Dragoslav Dedović  [ DW ]

12. 04. 2025. 08:13

Šetnja sa nebeskim Ilijom

Mada je Ilija mrtav već više od pola veka, njegova likovna ostavština me je dotakla kao malo koja vizuelna senzacija našeg vremena. Galerija SANU je ponovo učinila dobar potez, odlučivši se za retrospektivnu izložbu posvećenu Iliji Bašičeviću. Autorka izložbe je Ivana Bašičević Antić.

Preskočiću prve utiske da bih dospeo do mesta na izložbi gde je predstavljen „slučaj Bosilj“. Pošto se Ilija u likovnom svetu tadašnje Jugoslavije pojavio kao samouki seljak koji je prevalio šezdesetu, pa za samo nekoliko godina stekao najpre domaću, a potom i međunarodnu slavu – ključne su izložbe na kojima su izlagana njegova dela u Roterdamu i Parizu 1964. – domaća likovna čaršija nije to baš najbolje podnela.

Genije ili prevarant?

Neko ko je svoje prve gvaševe i crteže uradio 1957. a sledeće godine počeo da slika uljanim bojama,potom za samo nekoliko godina izašao na međunarodnu umetničku scenu, morao je biti ili genije ili prevarant. Akademski obrazovani slikari smatrali su da mu se može pripisati samo ovaj drugi atribut, pošto je prvi bio rezervisan za njih.

Najpre je kamen bacio akademski slikar Krsto Hegedušić, objavivši tekst u kojem se insinuira da Ilija nije autor svojih slika. Argumentacija je išla otprilike ovako – neuka i neobrazovana osoba nije mogla stvoriti taj likovni svet.

Stojim pred slikom koja je nastala godinu dana pre sazivanja komisije: „Veliki kraljevi Ilijade (prvi srpski kraljevi)“. Mogu da razumem fascinaciju, nevericu, zavist pa i gnev koji izaziva ovakav rezultat, kada znate da je slikar pre nekoliko godina, zakoračivši u sedmu deceniju života, prvi put uzeo kist u ruke.

Afera je otišla tako daleko da je, povodom izložbe u Zagrebu, gradska vlast formirala komisiju pred kojom je Ilija Bosilj morao da crta i slika. Bosilj je u potpisu slike Krilata kraljica ostavio trag o jedinstvenom poniženju koje su pripadnici akademske elite, među kojima su brojni oni čija imena više ne pamtimo, priredili samoniklom umetniku.

U posebnoj vitrini je izložena i prepiska zagrebačkog „Prosvjetno-kulturnog vijeća“, odnosno njegove „Komisije za gradsku galeriju“ sa potencijalnim članovima komisije.

„Prosvjetno-kulturno vijeće Skupštine grada Zagreba osnovalo je, kao što vam je vjerojatno poznato, komisiju koja ima zadatak da utvrdi istinu u vezi sa pojavom Ilije Bosilja u našem likovnom životu i da, koliko je god moguće, utvrdi autentičnost slika Ilije Bosilja, u čije se autorstvo u našoj javnosti posumnjalo“.

Nekoliko uglednih stručnjaka su pristali na ulogu sudije, mada sa javno izrečenom nelagodom. Napokon, drugom polovinom februara Ilija u jednom zagrebačkom stanu slika pred komisijom čiji su članovi, profesori Zdenka Munk, Mato Meštrović, Radoslav Putar i Vjenceslav Richter. Oni su potom sastavili zvanično pismo u kojem se između ostalog kaže: „Osim na osnovi neposrednih iskustava prilikom autopsije ranije poznatih i sada izloženih radova Ilije Bosilja, mogli smo i ovom prilikom nedvojbeno utvrditi činjenicu da je Ilija Bašičević – Bosilj autor djela koja su pod njegovim imenom prezentirana u javnosti“. Nevernim Tomama su začepljena usta, a Bosilj se potpuno oslobodio u izrazu.

Život protiv umetnosti

Ilija je rođen u Šidu. Njegov otac je uzgajao svinje. Četiri razreda osnovne škole završio je u rodnom mestu. Bio je nerazdvojan drug sa Savom Šumanovićem. Mora da radi na očevom imanju, ostavlja školovanje. Po izbijanju Prvog svetskog rata beži od austrougarske mobilizacije van zemlje.

Posle rata vraća se na očevo imanje. Njegov svet su konji, perad, žito, vinogradi. Decenijama kasnije nastaće slika Orao apokalipse, koja me odmah podsetila na petla koji je mutirao u snu.

Ilija se ženi i dobija dva sina, oba su završila fakultete. Stariji, Dimitrije, postao je jedna od ključnih figura umetničkog miljea Jugoslavije.

Po izbijanju Drugog svetskog rata beži sa porodicom iz ustaške Nezavisne Države Hrvatske. Šumanovićeve ubice nisu ga se dokopale. Domogao se Beča, radio u fabrici Meseršmit. Obilazio je galerije. Pretpostavlja se da je tamo video platna Gustava Klimta. Uspeva da preživi tuberkulozu. Posle rata se vraća na očevo imanje. Zanemoćao, puno čita. Socijalističke vlasti u novoj Jugoslaviji oduzimaju mu dobar deo imanja. Ne trpi nepravdu, ne ume da zauzda jezik, pa se više puta zatvaran.

Tuberkuloza ga je trajno onesposobila za težak rad, ali su mu posledice bolesti poklonile vreme. Počeo je da slika.

Marginalna umetnost

Naivna umetnost je pre Drugog svetskog rata postojala i kao umetnički pojam već pola veka u Francuskoj i Nemačkoj. Kao praksa samoukih slikara mnogo duže. Tek posle rata doživela je pravu renesansu. Naši slikari iz Kovačice postali su svetski poznati.

Sa druge strane, pored naivnog slikarstva, umetnici su počeli da se zanimaju za slikarstvo marginalizovanih grupa i pojedinaca. Slike pacijenata iz psihijatrijskih ustanova, ali i dečiji crteži, plemenska afrička umetnost, sve je to uticalo na neke umetničke pravce – od kubizma do nadrealizma.

Posle Drugog svetskog rata i ovaj trend je postao izuzetno vidljiv na umetničkoj sceni. Francuski slikar Žan Dibife je sakupio veliki broj dela pod nazivom „Kolekcija sirove umetnosti“ (Collection de l’Art brut). Njemu se kasnije pridružio i pesnik Andre Breton, glavni teoretičar nadrealizma. Tako je nastala čuvena zbirka „Sirove umetnosti“ (art brut). Dakle, misao da akademske konvencije guše autentičan izraz ovaploćena je u sve većem interesovanju za samouke slikare, bez obzira da li su to bili naivni umetnici iz seoskog miljea, ili ljudi koji su po društvenom položaju marginalni u odnosu na mejnstrim. Uostalom, naš pojam za taj fenomen je „marginalna umetnost“, zato što smo se oslonili na engleski izraz (Outsider Art). Galeristi i publika su oberučke prihvatili ideju da još postoji „područje u kojem može da se zadrži romantična predstava o genijalnom umetniku i sa njim ideja o neposrednoj kreativnosti“, kako je primetio švajcarski istoričar umetnosti Markus Landert.

U takvoj međunarodnoj umetničkoj atmosferi se pojavio Ilija Bosilj.

Dibife je 1963. uključio sedam njegovih slika u svoju Kolekciju u Lozani. Ilijin dvodimenzionalni svet na slikama kao da je nastao na granici sna, burleske, sakralnog i bizarnog.

Mene su fascinirali njegovi jahači i anđeli apokalipse. Zlatno i plavo pomešano sa tamnim tonovima, kao na ikonama ili Klimtovim slikama. Jedan od važnih izvora iz kojih je Ilija crpeo svoju inspiraciju jesu zapravo i sremski ikonostasi.

Knjige kao platna

Čovek koji nije imao mnogo formalnog obrazovanja očigledno je pored biblijskih priča čitao i savremenike. To se da zaključiti po nizu radova koji su naslikani na koricama knjiga. Iz radoznalosti sam pogledao naslove koji su slikaru poslužili kao materijal.

Đuro Gavela, Antologija srpskohrvatske posleratne lirike. A na njoj naslikana „Ptica sa krilom“. Francuska revolucija Albera Matjeza postala je gnezdo za „Pticu sa tri krila“. Dostojevski, Nečiste sile. Knjiga je prevođena i pod naslovima Zli dusi i Bjesovi. A Iliji je poslužila da udomi „Crvenu figuru“. Onda idu redom Ćosićeve Deobe, Brehtov Prosjački roman, Afrika Rastka Petrovića, Momčilo Nastasijević u ediciji Srpska književnost, Pa Fromantenovi Stari majstori, knjiga o belgijskom i holandskom slikarstvu.

Na koricama su se smenjivali naslikani morski konjici, dvoglavi konji, kenguri. Poslednja slika na korici knjige mi se posebno svidela.

Zeleni kralj. On je na koricama romana „Mala božja njiva" američkog pisca Eskina Koldvela. Jedan od razloga što su neki sumnjali u Ilijino autorstvo jeste upravo njegova sklonost da slobodno bira materijale, pa i svakodnevne predmete, u svom umetničkom postupku. To je bila osobina avangardne umetnosti i posleratnog neoavangardnog talasa.

Retko to činim, ali odlučio sam da se ponovo obiđem celi izložbeni krug. Sada uočavam ideju izložbe – Trijumf umetnosti. Prikazan je put od bojažljivih Ilijinih početaka, do prave eksplozije slobodne kreativnosti krajem osamdesetih.

Između nacionalnog i kosmičkog

Uočavam dvostrukost kao jedno od načela u Ilijinom svetu. Njegove dvoglave ptice, ljudi, konji, verovatno govore o tome da smo svi na neki način podvojeni, da je jednina lažna.

Izgleda da je sve što je iskusio, čuo, video, pročitao, doživeo, tražilo put da se pretvori u potpuno drugačiji svet. Njegova interpretacija biblijskih i nacionalnih priča osebujna je i jedinstvena.

Objašnjenja pored slika su ponekad neophodna da se razume kontekst, postupak, prvobitna intencija autora. Međutim, nešto u meni je uspostavilo komunikaciju sa Ilijinim slikama odmah i bez zadrške.

Istaknuti beogradski konceptualni umetnik Raša Teodosijević posvetio je Iliji svojevremeno niz radova koji čine celinu „Ilija na nebu“. Zapravo je to istinsko priznanje.

Ilijin sin Dimitrije Bašičević Mangelos, i sam značajan umetnik i likovni teoretičar, opisao očev postupak u kasnijoj fazi stvaralaštva: „To je faza `debelog zlata`kako je otac govorio…“. To prema njemu i nije više bilo slikarstvo već nešto drugo – glibovita brončana prašina pomešana sa uljem raspoređivala se na podlozi, a onda je puštana da se suši, da se na površini uhvati skrama. Tek na kraju je slikar „lagano prešao bojom preko njegove kvrgave površine“.

Meni se iz te faze posebno dopao „Zlatni kozmonaut“ iz 1968.

Danas istoričari umetnosti vide izrazitu sličnost sa tehnikama enformela. Kada je neko u osmoj deceniji života bio sposoban da eksperimentiše na ovaj način, on mora da je bio posebnog kova. Ako tražim Ilijine umetničke rođake, na um mi pre svih pada Mark Šagal.

Jedan posetilac je neko vreme gledao propratni dokumentarni film o Iliji koji je deo izložbe. Na reč „neobrazovan“ glasno je negodovao: „Možda neškolovan. Ali nije neobrazovan. On je Sremac!“.

Ilijini kosmonauti, kraljevi, anđeli, zveri, ljudi i sasvim nova bića, naselili su neobičan svemir koji sve do danas oku posmatrača nudi nesvakidašnju senzaciju. Značaj ovakvih umetnika samo će se povećavati u eri prenaglašenih digitalnih simetrija. Slike koje su izložene u Beogradu, Parizu ili Njujorku odavno svedoče o „Trijumfu umetnosti“ jednog samoukog slikara koji je na pragu starosti odlučio da stvori umetničko zaveštanje koje kao što vidimo – ume da traje.