Колумне

Влатко Симуновић

04. 12. 2022. 07:37   >>  13:27

ЕУ НУДИ 500 МИЛИОНА ЕУРА

Црна Гора није дома

Црна Гора није дома Више од 40 одсто ученика у црногорским школама, на два релеватна међународна тестирања, ове године било је испод нивоа међународног мјерила које означава лош успјех. Не успијевају овладати минималним нивом компентеција или нијесу кадри да испуне захтјеве посла. Та тестирања показују и да само један одсто наших ђака остварују најбоља постигнућа.

Пише: Влатко Симуновић

У земљама са најбољим резултатима тај успјех постиже њих 20 одсто. На блиставих двадесет Финаца заблиста један наш ђак. Нефикасност нашег образовног система је застрашујућа. И било је за очекивати. Обликовали су га и деценијама прилагођавали потребама “отвореног друштва” људи који су прије тридесетак година похађали исте те школе које данас, по егзактним мјерилима, у групи од њих стотину - обликују једног разумног човјека и четрдесет у свом послу дезорјентисаних незналица.

Што мислите колике су нам шансе да се баш тај један отисне у воде политике или упусти у реформу школства? Е, зато Црна Гора и некада и данас није дома кад се од ње траже разумни одговоре на изазове континенталног карактера.

ЕВРОПСКЕ ПОНУДЕ

Када се вратимо у ђачке и студентске дане данас најутицајнијих људи, враћамо се у вријеме када је Европска економска заједница Југославији понудила 5,5 милијарди долара неповратне помоћи и статус придружене чланице. Година је 1990. За узврат, тражили су да сачува саму себе, подвуче црту и функционише као правна држава, да народи прихвате факат континенталног уједињења као једини замислив облик за себе сигурне будућности.

Прије недјељу дана Европска Унија је наговијестила да ће Црној Гори ускратити њед дио од 500 милиона еура финансијске подршке намијењене сектору енергетике еx југословенских земаља у процесу придруживања. За узврат, умјесто формалне ЕУ од нас тражи конкретну демократију - да Црна Гора профункционише као правна држава и парламент изабере судије Уставног суда.

Исход иницијативе из 1990. је познат. Одбијено. Није тешко наслути и што ћемо учинити с овом од ономад.

НИШТА НИЈЕ СМИЈЕШНО

Тачно је да свијет данас није оно што је био 1990. године и да се на грешкама научено теже заборавља од оног што је изграђено разумним рјешењима, те да је мала могућност да ствари крену баш по злу какво је прије 32 године задесило Југославију. Но, не треба сметнути с ума да је добар дио црногорске политичке елите учествовао у разматрању понуде Европске економске заједнице прије тридесет двије године. Не треба заборавити ни да, у те дане још нерођени политичари и политиканти, не би данас мијењали идеал својих неславних претходника, идеју пред којим се затвара свако њихово размишљање - себе на власти.

Неокрзнута је овдашња политичка елита свакодневним скандалима које и не настоје заташкати. Не дотиче је сигурност свих чланова заједнице чије интересе заступају. У појединостима сви нијесу исти, али у начелу, по критеријуму одговорности према унутрашњем уређења куће, тешко их је разликовати. Величина наших индивидуалних невоља учинила их је великим а не њихова постигнућа. Размотримо узрок и могуће посљедице евентуалног одбијања актуелне понуде коју је ЕУ учинила свађалачким лидерима поткрај ове уморне јесени и на прагу зиме.


Несразмјер у величини понуде Европске економске заједнице и актуелне ЕУ је очигледан али ризик одбијања не треба потцјењивати. Што ако се и данас ради о посљедњем покушају спасавања мира.

Смијете се? Ускоро вам можда ништа неће бити смијешно.

Поларизована смо друштвена заједница, можда и трајно подијељено друштво. У зони екстремног ризика и ситне ствари знају бити знаковите. Изузев неколико узгредних коментара који нијесу имале запажен третман у медијима, нико од релевантних актера политичке сцене као приоритет у свом дјеловању не поставља одговор на понуду ЕУ.

Шутња политичке елите јавност чини индиферентном према понуди па грађани на ту тему ћуте. Ћуте јер их дисциплини ћутања деценијама подучава богиња биједе. Ћуте јер страхују од свега што доноси сљедећи дан. Ћуте јер су нас у школама научили да чутимо. До прије тридесете двије године школе су од нас покушавали направити интернационалсоцијалисте. Безуспјешно, за разлику од данашње школе која под кринком грађанског фабрикује малограђане и националисте. Што им је заједничко? И тада и данас, на једног ђака који зна рјешење проблема из њих излази четрдесет незналица окићених дипломама.

Ћуте људи јер их наше школе нијесу научиле систему вриједности које се односи на појединца. Ћуте пред очитом превагом националистичке, униформљене, ограничене свијести. Школа данас запоставља културу и разум а фаворизује знања која људе усмјеравају на “воденички точак” националне државе којој су потребни “чињеница знанци” а не слободоумни људи. Зато је 500.000.000 еура данас у земљи гдје ни гладан гладном не вјеру тек ситница због које се не вриједи узрујавати. Никакве су шансе да на адресу ЕУ с наше стране неће стићи лоше вијести. Стара смо ми школа. Рутинерски склизнемо у пропаст.

ТУЂЕ А НАШЕ

Данас смо ту ђе јесмо јер је би од давнина и данас у свакој нашој школи исход проговарања / приговарања ђака био истовјетан исходу догађаја који је забиљежен прије стотину година у Бразилу.
У медицинској школи професор се обраћа студенту и пита га:
- "Колико имамо бубрега?"
- "Четири!", одговара ученик.
- „Четири?“ бахато одговори професор, очигледно један од оних којима је задовољство газити ђаке због погрешке.
- "Донеси мало траве, јер имамо магарца у соби", наредио је свом асистенту.
- "И мени каву!", каже ученик асистентици.
Професор се толико наљутио да је ученика истјерао из учионице. Био је био бразилски новинар и писац Апарицио Фернандо Торељи (1895-1971), који је послије те епизоде напустио медицинску школу. По изласку из учионице имао је смјелости и исправио је бијесног професора: "Питали сте ме колико имамо бубрега? 'Имамо' четири бубрега: два моја и два твоја. "Имамо" је израз који се користи за множину. Пријатно и уживајте у трави."

Заиста, узалуд диплома човјеку ако не знате говорити и мислити. Схватили су то у Бразилу или некој од земаља ЕУ прије стотину година. Успјели су. То су заједница у којима је важно мислити. Код нас - приоритет је диплома а у ћутању је сигурност.

УСПОН И НИЗБРДИЦА

Тамо гдје су приоритет дипломе а не оперативна знања у фокусу су новац и колективна моћ. То су заједнице које не стигну научити колико је “осјетљива биљка” демократија и не разумију власт у служби човјека. Ако би хтјели да процвјета морате је засадити. Наше школа би требала да распирује глас и грижу савјести а не подмукло ћутање из којег се у додиру с првом колективном фрустрацијом рађа мржња. А мржња је, након што је распалите буктињом ријечи, независна од имагинације инспиратора. Довољно је да се закотрља низ падину.

Што би то нама данас било важно да то знамо? Зато што смо на опасној низбрдици. Не распити огањ мржње једини је начин да у предсезони нових ратних игара избјегнемо озљеде сличне онима с којима изашли из деведесетих и које су, баш све, наше дјело.

Једно историјско ДА конкретној, актуелној понуди ЕУ тако би нам добро дошло. Разум људи!

Пратите нас на

Коментари 0

остави коментар

Остави коментар

Правила коментарисања садржаја Портала РТЦГ
Поштујући начело демократичности, као и право грађана да слободно и критички износе мишљење о појавама, процесима, догађајима и личностима, у циљу развијања културе јавног дијалога, на Порталу нијесу дозвољени коментари који вријеђају достојанство личности или садрже пријетње, говор мржње, непровјерене оптужбе, као и расистичке поруке. Нијесу дозвољени ни коментари којима се нарушава национална, вјерска и родна равноправност или подстиче мржња према ЛГБТ популацији. Неће бити објављени ни коментари писани великим словима и обимни "copy/paste" садрзаји књига и публикација.Задржавамо право краћења коментара.

Да бисте коментарисали вијести под вашим именом

Улогујте се

Најновије