Dragoslav Dedović  [ DW ]

05. 07. 2025. 13:01

Đenova – samba od talasa

Đenova ili – kako su ljudi u Liguriji nazivali svoju republiku – Zena, ukazuje nam se najpre sa auto-puta nizom betonskih predgrađa. Autobus se onda probija kraj džinovskih lučkih postrojenja dok nam vozač na kraju ne kaže da smo stigli na odredište – Prinćipe. To je stanica metroa, nešto dalje je zapadna železnička stanica na trgu koji se isto tako zove. Možda sam očekivao prizor koji bi bio sličniji nekom od stihova Euđenija Montalea, nobelovca rođenog u ovom gradu. Sećam se da je on zapisao: Kukavan moj život skitača. A ja sam najsrećniji kada skitam. I sada kada stižemo u njegovu Đenovu.

Naš cilj je druga železnička stanica na istoku grada. Ne gubimo vreme. Silazimo u podzemlje i jedinom linijom gradskog metroa – za još neku je Đenova odveć brdovita – stižemo na železničku stanicu Brinjole.

 

Smestimo se u lep apartman nadomak stanice i odmah krenemo nazad metroom. Za nekoliko minuta smo na stanici San Đorđo. Jedva čekam da mi se ukaže Đenova koju je slavni pesnik Petrarka nazvao La Superba – Vrhunska.

Izlazimo na trg i odmah se suočavamo sa razlozima zbog kojih je Đenova dobijala nadimke u superlativima. Građevinska supstanca iz slavnih vekova Đenovljanske republike je pred nama. A luka koja je Đenovu svojedobno učinila jednim od najbogatijih i najmoćnijih gradova sveta je iza nas.

Pomalo oklevamo. Grad ili luka? Prvo grad.

Moramo da naučimo prvu lekciju – u Đenovi je starogradsko područje toliko veliko i nudi toliko skrivenih bisera da bi čovek morao da zastajkuje na svakom ćošku. Nije to ona slatka lepota čuvenih odmarališta. Moja saputnica kaže da je Đenova stara, samosvesna gospođa, po čijem licu je pala patina vekova. A gospođi nije važno šta ćeš da pomisliš o njoj.

I mi smo odlučili da se ponašamo u skladu sa tim. Nećemo jurcati za senzacijama. Samo hodamo gradom. Zađemo dublje u gradsko jezgro i već smo kod katedrale posvećena Svetom Lorencu – pravoslavna crkva ga takođe slavi kao Arhiđakona Lavrentija koji je stradao u Rimu pod carom Valerijanom. Crkva je započela svoj život još u 12 veku, završena je tek nekoliko stotina godina kasnije, pa je živi udžbenik smene umetničkih epoha. Mene su posebno impresionirale kombinacije crnog i belog materijala. I jedan baš simpatičan lav.

 

Imali smo dovoljno vremena da uživamo u spoljašnosti crkve jer smo već prvog jutra seli naspram nje i posmatrali je iz ulične bašte kafea srčući dobar makijato. Tada se počelo dešavati ono što ovakve susrete čini jedinstvenim. Ljudi su išli na posao, sa nogu pili espreso – taj italijanski običaj ima prost razlog, ako sedneš za sto, napitak je skuplji. Ulični trgovci su sortirali svoju robu. Ligurska verzija italijanskog sa svih strana plete akustičnu mrežu. I vi osetite da ste na pravom mestu, da ne biste hteli da budete nigde osim ovde. Šarm stare gospođe Đenove počinje da deluje.

Ušli smo u katedralu. Mešavina strogog sklada i razigranosti. I prva asocijacija – Carska katedrala u Ahenu. Onda shvatim da su i vizantijski umetnici upisali u ove građevine svoj smisao za sakralni red. Zabavna mi je misao da je u davnim vremenima Istanbul – tada Kostantinopolj – bio zajednički imenitelj građevina u Ahenu i Đenovi.

Dužd i Paganini

Lagana šetnja nas vodi na obližnji Mateotijev trg. Tamo je smeštena Duždova palata, sagrađena u 13. veku. Dužd je u Republici Đenovi bio neka vrsta izbornog vojvode, a biran je u uskom krugu najmoćnijih porodica. Ovo je vekovima bila centrala najsnažnije mediteranske pomorske sile. A potom, skoro dva veka, i najveće evropske bankarske sile.

 

Danas je to kuturni centar. U blizini je i Isusova crkva. Njen oltar krasi jedna Rubensova slika. Unutrašnjost pokazuje sav sjaj barokne Đenove. Ispred crkve seljaci nude svoju robu. Kobasice, sir i – pesto đenoveze. Zeleni preliv za testeninu obično viđamo u teglicama, po samoposlugama. A ovde je on proizvod domaće radinosti.

Setim se da smo na odmorištu auto-puta, negde pola sata pre Đenove, u restoranu naručili baš ovo jelo. Nismo mogli da se strpimo, pa smo unapred probali slavni ukus Đenove.

Iza Duždove palate je jedan od najznačajnijih gradskih trgova, nazvan po Rafaelu de Ferariju, moćnom aristokrati iz 19. veka. Na trgu su berza, reprezentativne građevine, banke. Ispred pročelja opere nazvane po vladaru Karlu Feliksu od Sardinije italijanski nacionalni junak Garibaldi na konju pokazuje pravac.

 

Građevina je nastala prvom polovinom 19. veka i razvila se u jednu od najvažnijih muzičkih kuća Italije. Đenova ima moćnu muzičku tradiciju. I to ne samo onu klasičnu. Poznate su pesme nastajale u gradskoj luci. Bez instrumentalne pratnje pevali su ih lučki radnici, dajući oduška svojim napaćenim dušama i telima. Taj način pevanja zvani tralalero do dana današnjeg postoji u lučkoj četvrti.

Ali za Đenovu je vezano i jedno od najslavnijih imena svetske istorije muzike – violinista, gitarista, kompozitor Nikolo Paganini. Rođen je u Đenovi oktobra 1782. Još kao dete je umeo da izmami iz violine zvuke koje savremenici nikada nisu čuli. Johan Volfgang Gete je prisustvovao njegovom koncertu. Bio je svestan da Paganinija prati glas „đavoljeg violiniste“. Gete je ostavio zapis o pozitivnom rezultatu demonske energije kod Paganinija: „To se među umetnicima pojavljuje više među muzičarima nego među slikarima. Kod Paganinija se pokazuje u veoma velikoj meri, čime on i proizvodi tako veliko dejstvo“.

Stojimo pred statuom verovatno najčuvenijeg violiniste otkako je čovek uzeo gudalo u ruke. Njegov rodni grad ga se setio i postavio ovaj spomenik naspram ulaza u operu. Ipak, ta kuća se zove po vladaru, a muzičaru je pripala samo skulptura. Kada naš svet bude obrnuo te stvari, biće nam bolje.

Galerija Macini, nazvana po idejnom tvorcu italijanskog ujedinjenja, nalazi se samo nekoliko koraka dalje. Ulazimo u nju i preplavi nas sjaj kakav imaju pasaži u Parizu ili Milanu. To nije slučajno. Pre vek i po Đenovljani su imali na umu upravo bogate pasaže iz tih gradova kada su odlučili da izgrade nešto slično.

Sudeći po kafeima, knjižarama; barovima i restoranima u nizu, poduhvat im se isplatio. Liberti stil, američko-italijanska varijanta secesije, ovde sve do danas deluje sveže.

 

Lik Janusa, rimskog boga početka i kraja, smestio se sa svoja dva lica visoko iznad nas, na velike lustere. Đenova ga smatra svojim simbolom. Svi jezici sveta koji su preuzeli latinske nazive meseci ovekovečili su Janusovo ime u nazivu meseca januara. Primećujem i moćne grifone od livenog gvožđa – bića sa telom lava, a glavom i kandžama orla. Ovom galerijom koja je bila ponos grada, prodefilovalo je ukupno građanstvo prethodnih generacija. Njeni kafei su služili kao intelektualni saloni tog vremena. Danas se tu održava godišnji sajam knjiga i niz drugih manifestacija.

Kolumbova slava

Udaljavamo se od Galerije. Najpre prolazimo pored moćne srednjovekovne kapije koja sa dva tornja podseća gde je bila granica grada – Porta soprana. To je bila jedna od tri gradske kapije. Odmah pored nje nalazi se jedna kuća koju opsedaju turisti. Nije od nekog arhitektonskog značaja, ali istorijski je izuzetno vredna. Ako je tačno ono što Đenova tvrdi – da je u toj kući odrastao čovek koji je u ime španskog kralja, ali sa novcem đenovljanskih bankara, pronašao do tada nepoznati kontinent.

 

Kristifor Kolumbo je rođen 1452. u Đenovi. U ovoj kući, je živeo od svoje treće godine i tu proveo 15 godina života. Ranije generacije nisu imale puno smisla za istoriju, pa su od kuće, koja je bila mnogo veća, ostali prizemlje i sprat obrasli bršljenom. Sada je tu muzej koji podseća na najslavnijeg moreplovca kojeg je Đenova dala – a dala ih je mnogo. Kolumbo do kraja života nije znao da je otkrio novi kontinent, misleći da je pronašao vodeni put za Indiju. Čovek koji je rođen samo dve godine posle njega u Firenci, a nadživeo ga je šest godina, shvatio je to prvi – Amerigo Vespući. Po njemu je Amerika dobila ime. „E, moj Kolumbo“, pomislim. „Kolumbija bi bio lepši naziv za taj kontinent".

Odatle smo hodali ka stanici Brinjoli. I neminovno smo naišli na još jedan okamenjeni znak na licu grada, koji je žudeo za slavom. Arhitekta Marčelo Pjaćentini je svoj uspon doživeo za vreme Musolinija. Dugo je imao status prvog arhitekte fašističke Italije.

Đenovljani su još 1923. planirali spomenik Italijanima koji su pali u Prvom svetskom ratu. Taj spomenik je po logici vremena i estetike morao da bude vrsta trijumfalne kapije.

I evo nas pred njom.

 

U pravu je ko pomisli da je služenje tiranima nečasno. Ali ni papinom okruženju se nisu gadili Pjaćentinijevi planovi iz 1936. o uređenju pristupne Ulice pomirenja koja vodi pravo do Petrove crkve. Sve to je u Rimu realizovano 1950., kada je Pjaćentijev pokrovitelj Duče odavno bio mrtav.

Kombinacija starorimskog i renesansnog, uz začine monumentalizma možda je htela da učini velikim spomenik za mrtve. Ali je – namerno ili ne – učinila žive malim i beznačajnim.

Svetionik i palate

Sledećeg dana odlučili smo da prepešačimo dve značajne ulice – Via Garibaldi i Via Balbi. Renesansne palate u nizu naprosto izazivaju čuđenje. Koliko oblikotvornog sklada, iza kojeg stoje resursi – novac i estetska volja. Generacije koje su ovo gradile zadužile su potomke.

To je odmah jasno, čim stupite u Garibaldijevu. Obilazak svih palata uzeo bi dane, pa i nedelje. U Gradskoj kući koja je smeštena u renesansnu građevinu posetioci mogu da se dive izbliza.

 

Samo nabrajanje svih palata bilo bi poprilično zamorno. A svaka ima svoju jedinstvenu priču. U Via Balbi zastajemo u jednom kafeu naspram univerziteta da popijemo nešto i predahnemo u hladu. Dan je vreo.

Okrepljuju nas kafa i izvrstan sok od pomorandže u zadnjem dvorištu kafea. Tu nema nikoga osim jedne studentkinje koja lista knjigu. Internet sve zna pa i koliko je star Univerzitet Đenova. Papskom bulom osnovan je 1471. Njegova istorija pratila je uspon Đenove. Ali to je samo datum kada je ozvaničeno postojeće stanje. U gradu su već u 13. veku postojale pravna, medicinska, teološka i umetnička akademija.

Edoardo Sangvineti, pesnik, poznavalac Dantea i Brehta, levičar koji je vodio čuvenu polemiku sa Pazolinijem o zadacima umetnosti, čedo je ovog univerziteta. „Moja si knjiga, stara ljubav: pročitao sam ti kičmu, kožu na zglobovima: preveo sam zvuk tvog zevanja…“, kaže Sangvineti. On od 2010. nije među nama, čovek koji je o književnosti mnogo naučio u ovom gradu, na ovom mestu.

 

Verovatno nije živa žena kojoj je Sangvineti posvetio pesmu Radio-sonet. Ali evo, stihovi žive. To ostaje. I melanholija velelepnih renesansnih dvorišta.

Iscrpljeni smo od toliko palata. Vreme je da nešto prezalogajimo. Smestimo se u restoran čija bašta se graniči sa liftom koji vodi na brdo. To je još jedna osobenost Đenove. Na nekoliko mesta u gradu donje i gornje delove povezuju liftovi ili žičare. Đenova je naprosto prevelika za teren koji joj je dat između mora i kamenitih obronaka planina. Posle obeda uputili smo se ovim čudnim prevozom na vidikovac. Najpre kabina putuje tunelom pravo u brdo. A onda se na okretnici zakači i sajle je povuku kao lift kroz vertikalni tunel.

Na vrhu nas čeka Zamak D’Albertis. Nazvan je po moreplovcu koji je svoj imetak uložio u gradnju neogotičkog dvorca. U njega je smestio sve zanimljive, pa i bizarne predmete koje je doneo sa svojih putovanja.

Sa jednog vidikovca u odnegovanom vrtu vidi se najprepoznatljiviji simbol Đenove – svetionik.

 

Njegov prethodnik je na istom mestu stajao još od 12. veka. Posle oštećenja i rušenja u ratovima, obnovljen je u ovoj formi u 16. veku. Đenova ima dva fudbalska kluba. I oni imaju neku vrstu „večitog derbija“. Njega sportski novinari u Italiji zovu „derbi pod laternom“, dakle pod svetionikom.

Porto antiko i beskrajni lavirint

Tek početkom devedesetih je bivša industrijska luka pretvorena u izletničko područje koje koriste i domicilno stanovništvo i turisti. Inače, Đenova je imala teške decenije prestrukturiranja iza sebe. Lučka industrija nije više bila konkurentna. Grad je izgubio nekoliko stotina hiljada stanovnika. Preorijentacija na uslužne delatnosti trajala je decenijama.

Mi smo došli na gotovo. Veliki akvarijum u luci je jedan od najposećenijih na Mediteranu. Restorani su na sve strane. Ali meni se najviše svidela staklena kugla koja po obliku i materijalu odudara od svega oko nje.

Autor objekta koji je nazvan Biosfera je svetski poznati arhitekta Renco Pjano – inače rođen u Đenovi. Sećam se njegovih građevina, Centra Pompidu u Parizu, Muzeja nauke Nemo u Amsterdamu, robne kuće u Kelnu ili poslovne zgrade na Postdamskom trgu u Berlinu. Dodajem tom nizu građevina i ovu u obliku staklene kugle koja pluta na vodi, a zavičaj je tropskim biljkama i životinjama.

 

Svakoga ko želi da je opiše, stara šarmantna gospođa Đenova stavlja na velike muke. Ima bezbroj lica. Crkvice koje ćute u vrevi. Niz prodavnica sa đakonijama, piljare sa crnoputim prodavcima. Trešnje jeftinije od onih u Srbiji. Pričljivi konobar koji nam uz vino donosi meze – salamu, sir, hleb. To je uračunato u cenu čaše vina. Ili drugi konobar koji pred nas iznosi kafu upola jeftiniju od one u Beogradu. Šetnja niz ulicu Galata, koja se kao tobogan spušta ka Kolumbovom trgu. Tu smo proveli dve večeri. I zavoleli taj kraj.

Pa se setim kule Galata u Istambulu, gde je stotinama godina bila četvrt đenovljanskih trgovaca. „Kalata“ na ligurskom jeziku znači – basamaci. Uspon do kule u Istanbulu je sličan onom u nekim delovima Đenove.

Mnogo je ulica koje nisu mogle biti opisane, a zaslužile su to. Đenova poseduje magiju Palerma i Lisabona. Nešto protoitalijansko. I nešto samo svoje.

 

Nisam spomenuo ni izložbu jednog umetnika u baroknoj crkvi nadomak stanice Prinćipe. Ili srećne jutarnje trenutke u kafeteriji nadomak luke. Božanski tiramizu u jednom lokalu u ulici Raveka. Pecivo i kafa u lepom staničnom lokalu pre odlaska iz Đenove za Sanremo. Barokna tavanica davala je železničkom bistrou uzvišen izgled.

Bilo je rano poslepodne. Tražili smo kapućino. Šanker i konobar su razmenili ironične primedbe, ali su napitak napravili. Znam da se kapućino u Italiji ne naručuje kada prođe podne. Ali imamo bonus turističkih varvara.

U vozu, dok iza prozora promiču predgrađa, čitam pesmu „Đenova Saudade & Spleen“ ovdašnjeg pesnika Klaudija Pocanija: „Đenova biljka ljudožderka sa ždrelom od basamaka koji gutaju majke sa cegerima“. Ovo je tačno, ovo sam video. Za oko mi zapadne i stih: „Đenova, samba od talasa“. Pocani kaže na kraju: „Posmatram kulu koju niko ne obilazi i ne zna, između prve i druge suze, sa mog slanog prozora“.

Ta pesnikova đenovljanska tuga prati me u vozu sve do Sanrema.