Dragoslav Dedović  [ DW ]

19. 04. 2025. 07:38

Ljubav prema jeziku dželata

Sećam se da me je kao dvadesetogodišnjaka jedna pesma zaista potresla do srži. Bila je to Fuga smrti, najpoznatija pesma koju je potpisao Paul Celan. Studirao sam u Sarajevu i živeo u blizini Jevrejskog groblja, iznad gradske zaobilaznice koja je išla trasom nekadašnje uskotračne pruge. Katkad sam odlazio na šetnju Jevrejskim grobljem. Stajao sam iznad sefardskih nadgrobnika i umesto molitve u sebi izgovarao Celanove stihove. Oni su zapravo bili jedina molitva koju sam znao napamet.

„Crno mleko zore pijemo ga uveče

pijemo ga u podne i ujutro pijemo noću

pijemo pijemo

kopamo grob u vazduhu gde nije tesno".

Tih godina sam nailazio na razne prevode Fuge smrti. Izbor Celanove poezije, nazvan po ovoj pesmi, objavljen je u Nišu 1978. Prevodilac je bio Zvonimir Kostić Palanski. U predgovoru Mire Đorđević saznao sam da je prvi prevod u Jugoslaviji objavio zagrebački germanista Viktor Žmegač još 1966. Na hrvatski je Fugu smrti prevela i Truda Stamać da bi je 1985. uvrstila u antologiju "Razgovor o stablima: deset njemačkih suvremenih pjesnika”.

Tu knjigu sam kupio u nekoj od raskošnih sarajevskih knjižara. Meni najbliži prevod, čiji ritam sam odmah osetio, bio je onaj koji je potpisao Zlatko Krasni u svojoj "Antologiji savremene nemačke poezije” objavljenoj u Novom Sadu 1989.

Crno mleko čega?

Posetio sam Aušvic krajem osamdesetih. Posle te posete zamislio sam se nad ljudskom prirodom. Da li smo zaista tek loše prerušeni varvari? Shvatio sam tada, potpuno prenaražen pred brdom ženske kose od koje su zločinci pravili punjenje za dušeke, pred gomilom dečijih cipelica, da je Paul Celan pronašao reči za neizrecivi užas. A da ga ni u jednom trenutku nije imenovao.

"Smrt je majstor iz Nemačke" je možda najviše citiran stih iz te pesme. A to je jedina Celanova pesma u kojoj se pominje Nemačka.

Tek kasnije, kada sam i sam duboko zagazio u moćnu maticu nemačkog jezika, čitao sam original. Izgovarao sam te reči poluglasno poušavajući da uhvatim jedinstveni ritam. Potom sam čuo i snimak Celanovog čitanja te pesme. Njegov nemački sa blagim austrijskim akcentom ostaće njegov jedini zavičaj.

Dakle, još osamdesetih sam shvatio da je svaki prevod, pa i vrhunski, tek jedna od mogućih interpretacija originala. Jedna jedina reč može ovo ilustrovati: „Die Frühe". Na jugu nemačkog govornog područja ona se sasvim kolokvijalno upotrebljava u značenju „rano" „ranim jutrom" ili naprosto „ujutro". U korenu značenja je „rano". Međutim, mi nemamo imenicu „ranost" ili „ranilo". U drugom tomu „Modernog svetskog pesništva" iz 1983. koje je priredio Raša Livada uvršten je prevod Branimira Živojinovića koji je ovu reč preveo kao „preranost". Time se približio onom nemačkom značenjskom sloju koji čuva „rano", ali je cela Celanova refrenska fraza dobila dva sloga viška, te se promenjenog ritma zapravo udaljila od originala. „Crno mleko preranosti" kod Živojinovića, ili „Crno mleko zore" kako su to preveli Zlatko Krasni, Zvonimir Kostić Palanski ili Truda Stamać? Ja sam se u mom privatnom prevodu odlučio za reč „zora" mada mi se po glavi vrzmala i srodna reč „svitanje".

Ko je bio Celan?

Na rumunskom se prezime Ančel piše Ancel. Ako tu reč izgovorite "šatrovački”, te zadnji slog izgovorite kao prvi dobićete prezime Celan. Paul Ančel koji je će u svetskom pesništvu prošlog veka ostati upamćen upravo po toj umetničkoj verziji svog prezimena kao Paul Celan, na kraju Drugog svetskog rata ima 25 godina. Ali ga je zverska istorija načinila iskustvenim starcem. Poreklo mu je jevrejsko, jezik porodice nemački.

Grad Černovice gde je rođen, nije se pomerao sa mesta, ali su granice pomerane hirovima istorije. Kijevska Rusija, Moldavija, Osmansko carstvo, Austrougarska – od kraja 18. do početka 20. veka – pa Rumunija posle Prvog svetskog rata i sovjetska Ukrajina posle Drugog svetskog rata. Treba li reći da je glavni grad istorijske pokrajine Bukovine bio višejezičan i multikonfesionalan?

Grad na reci Prut zvali su „Jerusalim na Prutu" ili „Mali Beč". Pripadnici velike jevrejske zajednice u Bukovini često su imali hebrejski kao jezik vere i nemački kao jezik obrazovanja. Tako je bilo i sa porodicom u kojoj je Celan rođen.

Otac Leo Ančel-Tajtler i majka Friderike Šrager – svi su je zvali Frici – svog sina jedinca najpre su poslali u nemačku školu, posle je prešao u hebrejsku. Taj jezik će mnogo kasnije odjeknuti u stihu pesme „U Pragu": „Hebrejski od kostiju, samleven u spermu…". Mladi Celan prelazi u rumunsku školu. Posle mature 1938. počinje studij medicine u francuskom gradu Tur, ali se ubrzo vraća u Černovice da bi započeo studij romanistike.

Sporazum koji su avgusta 1939. potpisali Moskva i Berlin omogućio je sovjetsku okupaciju Bukovine. Posle napada Hitlera na Sovjetski Savez 1941. u Černovice stižu nemačke i rumunske trupe.

Jevreji su proterani u geto. Celanovi roditelji su uskoro deportovani u logore – otac je umro od tifusa, a majku su ubili hicem u potiljak. Sam je iskusio težak prinudni rad – koji ga je izbavio od preteće deportacije. Posle ulaska sovjetskih trupa u Černovice, Celan se vratio u svoj rodni grad i otpočeo studij anglistike.

Vest o smrti roditelja, naročito majke, stvorila je jezgro njegove životne traume. Griža savesti preživelih Jevreja, koji kao da su se stideli pred mrtvima, jer usred masovnog umiranja oni nisu podelili tu sudbinu većine, nije zaobišla ni njega. 1945. Stiže u Bukurešt, radi u izdavaštvu, ali već 1947. odlazi iz Rumunije u kojoj se zaoštrava staljinizacija. Najpre u Beču objavljuje prvu knjigu pesama „Pesak iz urni", ali zbog niza štamparskih grešaka uništava celi tiraž.

Tih godina je imao ljubavnu vezu sa Ingeborg Bahman, drugom slavnom pesnikinjom nemačkog jezika. Ta će ljubav ostaviti trag u Celanovim pesmama kao što je „Korona": „Pogled mi se spušta do roda voljene: / gledamo se, / govorimo nešto mračno, / volimo se kao mrak i pamćenje, / spavamo kao vino u školjkama, / kao more u krvavom zraku meseca. ".

Već u leto 1948. Celan se naselio u Parizu. Prevodi sa rumuskog, ruskog, francuskog. Ali ostaje veran nemačkom jeziku.Objavljuje 1952. jednu od najvažnijih knjiga tog jezika u posleratnom periodu – Mak i sećanje.

Mrtva majka i živa pesma

U pesmi „Jasiko…”Celan kaže: „Jasiko,tvoje se lišće beli u mraku. /Kosa moje majke nikad nije pobelela.".

Odmah potom: „Maslačku, tako je Ukrajina zelena. / Moja plavokosa majka nije se vratila kući."

I u trećem dvostihu se ponavlja ritmična tužbalica za majkom: „Kišni oblače, oklevaš li pred bunarima? / Moja tiha majka plače za sve."

Suprotstavljanje prirode i unutrašnje tuge sve je intenzivnije: „Okrugla zvezdo, u čvor vezuješ zlatnu traku./Olovo je ranilo srce moje majke."

Naposletku su tu i vrata – možda vrata opustelog doma: „Hrastova vrata, ko vas je izdigao iz šarki? / Moja blaga majka ne može doći".

Posle Celanove smrti objavljena su i pesme iz zaostavštine. Jedna od njih je i „Vučjak". I u njoj se obraćao majci. „Juče je došao jedan od njih i ubio te po drugi put u mojoj pesmi", zabeležio je pesnik. „Majko, onde su živele ubice". „Majko, oni pišu pesme". Nešto dalje: „Majko, oni ćute". Ili: „Majko, niko ne prekida ubicama reč".

Pesma je napisana 21. oktobra 1959. Ovde dolazimo do opsesivnog bavljenja jezikom, koji u Celanovom slučaju nije samo jezik njegove poezije, već i jezik njegovih dželata. Celan neće naći izlaz iz dvostrukosti nemačkog kao svog pesničkog zavičaja i kao jezika zle kobi koja uništava njegov narod i porodicu. Ali će uspeti da opeva tu zlu kob na lepom nemačkom jeziku.

Jezik i ništavilo

Nemački filozof Teodor Adorno je još 1949. formulisao provokativnu tezu: „Napisati pesmu posle Aušvica jeste varvarski".

Nekoliko godina kasnije Paul Celan je objavio Fugu smrti i naterao Adorna da početkom šezdesetih izvrši reviziju svoje tvrdnje: „Autentični umetnici ovog vremena su oni u čijim delima se oseća naknadno drhtanje krajnjeg užasa".

Celan je bio takav pesnik. „Koju god reč da izrekneš – zahvaljuješ propasti", napisao je on u pesmi „Koji god kamen da digneš". A u pesmi „Rešetke jezika" po kojoj je nazvao i jednu zbirku pesama poentira sa „dve grudve ćutanja / u našim ustima". Čovekovo pevanje je posle Aušvica zapravo stalna borba sa potrebom da se zanemi. U pesmi „Ničija ruža" postoji pesnička formulacija takve situacije stalne zagledanosti u ponor bezglasnog ništavila: „Ruža ničega" je „sa krunom crvenom od purpurne reči koju smo pevali iznad, o iznad trna".

Pesmu „Tibingen, januar", posvetio je Fridrihu Helderlinu, jednom od najvećih nemačkih pesnika koji je živeo na prelazu 18. u 19. vek. Ostareli Helderlin je u svom duhovnom pomračenju pred kraj života izgovarao tek nerazumljive reči. Celan od jedne takve Helderlinove reči, koju su njegovi savremenici zapisali, pravi svoj završni stih: „Palakš, palakš". Kao da je sugerisao da je put savremene poezije put u nerazumljivo.

Možda je pesnik osećao da je čovekov svet, svet ljudskog užasa, bespovratno izgubljen za poeziju. U pesmi „Nitasta sunca" Celan pronalazi donekle spasonosnu formulu: „Još ima pesama za pevanje s one strane ljudi".

To kao da je postao pesnički program. Iz knjige u knjigu njegove pesme, slike, metafore postaju sve manje razumljive.

Slava i smrt

Celana je posleratna Nemačka cenila i nagrađivala. On je posle studija u Parizu ostao da živi i radi u Francuskoj, a njegove knjige su izlazile u Nemačkoj. Povodom dodele Književne nagrade grada Bremena 1958. Celan je u svom govoru između ostalog rekao:

„Dostižno, blisko i neizgubljeno ostalo je sred svih gubitaka ovo jedno: jezik. Jeste, on, jezik, ostao je neizgubljen, uprkos svemu. Ali on je morao proći kroz sopstveno odsustvo odgovora, proći kroz strahovito zanemljivanje, proći kroz hiljade mrakova smrtonosnog govorenja. On je prolazio i nije davao reči za ono što se dešavalo; ali je prolazio kroz to dešavanje. Prolazio i smeo da se opet obelodani `obogaćen` svim tim zbivanjima.

Na tom jeziku sam, onih godina i u potonjim godinama, pokušavao da pišem pesme: da bih govorio, da bih se orijentisao, da bih dokučio gde se nalazim i kuda se to krećem, da bih za sebe skicirao stvarnost."

Dve godine kasnije dodeljena mu je najuglednija nagrada na nemačkom govornom području – Georg Bihner. On je tom prilikom pročitao tekst u kojem je rekao: "Pesma pokazuje, i to se ne može prevideti, jaku sklonost ka zanemljivanju”. U tekstu je dodatno opisao tu sklonost: „Pesma se održava na ivici sebe same". Celan potom opisuje pesmu kao biće kojem su potrebni drugi: "Pesma je usamljena. Usamljena je i na putu je… Pesma stremi ka nekom drugom, potreban joj je taj drugi, potreban joj je neko naspram nje. Ona ga traži, ona govori o njemu. Svaka stvar, svaki čovek je za pesmu, koja teži ka drugome, lik ovog drugoga". Celan kaže da tako pesma postaje razgovor: „Često je to očajnički razgovor".

Ukupna književnost je prema ovom pesniku beskonačno govorenje o smrtnosti i uzaludnosti. Jedan od najvećih i najtragičnijih pesnika nemačkog jezika Paul Celan predao se zanemelosti i uzaludnosti kada je pre 55 godina, 20. aprila 1970. skokom u Senu oduzeo sebi život.