50 €, па кад се побију укључи Косово из 1389. године, па ако не буде резултата сузавац и гумене куршуме – послије ће се формирати комисија да, послије годину, констатује да нема прекорачења овлашћења.

Ове што су дошли и што по истој матрици и даље долазе ћете познати по обиљежавању територије. Даш име улици и Булевару, да се познамо по адреси.

Прошетајмо Подгорицом.

Кренимо од Улице СКОЈ-а у Толошима. Да се не задржавамо – боље би било да је Хари Потера. Свако дијете ће набројати све професоре Hogwarts Scool а не зна шта је СКОЈ. Да се не залуђујем да ми се наброји седам секретара СКОЈ-а који су умрли за ону најскупљу ријеч на свијету, а зове се Слобода.

На Улицу СКОЈ-а се надовезује Булевар Михаила Лалића. Јесте највећи књижевник XX вијека Црне Горе, али је прошао фазе од идеализовања револуције до једне врсте њене ревизије, с тим што га не воле ни партизани ни четници.  Булевар Михаила Лалића се наставља Булеваром Св. Петра Цетињског – то ваљда да се прекади што се прије тога звао Булевар Лењина. Исти лик је добио малу Улицу Владике Петра I у Загоричу, у времену кад му није било мјесто за булевар, него на периферији, па није ни чудо што нам је периферија топли дом у односу на центар.

Границу два булевара, Михаиловог и Петровог сијече Булевар Џорџа Вашингтона. А што Џорџов? Што не Браће Кенеди? Што не Мартина Лутера Кинга? Па ни Американци још не знају ко је убио Кенедијеве па да не таласамо, а с друге стране Мартин је изложен законима сегрегације који још тамо животаре – овако изабрали смо да будемо неутрални. Још нам и америчке подјеле требају.

Московска је бивша Маркса и Енгелса. Може се то још мијењати.

Ту је и Булевар Револуције гдје је АНБ и качи се дио амбасаде УСА.

Које Револуције кад имамо у Пејтону Октобарске Револуције коју смо хтјели да замијенимо са Романових али није вријеме. Па Револуције уопштено. Мада та Улица Октобарске револуције води директно до Трга Голооточких жртава, а само пређеш шине и ту је Булевар Јосипа Броза. Ко би ту историју и те вриједности пофатао.

Јована Томашевића гдје је била Влада Црне Горе наставља се са Јола Пилетића. Е то је био сердар. Окупио млађани књаз Никола и сердаре и војводе на Цетиње и сјео их на гувно те рече – видите ли онога орлета што с Ловћена лети према Цетињу? Сви кликнуше видимо, осим Јола – не видим Господаре! Нема орлета. Вазда ли си мимо свијета, Пилетићу.

А на Јола Пилетића се наставља већ поменутог Гавра Вуковића – аферим.

А ђе је Влада сад? У Карађорђевој. То је онај српски вожд што га је за главу скратио кум Обреновић. Да не буде забуне, Влада је у Карађорђевој од 2010. Ови који су сад у њој нити су је селили, нити су име улици давали. А звучи забавно.

Могли би да се ресетујемо – да нам улице буду 1, 2, 3 итд, а булевари не А, Б, Ц, Д јер би се свађали због А, Б, В, Г– него нека буду α, β, π, £, €...

Док не научимо да цијенимо себе, па да Кана Радевић добије Булевар, а не уличицу у којој ће на броју 1 бити оно црно здање од стакла као контраст њеног ауторског дјела које се и данас изучава као спој природе и човјека на универзитетима по Европи.

Да се вратимо на почетак. Сјећате ли се слогана Савеза комуниста Црне Горе „Ми знамо како“?

Музичка позадина је била "Још не свиће рујна зора“, мушка лелекачка пјесма у којој је све помрло – и помрије.

И онај коњ који галопом иде кроз цијелац, а пут му је поред.

Али они и даље долазе... галопом кроз цијелац.