Dragoslav Dedović  [ DW ]

28. 12. 2024. 10:49

Jupiter u Niš ekspresu

U Niš sam se tog jutra zaputio autobusom iz Leskovca. Tačno pola sata vožnje. Suva planina i polja ispod nje su pod snegom.

U samom gradu padavine se kolebaju između susnežice i kiše. Decembar se trudi da sivilom ubije svaku volju ljudi da izađu na ulicu.

Kratak je put od Niške autobuske stanice, pored pijace i Stambol kapije, mostom preko Nišave i levo do Gradske kuće. U njoj danas imam posla, ali o tome kasnije.

U Niš sam umeo da dođem i tek onako. U neku kafanu. Od slavnog „Mraka“, preko „Orača“, „Gusara“, „Malog podruma“, „Roštiljka“, „Izvora“. Više su mi se svidele klasične kafane od fensi mesta kao što su „Pleasure“, „Meze“ ili „Stambolijski“.

Dakle, upisao sam se u gastronomsku mapu mnogo pre nego što će, sticajem okolnosti, moje ime da se upiše u kulturnu mapu grada.

Išao sam u Niš po svim vremenskim prilikama. Leti na koncert Vlatka Stefanovskog ili u pab na obali Nišave na pivo. Zimi uglavnom u Kazandžijsko sokače ili u neku toplu, zadimljenu odaju na kuvanu rakiju.

Tako da grad ne mogu više da smatram uzbudljivom, stranom teritorijom. Blizak mi je, a ipak nije moj.

Ovaj put je povod poseban.

Na kafi sa Goranom

Pesnik Goran Stanković je uz dvojicu književnih kritičara bio u žiriju koji mi je u maju ove godine dodelio književnu nagradu „Branko Miljković“. Goran je moj današnji domaćin.

Dogovorili smo da se nađemo pred Gradskom kućom. Upoznajemo se i krećemo do obližnjeg kafića na produženi sa mlekom. Do dodele, tačno u podne, ima još skoro sat vremena.

Goran je tih, umeren čovek. On je istu nagradu dobio još 1999. Dogovaramo se o tehničkim detaljima. Onda mi priča o niškom Jupiteru, koji je izronio sa dna Nišave 1938.

Gradske hronike su zabeležile da je bager sodadžije Vladimira Domazeta sa dna Nišave izvadio grudvu peska iz koje su virili – udovi. Očišćena od peska, na dlanovima gazde je tamnim sjajem blesnula figura Jupitera na prestolu.

Crnu starorimsku figuru gazdina žena nije primala u kuću, pa je provela noć u šupi Domazetovih. Sodadžijin komšija i advokat mu je sutradan dao savet da ne stavlja vrhovno rimsko božanstvo do svoje ikone – ako je dobar hrišćanin – i da ga pokloni muzeju.

Tako se sodadžija otarasio Jupitera, a niški Muzej je dobio jedan od svojih najvrednijih eksponata.

Priča je već opšte dobro, anegdotalni stub lokalnog identiteta. Zabeležio ju je niški pisac Vidosav Petrović, zajedno sa ostalim „Niškim anegdotama XIX i XX veka“.

Zapravo je taj čovek verovatno na neki način spojio niškog Jupitera i pesnika Branka Miljkovića, jer je Vidosav ostavio zapise „Sećanja na Branka Miljkovića“, knjigu koja je objavljena davne 1988. – tačno pola veka od trenutka kada bager oslobodio Jupitera mračnog peščanog sna.

Poslednjih meseci Niš se bavio postizbornim porođajnim trudovima koji su se izgleda privremeno rešili formiranjem gradske vlasti uz pomoć samo jednog većinskog glasa.

U gradu gde su Romi najprisutnija manjina, a živih Rusa po poslednjem popisu ima ukupno 121, taj zlatni odbornički glas obezbedila je Ruska stranka.

To jeste još jedna od srpskih političkih fantazmagorija po kojoj naša stvarnost liči na najbizarnije stranice magičnog realizma. Posle privremeno rešenog pitanja ko je gazda u Gradskoj kući, gradska vlast konačno može da se bavi i takvim sitnicama kao što je uručenje prvoklasne nagrade za pesništvo.

U Gradskoj kući

Svako ko prošeta gradom pre ili kasnije mora da naiđe pored Gradske kuće. Ona je, kao skoro sve što je reprezentativno u Nišu, nastala u vreme kraljevske Jugoslavije. Kažu da je podignuta na mestu Kneževog dvora, letnje rezidencije kneza pa kralja Milana Obrenovića.

Kada su naumili da tu izgrade filijalu Narodne banke, prethodna građevina je uklonjena. Interesantno je da je kamen temeljac položen na desetogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, 28.jula 1924. A leta 1914. depeša o objavi rata zatekla je državni vrh upravo u Nišu.

Neoklasicistička građevina u veštačkom kamenu zacelo je jedan od najlepših javnih objekata u Srbiji. Prvi put ulazim u nju.

Nema mnogo vremena za razgledanje. Zamenik gradonačelnika mi kaže da me pozdravlja moj odsutni imenjak, sadašnji gradonačelnik. Upoznajem ljude iz kulture, novinari imaju poneko pitanje.

Kada je na mene došao red, govorio sam o vremenu pre četiri decenije kada smo intenzivno čitali Miljkovića. Napomenuo sam da danas slutimo odgovor na pesnikovo pitanje: „Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj?“

Ne. Jer su se u stvarnost uplele disonance eksplozija. Analogne i digitalne revolucije. Nestajanje i nastajanje država.

Mada sam pripremio govor, zapravo esej, nisam želeo da gnjavim ljude, pa sam govorio spontano. Moj napisani odgovor na nagradu čitaće, oni koji to budu želeli, u časopisu „Gradina“. Na kraju sam pročitao davnašnju pesmu „Sloboda“. Javno sam je posvetio svim mladim ljudima koji bi da prošire prostor slobode.

Dok je Goran čitao obrazloženje žirija za dodelu nagrade „Branko Miljković“ u meni je to probudilo blagu nelagodu. Tako je bilo oduvek, kada me neko javno hvali.

Setim se pokojne majke. Ona je bila čovek koji bi ti dao zadnju paru. A poklon nije umela da primi. „Zašto si trošio pare? Ništa mi ne treba! „Znaš da ne volim da mi nešto poklanjate.“

Moguće je da sam nasledio mentalni obrazac. Ne umem da uživam do kraja kada me neko drugi nešto daruje, pa je tako i sa pohvalama koje svako od nas, kada se bavi pisanjem, svakako priželjkuje.

A reči koje čita Goran poređane su u neku vrstu stručnog hvalospeva. Sreća je da sam zakoračio u sedmu deceniju postojanja, pa sam naučio da nelagodu, koja se u takvim situacijama još uvek javlja, skopčam sa iskrenom zahvalnošću.

Potom je usledilo uručivanje povelje i kipa Jupitera na prestolu. Replika je nastala kao relativno slobodna interpretacija originala.

Kroz glavu mi prolaze sodadžija Domazet, njegov komšija advokat, kao i svi oni bogati Rimljani koji su svoje vile u okolini ukrašavali ovakvim predmetima.

Voleo bih da znam kuda je Nišava odnela žezlo od slonovače iz leve i munje iz desne Jupitereve ruke. Podigao sam Jupitera i napravio – ne bez samoironije – pozu dobitnika Oskara. I to je bilo to.

Odelo bez Branka

Goran me posle dodele nagrade odveo do Književno-memorijalne postavke Stevan Sremac i Branko Miljković.

Kustos književne zaostavštine Jelena Bogdanović nas je najpre provela kroz deo postavke koji nas podseća na dvanaest niških godina Stevana Sremca. On tada nije objavljivao, ali je od 1879. do 1893. napunio beležnice zapisima o budućim likovima.

Jedna od beležnica otvorena je tako da posetioci mogu da prepoznaju zabeleženo ime – Zona Zamfirova. Šotrin film „Ivkova slava“ ne bi postojao bez istoimene pripovetke Stevana Sremca, koja je nastala više od jednog veka pre filma. A Ivko je zaista postojao – bio je to jorgandžija Živko koji je u književnosti izgubio samo prvo slovo svog imena.

Idem dalje, ipak sam ovde zbog onoga što postavka ima da ponudi o Branku Miljkoviću. Odmah odlazim do ćoška u kojem prepoznajem četiri adrese koje je pesnik promenio za života. Jednu nišku, dve beogradske i poslednju – zagrebačku.

Osamdesetih je do nas, tadašnjih studenata i šegrta poezije, još uvek živo dopirala harizma pesnika. Mada je život okončao još 1961, kada većina nas još nije bila ni rođena, na neki način, on je naknadno postao pridruženi član „Kluba 27“ u kojem su bili naši muzički sveci – Hendriks, Džoplin, Morison. Oni su umrli deceniju kasnije, svi sa prokletih 27 godina.

Miljkovićev meteorski pesnički uspon i zagonetna smrt ostali su transgeneracijska tema. Tako je najčitaniji živi niški pisac Dejan Stojiljković ove godine na pesnikov devedeseti rođendan objavio roman „Zvezda nad prazninom“ u kojem se kaže da je pesnik ubijen po nalogu Udbe.

Nadnosim se nad vitrine u kojima prepoznajem pesme koje sam poznavao samo u štampanoj formi.

Lični dokumenti iz kojih zamiriše to vreme pre mog rođenja: Knjižica predvojničke obuke, članske karte Saveza studenata Jugoslavije, Svedodžba o državljanstvu iz koje saznajem da mu se otac zvao Gligorije. U Izvodu iz matične knjige umrlih vidim da mu se majka zvala Marija te da je imala neobično devojačko prezime Brajilo.

Onda sam došao do odela i šešira u vitrini. Sablasan eksponat.

Goran mi kaže da je Miljković išao i na prijeme na kojima je bio i Tito, da je dobijao pozivnice tamo gde su se u Beogradu okupljale perjanice diplomatske i kulturne elite. Zamišljam ga kako u ovom odelu pred ogledalom proverava da li je sve na svom mestu.

Nema boljeg svedoka prolaznosti ovozemaljske slave od ovih nekoliko odevnih predmeta. Odelo bez Branka. Ogrnut jezikom poređanim u stihove bolje je snabdeven za neizvesno putovanje u večnost.

Video sam dosta toga i shvatio da sam do ulaska u ovu spomen-sobu čoveka Branka Miljkovića redukovao na njegovu poeziju. Verovatno je i on to želeo. Svakako su mu stihovi obezbedili posthumni život, vrstu trajanja u jeziku.

Nišlijska Mehana

Celo uručenje je kao moderator uobličio Velibor Velja Petković – simpatičan novinar i docent na novinarstvu. Poznat je i kao moderator na festivalu Nišville.

Sedim do njega u niškoj kafani „Nišlijska mehana“. Svi su se razišli, ali me ljudi iz Niškog kulturnog centra – Goran Stamenković i urednica književnog programa Milena Mišić – kao dobri domaćini nisu pustili gladnog na put.

Uz odličan roštilj pričali su o svemu i svačemu. Saznao sam neobičnu stvar o Veliboru Petkoviću. Velja je rođen u Tuzli. Otac mu je radio na vojnom aerodromu u Dubravama nadomak Tuzle, tamo je i odrastao sa muslimanskim drugarima iz tog sela, na nekih petnaestak kilometara od mesta gde sam ja proveo detinjstvo.

A isto smo godište. S nevericom ga gledam kada za stolom sa niškog ekavskog koji šarmantno izbegava dužine kao po komandi sklizne u mikrodijalekt iz Dubrava, jednu od izrazito arhaičnih prekodrinskih varijanti, ponekad nerazumljivu i Bosancima.

Osim stručnih radova Velja objavljuje i lepu književnost. Zapravo – onu vrstu tekstova koji izazivaju smeh. Obećao mi je svoju knjigu priča „Međeđedovina“. Naslov obećava.

Vidimo lepu zemlju

Retko se dobro osećam u društvu ljudi koje sam tek upoznao – ali ovog puta u Nišu bilo je lepo. Naravno, imao sam laureatski popust, pa ne mogu znati da li je to uzajamni utisak. Gostu se uvek ugađa.

Ali mislim da ljudi koji su bili za stolom u Nišlijskoj mehani pripadaju zajednici senzibiliteta koja ipak omogućava prečicu do drugih ljudi – ako su na sličnim talasnim dužinama.

Šteta što čovek ne može češće da doživljava ovakve dane u kojima ga hvale za pregršt reči koje je poređao po nekoj unutrašnjoj nužnosti i predočio javnosti. To misli onaj dečak u meni. A stari skeptik podseća na davno pročitani stih, da treba živeti „daleko od slave i njenih vešala“.

Niš me ispraća sa susnežicom. S Goranom se rastajem opet kod Gradske kuće, odlazim onim putem kojim sam došao tog jutra na autobusku stanicu. Mokre ulice i odblesci ulične rasvete na njima. U kesi nosim svoju povelju i Jupitera.

Ulazim u Niš ekspres koji će posle Leskovca produžiti za Skoplje. Čitam knjižicu Gorana Stankovića „Litanije“. Zaustavljam se kod stiha: „Vlastito pismo jesam, upućeno u ništa, u svet koji će živeti posle mene, u kome više neću disati. Neko sam ko odlazi.“

Savršeni stihovi za melanholiju vožnje auto-putem između Niša i Leskovca, dok Suvu planinu, ovaj put sa leve strane, guta mrak.

Mlada Makedonka iza mene, jezikom koji mi je simpatičan, priča u svoj mobilni bez prestanka. Ona će za ovih pola sata izgovoriti više reči, nego što ih je Branko Miljković objavio za života. Ali njene će reči nestati u vremenu kao suze na kiši, što bi rekao Roj iz filma Blejd raner.

Ovde kao utehu uvodim Goranov stih – ne umem bolje da poentiram: „Kada gledamo sa puta koji nas / nekuda vodi, vidimo lepu zemlju./ Zahvalni smo zbog toga.“