02. 02. 2023. 07:22   >>  07:17

СТАВ

Бајка о једанаест полицајаца

Не могу да се не насмијем увијек када прочитам у медијима како је приликом бјекства Драшка Вуковића из затвора Фредериксунд у Данској,  својевремено рањено једанаест полицајаца. У текстовима о овом Беранцу, који свој родни град “прославља” по криминалу, то је постала скоро обавезна конструкција у бекграунду, у свим медијима у региону.

Пише: Туфик Софтић

Смијешно је, не због Драшка и због бјекства које јесте било спектакуларно, него због чињенице да је рањен можда један полицајац, а да се до те бројке од једанаест рањених полицајаца дошло преко обичне штампарске грешке једног старијег и уваженог колеге. Остало се зове преписивање, или популарно копи-пејст, како у медијима у Црној Гори, тако и у региону.

Да нисам био присутан и имао увид у оригинални текст, све да ми данас и колега препричава, ја бих рекао да се шали. Пили смо јутарњу кафу и прелиставали новине, када нам је извор из полиције дојавио да је Драшко Вуковић побјегао из затвора у Данској. Сјели смо и одмах почели да гугламо по данским медијима, а затим уз помоћ гугл преводиоца покупили информације које код нас још нико није објавио.

Сјутрадан смо и колега и ја имали насловне стране, само је код њега било мало спектакуларније него код мене, јер се једно ћирилично слово,  претворило у бројку једанаест. Реченица је изворно гласила - “било је и рањених полицајаца”. Колеги је компјутер овај везник откуцао великим словом, а он у брзини није исправио штампарску грешку. Редакторима је ћирилично И, великим словом, у низу малих слова, изгледало као бројка, и у штампу је умјесто тога и, отишло једанаест. Тако се реченица – “било је и рањених полицајаца”, претворила у “било је једанаест рањених полицајаца”.

Да би се спектакуларно бјекство боље дочарало, то једанаест је било савршено згодно. Тако су и у понедјељак вече медији у Црној Гори, Србији и земљама региона, емитујући информацију о хапшењу Драшка Вуковића у Загребу, у позадини приче, без изузетка, имали и ту реченицу.

Колико се сјећам и од када пишем о нарко дилерима са сјевера Црне Горе, ово је Драшку Вуковићу четврто хапшење, укључујући и једно када се сам предао. Први пут се за њега чуло када је ухапшен у Луксембургу. И тада је успио да побјегне из добро чуваног европског затвора, али је прије тога, што би се рекло, “пропјевао” и одао неколико својих дотадашњих пријатеља. 

Не бих волио да понављам нешто сто сам већ негдје написао, али морам рећи да је Драшка и мене повезало његово хапшење у Данској, када је код њега пронадјено 36 килограма кокаина. Ту информацију сам добио из провјереног полицијског извора, а провјерио у другом, невезаном извору, из Драшку супростављених криминалних структура. Уредник новине за коју сам тада радио само је питао, је ли ово један кроз један, и сјутрадан је то постала тема дана у Црној Гори.

Већ у поподневним сатима у редакцију локалног радија ушла су два Драшкова рођака. Будући да је текст био потписан редакцијски, питали су ме да ли знам ко је аутор, сазнаћемо ми, и тако то. Упутио сам их на уредника у Подгорици, који их није примио, али је професионално коректно пустио реаговање породице, у коме се тврдило да Драшко није ухапшен у Данској.

Да није било потребе одговарати, показало се послије само неколико седмица, када је Драшко побјегао из затвора и када сам то написао и потписао. Реговања више није било.

Један од тих рођака који ми је пријетио звао се Драган Лабудовић. Пошто су код нас сви браћа, боље ће се разумјети ако кажем да се ради о Драшковом брату од тетке. То му је онај брат којег је “одрукао” најприје у процесу “Балкански ратник”, у којем је Драшко био свједок сарадник, а брат Драган зарадио десет година робије. 

Седам година послије напада на мене, оног из 2007. године, који је са квалификацијом убиство у покушају, застарио прије три мјесеца, Драшко се ничим изазван појавио у Беранама, и полицији саопштио детаље око тог случаја. Испричао је како му је брат Драган једном приликом у Аргентини рекао да је за моје пребијање платио двојици младића по петсто еура, због тога што сам онда писао о Драшковом хапшењу и бјекству.

Све то је поновио и пред Основним државним тужиоцем. У том тренутку је случај био квалификован као тешке тјелесне повреде, зашта сам ја од почетка тврдио да је непримјерена квалификација с обзиром да сам све ударце палицама добио у предјелу главе. Вјеровао сам да је намјера била или да ме убију, или оставе инвалидом. Томе у прилог је ишао и опис повреда које је неколико дана послије напада извјештачила докторка Драгана Чукић из Подгорице.

Онако како их је она описала тада, уз све недостатке због непостојања фото елабората који полиција није урадила, вјештаци су седам година касније дали мишљење на основу којег је дјело преквалификовано у покушај убиства. Било је то само неколико дана након што је Драшко дао изјаву тужиоцу.

Када се предмет из ОДТ преселио код ВДТ који је отворио истрагу на основу Драшковог исказа, Драшко се повукао и није пред тужиоцем Рифатом Хадровицем поновио оно сто је казао у полицији и у ОДТ. Рекао је да није то изјавио и да му је фалсификован потпис. Да се потписује ћирилицом, а не латиницом. Његови мотиви да се пријави и исприча детаље, а да се потом повуче, остали су ми непознати. Вјероватно је промјена квалификације кривичног дјела у неколико дана томе пресудила.
Сада ми је само жао сто нисам пристао да се са њим састанем када ме неочекивано позвао телефоном. Било је то оног дана када је требало да идем у Више државно тужилаштво. Тужилац Хадровић ме је звао нешто прије једанаест сати телефоном и тражио да додјем и да му “дам неке информације”, тако се изразио. Измедју тог и Драшковог позива било је свега десет, петнаест минута. Јавио сам се на непознати број, Драшко ми се представио и рекао је да би могли да се видимо, да би ми нешто испричао, да би радо помогао и слично. Ја сам одговорио да све сто има исприча тужиоцу, и то је била моја грешка. Превише сам вјеровао институцијама у том тренутку. Послије десет минута, када сам већ са полицијским пратиоцима, кренуо у Бијело Поље, још једном ме је позвао, а ја још једном одговорио исто.

Двије ствари ми никада неће бити јасне. Како је Драшко звао баш десет минута послије тужиоца Хадровића, и како је знао да сам позван у Бијело Поље. Тек када сам се нашао у канцеларији тужиоца Хадровица, речено ми је да треба да дам изјаву, а не “неке информације”. У канцеларији су били адвокати младића који су ухапшени по Драшковог изјави. Очигледно је од мене зависила њихова судбина. 

Ја нисам имао адвоката и правно неук, прихватио сам да изјаву дајем пред њима. Они су онда почели да ме “решетају” питањима - да ли се сјећам како су изгледали нападачи, колико центиметара је био висок један, а колико други. Послије седам година постављали су ми таква питања, да сам ја у тренутку застао и питао тужиоца - опростите јесам ли ја овдје у својству окривљеног или оштећеног?

Адвокатима сам казао да моја намјера није да било кога пошаљем на робију, па ни њихове брањенике, од којих сам једног први пут видио, а другога познавао са улице. Опису нападача јесу одговарали, али како сам ја могао знати у центиметрима висину једног или другог? Тужилац је тек тада као реаговао.

Умјесто “неколико информација”, давање изјаве трајало је пуна два сата. Само што сам сјео да попијем кафу по повратку у Беране, колега из редакције црне хронике ме звао и казао да је Хадровић двојицу младића пустио на слободу.

Истрага је, као сто је познато, затворена без подизања оптужнице, послије годину и по. Када је “Акција за људска права” интервенисала и када је Драшку запријетила опасност да одговара због исказа, ОДТ је одмах прихватило његову понуду за признаје кривице. Остављено му је три мјесеца да плати 1700 еура.

Драшко је од тада био мање-више стално у Беранама. Последњи пут сам га видио прије мјесец, или нешто више. Углавном сам примијетио да га нема, када је стигла вијест из Хрватске да је ухапшен по потјерници из Аргентине. Тамо би требало да буде изручен. Тако ће путовати бесплатно до државе у којој има супругу и дијете.  

Ја бих рекао, ништа ново, и нисам сигуран да се неће опет извући. Ако се то деси, потврдиће се неке сумње, о којима не бих овом приликом. Толико пута бити ухапшен и толико пута се извући, не може бити баш случајно. Вјерујем да неће проћи дуго да опет не стигне у Беране. Овдје има некретнине и ту је опрано много прљавог новца кроз куповину пословних простора на најбољим локацијама у граду.

Нејасно ми је остало и зашто 2014. године у ОДТ у Беранама није одобрено стављање Драшка Вуковића на мјере тајног надзора, што је било затражено. Из списа предмета сам видио да то није одобрио један тужилац, који је данас на вишој позицији.

Сада ми је, кажем, жао сто нисам онда прихватио Драшков позив да се видимо и причамо. Од њега бих сигурно сазнао много више него сто знају државне институције које су дозволиле да случај покушаја убиства из 2007. године застара. 

Што се тиче оних “једанаест рањених данских полицајаца”, са почетка приче, ја мислим да то не може више ничим да се исправи. Ту вјероватно, више не би ништа значио ни деманти данског министарства унутрашњих послова, или како се већ тамо зове. Мислим да не би помогло ни да то демантује чак и сама данска краљица Маргарета друга.