Dragoslav Dedović  [ DW ]

02. 08. 2025. 14:21

Mariborski ćevap

Stižemo autobusom iz Zagreba. I već na stanici u Mariboru sačeka nas isti onaj osećaj kao kad smo ulazili u Ljubljanu – ovde vreme nije stalo devedesetih kao u mnogim južnijim krajevima. Ili – bolje rečeno – zaustavilo se na pozitivan način.

Autobuska stanica deluje kao da ju je osmislio neki inventivni arhitekta iz ovog milenijuma. A zapravo je otvorena novembra 1989. I tada je bila pravo malo graditeljsko čudo. Svidela mi se na prvi pogled. Pokazaće se da je ovo lice Maribora koje dočekuje autobuske putnike zaista i pravo lice grada.

Estetski sklad nije ideal već ostvareni način urbanog življenja.

 

Do centra Maribora šetamo Partizanskom cestom hvatajući hlad. Grad ima preko 100 000 stanovnika ali je izuzetno miran za subotu pre podne. Prva građevina koja nam privlači pažnju jeste Franjevačka bazilika.

Velelepna bazilika sa manastirom je nastala 1900. na mestu nekadašnje kapucinske crkve. Njen idejni tvorac je bečki arhitekta Rihard Jordan, koji je u svoje vreme bio veoma tražen. Njegov rukopis je prepoznatljiv na desetinama sakralnih građevina u Beču.

U Mariboru je odnos sakralnih i svetovnih građevina još uvek takav, da su zvonici iznad krovova grada. Centar grada nije unakažen previsokim građevinama ni u vreme stambenog buma u socijalizmu ni u postsocijalističko doba kada je u dobrom delu bivše Jugoslavije nastao tranzicioni građevinski haos.

Ubrzo preko Trga slobode stižemo do spleta starogradskih ulica. Pošto u iznajmljenu sobu možemo da uđemo tek popodne, odlučujemo se da sednemo u neki od kafića.

Prolazimo kraj momka koji na trotoaru peva mantru Hare Krišna. Nešto dalje devojka na harmonici svira štajerske pesme. Na tezgama prodavci nude domaće rukotvorine.

Nailazimo na kafić Rooster. Engleska reč za petla koristi se u prenesenom značenju za uobraženu, hiperaktivnu osobu ili u drugom kontekstu za studentski plan ispita. Ovaj mariborski petao je prijatno mesto na kojem može da se ubije vreme do odlaska u sobu. Kafić je u kategoriji specialty coffee, ta oznaka garantuje pažljiv odabir, obradu i pripremu zrna kafe. Cena kapućina ovde je ispod beogradskog proseka. Imamo sreću jer je jedan sto u uličnoj bašti slobodan.

Samo što smo se smestili iznenadila nas je muzička podloga za ispijanje kafe na ćošku Gosposke i Ulice 10. oktobra. Naspram kafea dva mlada Roma sviraju i pevaju: „Jesen u mom sokaku“.

Pada mi na pamet da je Slovenija srećna sinteza austrijskog smisla za red i balkanskog hedonizma.

Kada se unapred raduješ nečemu što sledi, onda je ta radost dublja i trajnija. Tako smo se mi uz kafu i odličan repertoar uličnih muzičara unapred radovali ovoj varoši. Nešto dalje niz ulicu prepoznajemo izlog srpskog modnog brenda Ivko. Udahnuli smo atmosferu ovog grada. Njegov zvuk, miris, boje počeli su da nam se sviđaju.

Šetnja gradom

Odseli smo u samom centru, u Poštnoj ulici. Soba iznad Patrikovog paba je bila sva u drvetu. Izašli smo u vrelo poslepodne. Ulica se prema jugu vrlo brzo završavala Glavnim trgom. Na njemu su i Gradska kuća i Kužno znamenje.

Trg je prvi put spomenut 1315., od 19. veka je poznat kao Hauptplac, a od 1919. dobija slovenačko ime Glavni trg. Nemačka okupacija 1941. je najpre vratila staro nemačko ime, da bi trg uskoro bio nazvan po Adolfu Hitleru. Ostalo je zabeleženo da je Hitler posetio grad aprila 1941. i rekao svojim sledbenicima da Marburg – tako se Maribor zvao pod Austrijom – mora da ponovo poprimi nemački karakter. Nacisti su brutalno sprovodili vođinu misao. Brojni Slovenci su raseljeni i odvedeni u logore. Jedan deo njih je završio u Srbiji.

U vekovima pod Habzburzima četiri petine gradskog stanovništva govorile su nemački kao maternji jezik. Ali okolina je bila slovenačka. U dramatičnim zbivanjima krajem Prvog svetskog rata jedan austrougarski oficir je bio čovek odluke – Rudolf Majster. Bio je slovenačkog porekla i objavljivao je rodoljubivu slovensku poeziju pod imenom Vuk Slavič. Bavio se i slikanjem. Majster je sa svojim naoružanim trupama novembra 1918. preuzeo vlast u gradu i okolini, razoružao nemačku većinu. Tako je faktički Maribor postao deo nove države – Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca u kojoj će udeo nemačkog stanovništva u gradu opasti na četvrtinu.

Na trgu su januara 1919. demonstrirali nemački stanovnici, tražeći pripajanje Austriji. Vojnici novoosnovane Kraljevine SHS otvorili su vatru i ubili 13 demonstranata, a 60 ih je povređeno. Mada je to bilo jednog januarskog ponedeljka, događaj je u austrijskom mitskom tumačenju nazvan Krvava nedelja.

Teško je prizvati sve te prizore pri pogledu na idiličan trg. Januarski sukob nije uticao na tok istorije – Sanžermenskim sporazumom Maribor je novembra 1919. konačno pripao južnoslovesnkoj državi.

Nameravamo da se smestimo u neki restoran i tu provedemo ostatak večeri. Možda nije politički korektno, ali izabrali smo baštu restorana Baščaršija. Ne zvuči baš slovenački, ali miriše odlično.

 

Posle dva sata, rakije, vina, ćevapa i sudžukica, zaključili smo da je ovo najbolji bosanski restoran izvan Bosne. Konobari i šanker su takođe uvozni hit, svi sa originalnim bosanskim naglaskom.

Došlo je vreme za šetnju uz Dravu. Na obali Drave je šetalište sa nizom restorana i klubova. Ovaj deo grada je poznat kao Lent. Izuzetno živopisna okolina, žagor iz bašti kraj Drave, sve nam to govori – Maribor živi punim plućima. Ma koliko bio tih i skroman u prepodnevnim satima, noću je pun ljudi, zveckanja escajga i muzike.

Na drugu obalu smo prešli preko mosta koji se zove Splavarska brv. Pešački most spaja dve obale od 2023. On se šćućurio ispod velikog železnog mosta, koji pomalo podseća na onaj u Portu. Glavni most, zapravo Stari most, završen je avgusta 1913. Zamenio je stariji drveni most kao deo sve prometnije saobraćajnice Trst-Beč. Tada se zvao Rajhsbrike. Na drugoj obali vidimo labudove koji su već polegali na spavanje.

 

Na povratku smo izabrali put preko sledećeg mosta – Titovog mosta – koji je izgrađen 1963. Moj vršnjak se dobro drži. Preko njega u centar vodi Titova cesta.

Slovenački simboličan odnos prema prošlosti je jednostavan. Slovenačke državne granice su iscrtane partizanskom borbom. Oni to ne kriju. U bolnije teme spadaju masovne egzekucije zarobljenih neprijatelja i civila na kraju Drugog svetskog rata. Jedna od najvećih masovnih grobnica pronađena je u periferijskom kraju Tezno, prilikom gradnje auto-puta. Na nekoliko kilometara od Titovog mosta. Moje se misli u Mariboru pred san napajaju lepotom večeri u koju se upliće užas istorije.

Kranjska i Žametovka

Sledeće jutro počinjemo doručkom na Trgu slobode. Moja kavarna nudi baštu naspram Mariborskog grada, bivšeg zamka, a sada muzeja. Na sto nam izlaze kranjske kobasice, bez kojih bi svaka poseta Sloveniji bila nepotpuna. Između kafane i Muzeja, na Trgu se nalazi spomenik narodno-oslobodilačkoj borbi i žrtvama okupacije. Od postavljanja spomenika 1975., lokalno ga stanovništvo naziva „Kodžak". Čuveni slovenački smisao za ironiju i ovde je na delu. Ćelava glava inspektora Kodžaka, grčkog glumca američkog porekla Aristotelisa Telija Savalasa, iz serije koja je bila popularna sedamdesetih godina prošlog veka još tada je postala sinonim za ćelavost uopšte. Pa tako i za ćelavost spomenika.

 

Odlazimo do obližnje katedrale. Park ispred nje se zove po biskupu Slomšeku, kojeg je papa Jovan Pavle II proglasio svecem. Bio je pesnik i slovenački prosvetitelj, inače i školski drug najvećeg slovenačkog pesnika Prešerna.

U dnu zelenog trga je zgrada rektorata Mariborskog univerziteta koji je osnovan 1975. Idemo prema reci. Opet zalazimo u starogradske ulice. Grad se nedeljom sporo budi. Negde sam pročitao da Maribor svoje ime duguje Stanku Vrazu, slovenačko-hrvatskom pesniku i oduševljenom sledbeniku ilirske ideje – ideje južnoslovenskog ujedinjenja. Mariborski učenik Vraz nije u svojim spisima preimenovao samo grad Marburg u Maribor, već je i svoje krsno ime Jakob Fras promenio u Stanko Vraz. Na Glavnom trgu jedna spomen-ploča čuva sećanje na još jednog velikog čoveka – Franca Miklošiča, jednog od utemeljitelja naučne slavistike, koji je u Beču pomagao Vuku Karadžiću, a 1852. bio je i jedan od potpisnika Bečkog dogovora o zajedničkom književnom jeziku Srba i Hrvata.

Silazimo do Drave padinom na kojoj je najstariji deo grada Lent.

 

Drava je nestvarno lepa. Takva zelena boja se retko viđa. Kroz glavu mi promiču slične zelene boje: mostarska Neretva, vrelo Bune, Morača, Drim kod Struge. Na obali ronioci slave neku godišnjicu. Na jednom transparentu čitamo: „Hvala ti, Drava, da je naša ekipa zdrava“.

Lent je opet pun šetača, bašte restorana se polako popunjavaju. Ovo je trenutak kada je grad lepši od svojih najlepših fotografija.

Hodamo prema Starom mostu. Vrelina dana jenjava. Pred jednom starom kućom zastajemo da osmotrimo biljku po kojoj je Maribor ušao u Ginisovu knjigu rekorda. Niz zid Stare vinske kuće pružila se vinova loza. Reč je o sorti Žametovka. Zabavno nam je i ime na slovenačkom – Stara trta.

Francuski stručnjaci su 1972. uzeli uzorak i u svojoj laboratoriji ustanovili da je ta vinova loza stara više od 400 godina.

 

To znači da je vinova loza pred kojom stojimo najstarija živa loza na svetu. Zapamtila je osmansku opsadu Maribora – tada je ova građevina bila deo gradskih zidina – potom Napoleona, epidemiju filoksere koja je uništila dobar deo vinove loze na kontinentu, svetske ratove. Savezničko bombardovanje je teško oštetilo zgradu, ali kada se slegla prašina – loza je bila neoštećena. Ovo čudo dugovečnosti i dalje rađa grožđe. Dovoljno ga je za 250 litara vina. Gradska uprava ga puni u male boce od 250 mililitara. Svetski likovi poput pape, kraljeva i državnika imaju čast da dobiju po jednu ovakvu bocu na poklon.

Vilfan i Predin

Ova priča o grožđu nam je probudila žeđ. Slovenačka vina prvi put sam probao na štandu Slovenije na Frankfurtskom sajmu knjige. Ima tome nekoliko decenija. Od tada cenim bela vina sa sunčane strane Alpa. Jedina su koja mogu da dostignu raskošni ukus mozelskog rizlinga koji raste između Trira i Koblenca.

Stoga smo se dali u potragu za lokalom u kojem ćemo sabrati utiske uz čašu vina. Penjemo se uličicama prema centru. Na svakom ćošku krije se poneko iznenađenje, senovit prolaz, zanimljiv detalj.

 

Produžili smo prema Gosposkoj ulici. Na njenom početku je restoran koji je zauzeo celu dužinu prizemlja moderne zgrade. Rožmarin. Setio sam se lokala koji se isto zvao u Opatiji.

Trećina je picerija, trećina klasični restoran, a trećina vinski bar. Seli smo u baštu vinskog bara. Izabrali smo rizling iz Ormoža i nešto sira. Vino je bilo lepo ohlađeno, sirevi su se odlično uklopili. Noć je počela da prekriva Maribor.

Setio sam se da je jedan od najboljih košarkaša kojeg sam ikada gledao bio Peter Vilfan, košarkaško čudo iz Maribora. Posle je postao novinar, neuspešan političar, pijani vozač i utajivač poreza, ali ja volim da ga se sećam onakvog kakav je bio pre pola veka, kada je umeo da protivniku utrpa po pedeset koševa.

Posle vinskog razgovora odlučili smo da se oprostimo od Glavnog trga. Sutra pre podne idemo na put.

 

Fontana na glavnom trgu u kojoj se za vrelih dana uz ciku kupaju deca sada menja boje. Obrisi istorijskih građevina i mesec na nebu iznad grada. Noću ovaj mirni grad u sokacima oko trga postaje prava košnica. Ima u sebi i nešto velegradsko i nešto idilično poput vojvođanskih varoši.

Maribor je jednom bio najsnažniji industrijski centar Slovenije. Za starije uši TAM - Tovarna avtomobilov Maribor – još uvek je pojam koji izaziva niz asocijacija. Devedesete su to rasturile. Ali grad je ponovo pronašao sebe. Utegnuo se, našminkao. Setim se još jednog čoveka koji je rođen ovde, na obali Drave, a meni je priredio dobre trenutke osamdesetih. Zoran Predin, nekadašnji pevač benda Lačni Franz. Voleo sam njegovu pesmu u kojoj na zamagljenom staklu crta lik drage za kojom čezne. Naj ti poljub nariše ustnice, ponavljao je u refrenu jedinstvenim glasom. Neka to bude i naš pozdrav Mariboru.