Колумне

23. 01. 2023. 06:30   >>  06:26

ОСВРТ

Бити новинар: Кум мога кума

Бити новинар: Кум мога кума Не могу да се сјетим имена старог и искусног истраживачког новинара „Њујорк тајмса“ који нам је у редакцији тог листа причао о томе како се у свакој прилици, ако се ради о неком кога познајемо, треба повући из приче.

Пише: Туфик Софтић

Није сенилност у питању, већ просто чињеница да је од тада прошло двије деценије. Нас десетак новинара из Црне Горе похађало је у "Међународном медија тренинг центру“ у Вашингтону курс истраживачког новинарства. Ту смо стицали теоријска знања, а о практичним вјештинама  и искуствима смо слушали од најбољих америчких новинара, из скоро свих познатих редакција у Вашингтону и Њујорку, које смо обилазили.

Новинар "Њујок тајмса“, чије име сам заборавио, већ је био у годинама, и прошао је све и свашта. Истражујући мафију, био је чак и убачен, да би посматрао како функционише изнутра. Онда је рекао да се сваки пут, ако би се испоставило да познаје неког ко је битан у причи, искључивао из тога, и остављао другима да заврше посао. То би требало да буде правило код озбиљнијих тема и истраживачког новинарства, казао је.

Ја сам покушао да му објасним да долазимо из једне државе која има толико становника, колико нека омања четврт на Менхетну, гдје смо тог тренутка били, односно из државе гдје се, мање-више, сви знамо, и питао како да примијенимо то правило? На тренутак је био збуњен, а онда је признао да не зна одговор.

Двадесетак дана у Сједињеним Америчким Државама, добри предавачи, обилазак највећих америчких и свјетских редакција, разговори са најбољим америчким и свјетским новинарима, били су, вјерујем, и другим колегама из Црне Горе, од непроцјењиве користи за будући рад, колико и мени. Још под устиском бљештавих свјетала Њујорка, пун енергије, направио сам по повратку у Беране неке од најбољих прича и истраживања, у којима ни послије толике временске дистанце, данас не бих промијенио ни једно једино слово.

Правило да се морате искључити из приче ако некога знате, увјерио сам се врло брзо, код нас је тешко примијенити. Готово немогуће. Радио сам из Берана за многе црногорске и регионалне медије и пратио различите теме из мог града и са сјевера Црне Горе. И ко зна колико пута био у прилици да морам писати о људима које познајем и са којима се сретам на улици. Можда се и не поздрављамо, али, што би народ рекао, "знамо се“. Као у сваком мањем граду.

Трудио сам се у свему томе да се строго приодржавам новинарских етичких и других стандарда. Професионализам ми је увијек био на првом мјесту и презирао сам аматерске покушаје бављења новинарством, којих је одувијек било. Поштовао сам императив да сваком треба пружити  могућност да изнесе своју страну приче.  

Догодиле су се и ствари које су, да кажем, биле непријатне, и које нијесу непознате црногорској јавности. Није ми било свеједно када су послије првог напада на мене, родитељи дјеце из мог комшилука, које је полиција без разлога приводила стварајући привид да се нешто ради, долазили да ми се правдају, или ме заустављали на улици. Нисам знао како да се понашам у таквим ситуацијама.

Након тога сам схватио да ако желим да останем у послу, морам да се навикнем на чињеницу да је Црна Гора не само мала, већ и да су људи међусобно повезани традиционалним и свим могућим и немогућим везама, да постаје нормално оно што не би смјело бити нормално, и што је супротно новинарским правилима о искључивању из приче ако некога познајете.

Поменете, рецимо, данас некога у негативном контексту, а већ сјутра људи са којима сте се раније суграђански поздрављали, прођу поред вас окренуте главе. Или вас зауставе, а ви не знете због чега, док не кажу тај и тај је мени од овога и онога. Брат, рођак, даљни рођак мога рођака са мајчине стране, кум мог кума па његов брат има брата, и још безброј варијација на ту тему.

Да је из мањих градова много теже радити новинарски посао, увјерио сам се и када су претукли мог колегу из "Дана“, Илију Бакића, почетком двијехиљадитих. Тај случај је већ заборављен. Илија је након тога напустио и новинарство и Црну Гору.  Било је то једно од првих премлаћивања новинара у Црној Гори. Илија Бакић, дописник "Дана“ из Берана, само је пренио полицијско саопштење о томе да је против једног лугара поднесена кривична пријава. То му је био посао, рутински. И други су то пренијели, вјероватно и ја, не сјећам се више.

Зашто су се синови тог човјека устремили само на Илију, сада би се могло промишљати, али би текст отишао у другом правцу. Подсјетио бих само да је Илија, осим што је био дописник "Дана", био и предсједник општинског одбора Либералног савеза у Беранама, оног Славковог, изворног. Мислим да је то имало везе.

Батинаш му је заказао састанак надомак дописништва, и усред бијела дана, преко пута стамбених зграда, наочиглед пролазника, претукао га. Морам признати да је полиција у овом случају брзо реаговала. Тадашњи начелник, Миодраг Божовић, знајући да сам ја близак са Илијом, позвао ме и замолио само да га убиједим да препозна приведеног нападача. Илија је, међутим, из неких разлога, мени тада непознатих, казао да су му пале наочаре, и да није добро видио.

На посао се више није враћао. Убрзо је прешао да ради као кондуктер за једну аутопревозну фирму из Србије. И данас ради за ту фирму административне послове у Новом Саду. Много година касније ми је признао да му је било запријећено како ће му побити читаву фамилију, и дјецу од брата. Није га, каже, било страх са себе, већ за дјецу. Лакше му је било да оде и да се не врати. Случај никада није заведен међу остале случајеве нападе на новинаре у Црној Гори.

Могао бих у прилог томе како је тешко писати из малих градова, набрајати примјере данима, али ми је упечатљив остао онај када ми је некадашњи градоначелник Берана, Вука Голубовић (ДПС), чим сам почео да пишем о грађанском бунту у Беранселу, односно о побуни против изградње депоније на Васовим водама, припремио отказ. Буквално. Наредио је тадашњем менаџменту локалног радија да мене, који сам имао највише стажа и највише школе од свих новинара у локалном јавном сервису, прогласе технолошким вишком. И то је учињено, остао је документ.

Очекујући да ми одмах буде уручен и отказ, Вука је отишао тако далеко да ми је, без мог знања, отворио жиро рачун у  "Хипо Алпе Адриа банци“ у Бијелом Пољу, и уплатио отпремнину. Никада нисам сазнао колико. Сејо Садиковић и друге колеге су помогле да то не прође незапажено. Вука се мало повукао, али је изјавио, још се може пронаћи по интернету тај ТВ снимак, како, наводно, не инсистира он на мом отказу, него "менаџмент“, да ја треба да видим како се понашам, и томе слично.  Све у свему, отказ ми, ипак, није уручен.

Послије неколико мјесеци, звали су ме из општинског секретаријата за финансије да потпишем сагласност да се новац из те банке врати Општини. Питао сам, да ли сам негдје потписивао нешто када је отваран рачун и уплаћен новац. Пошто нисам, рекао сам нека га врате на исти начин како су га и уплатили. Не знам ни данас како је то обављено. Тек, једног дана, неколико мјесеци касније, пијем дојч у кафеу "Орао“ у Бијелом Пољу, и видим да је наречена банка одмах поред њих. Уђем, кажем добар дан, хтио бих да провјерим колико имам новца на рачуну.

Када сам службенику казао како се зовем, замолио је да сачекам тренутак. Дошао је други службеник. И све из почетка - добар дан, добар дан, желио бих да провјерим стање на рачуну. Име, презиме, матични број. Каже, немате рачун код нас. Ја одговорим да имам и да ми је уплаћена отпремнина. Ааа, кобајаги се присјећа, то је био "проточни рачун“, угашен је, каже службеник. Питам, одакле вам моји лични подаци, матични број и све остало, и гдје сам то потписао сагласност за отварање рачуна. Он нешто немушто одговара.

Јасно је мени све, али ипак настављам. Опростите, да ли је тако нека криминална група, које сам истраживао у то вријеме, могла да ми отвори "проточни рачун“ и да ми уплати новац, и дали би ме онда Лим опрао? Службеник блиједо гледа. Наравно да сам се распитао и да се радило о дјелу из зоне кривичне одговорности, али ме мој тадашњи адвокат, било је то 2012. године, одвратио од тужбе против банке, јер бих се, рекао је, при оваквом судству, вукао годинама по ходницима, од Основног до Уставног суда. Сада ми је криво што то, ипак, нисам учинио, па макар требало ићи и у Стразбур.

Када год је било могуће, избјегавао сам да директно помињем суграђане, па и када су у некој прљавој работи. Недавно ме је мој колега из "Вечерњих новости“, Милутин Секуловић, одвратио да објавим имена локалних функционера ДПС-а који су 2011. године добили бесплатно станове. Неки су их одмах препродали. Написао сам текст о томе, и када је у наставку требало да објавим и списак, Мићо ми је пријетељски рекао – немој, циљ си постигао, јавност је информисана, а њима је довољно да знају да ти знаш и вјероватно им није свеједно, казао је колега који је на корак од пензије и са више животног искуства. Тај текст је остао ненаписан. 

Могао бих овако до сјутра, али нисам сигуран ни за ово колико има смисла. Не бих да испадне како мудрујем. Намјера ми је само само да укажем да није лако бити новинар у малој средини, па још са и са традиоционалном повезаношћу међу људима. 

Разумијем колегу из "Њујорк тајмса“ који није знао одговор на питање које сам му поставио. Не знам ни ја како се понашати у причи коју радите, ако некога познајете. Бавећи се тим послом научио сам да одговор може бити само један - онако како обични полицајац хапси комшију, инспектор у полицији подноси кривичну пријаву због наркотика куму свога кума, тужилац подиже оптужницу против сестриног ђевера, судија суди комшији свога брата. Нема друге, само професионално. 

Хтио сам да на овај начин, данас, на 'Дан новинара', подржим посебно колеге који из мањих градова раде за медије са националном покривеношћу. И које уредници врло често, да попуне страну и направе примамљив наслов, баце у ватру. Ако не желе да изгоре, охрабрујем их да некада, ипак, кажу – не. Тог човјека знам, можда смо некада попили и кафу, није у реду да се тиме бавим. Дођи или пошаљи екипу, и урадите то. 

Није то непрофесионално, а потпуно је људски и етично. Чувајући на тај начин свој интегритет и углед, своје лично достојанство у средини у којој живимо и радимо, истовремено чувамо и достојанство новинарске професије која у Црној Гори није лак посао, као у Њујорку, гдје је могућност да некога други пут у животу сретнете на улици скоро невјероватна. 

Пратите нас на

Коментари 0

остави коментар

Остави коментар

Правила коментарисања садржаја Портала РТЦГ
Поштујући начело демократичности, као и право грађана да слободно и критички износе мишљење о појавама, процесима, догађајима и личностима, у циљу развијања културе јавног дијалога, на Порталу нијесу дозвољени коментари који вријеђају достојанство личности или садрже пријетње, говор мржње, непровјерене оптужбе, као и расистичке поруке. Нијесу дозвољени ни коментари којима се нарушава национална, вјерска и родна равноправност или подстиче мржња према ЛГБТ популацији. Неће бити објављени ни коментари писани великим словима и обимни "copy/paste" садрзаји књига и публикација.Задржавамо право краћења коментара.

Да бисте коментарисали вијести под вашим именом

Улогујте се

Најновије