Dragoslav Dedović  [ DW ]

30. 11. 2024. 09:59

Mrtve harfe duše

Nekada sam živeo u tom kraju Kelna. U blizini izložbene hale moj sin je u lokalnom klubu trenirao džudo. Tada, krajem devedesetih i početkom novog milenijuma nisam mogao ni naslutiti da će izložba, oko koje se podigla velika medijska prašina i koja ni protivnike ni zagovornike nije ostavljala ravnodušnim, doći u komšiluk.

Jutro je rutinski sivo. Tu i tamo, sunčevi zraci problesnu kroz pukotine skoro crnih oblaka. Izlazim na železničkoj stanici u Erenfeldu i bez žurbe odlazim u pravcu poznatog groblja Melaten. Izložba je smeštena naspram jednog od više ulaza u to groblje.

Još u 13. veku na tom mestu je bio karantin za obolele od lepre, potom i mesto za egzekucije. U19. veku u vreme Napoleonove okupacije je tu nastalo centralno kelnsko groblje. Na francuskom „malade“ znači bolestan. Ljudi iz Kelna su to čuli kao Melaten. Tako je ovaj kraj dobio ime.

Ne znam da li je blizina groblja bila odlučujuća za organizatore izložbe da tu zakupe prostor. Ali poređenje se nameće. Sa jedne strane lepo uređeno groblje, sa kamenim anđelima, spomenicima i kapelama. Nastalo je po uzoru na čuveno parisko groblje Per Lašez. Na kelnskom groblju tela pokojnika su uredno spuštena u zemlju, zatrpana i prepuštena prirodnoj razgradnji materije. Na površini su ostala imena, godine rođenja i smrti.

Izložba „Svetovi tela“ je sušta suprotnost. Tela koja su izložena, nekada su bili živi ljudi kao vi i ja. Ali im više ne znamo imena. Oni su pronalazaču postupka plastinacije Gunteru fon Hagensu svojevoljno zaveštali telo. A on je od tih tela stvorio bizarni i fascinantni izložbeni hit.

Pošto sam ulaznicu nabavio onlajn, prolazim bez većeg zadržavanja pored prijemnog pulta. Tutnuli su mi u ruku prospekt i već sam zakoračio u halu. Podnaslov ove izložbe – Ciklus života – pokazuje koncept izlagača. Od embrionalnog stanja do duboke starosti telo je – izazov. A zdravlje izuzetno krhko stanje. Ta istina nije zaobišla ni Guntera fon Hagensa, čoveka u čijoj je glavi najpre nastao ovaj svet. On je od 2008. oboleo od Parkinsonove bolesti. Od 2010. sve poslove vode njegova druga žena i njegov sin.

Fon Hagens se poziva na estetke kriterijume renesansnih umetnika i njihovo temeljno proučavanje ljudske anatomije. Ispod „Hirurga“ se navodi da je inspiraciju anatom potražio u poznatoj Rembrantovoj slici „Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa“. Ulje na platnu iz 1632. prikazuje gradonačelnika Amsterdama i lekara Tulpa kako skalpelom zaseca ruku osuđenog zločinca koji je bio pogubljen prethodnog dana.

Fon Hagensova intencija je dvostruka. Ukazuje na postojanu vezu između anatomije i umetnosti. Ali i na zaboravljenu vezu između javnog izlaganja i otvaranja mrtvih tela i okupljanja ljudi. U 17.veku su u Evropi časovi anatomije ličili na pozorišne predstave na koje nisu dolazili samo medicinski stručnjaci već i svako ko bi platio ulaznicu.

Skoro četiri veka kasnije Fon Hagens uz pomoć plastinata inscenira operaciju u kojoj hirurg drži ljudsko srce u ruci.

Decenije kontroverze

Od devedesetih pratim povremeno rasplamsavanje polemike oko svega što je radio Gunter fon Hagens. Ovaj čovek je rođen u tadašnjem Trećem Rajhu nekoliko meseci pre njegovog sloma, januara 1945., na teritoriji koja je potom opet pripala Poljskoj. Odrastao je u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj. Na početku nije izgledalo da će mladi Gunter biti uspešan. Napustio je školu, potom radio kao poštar i liftboj. Ipak se izborio za drugu šansu, završio je večernju gimnaziju i upisao medicinu.

Velika istorija ga je usput munula repom. Učestvuje u protestima protiv sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj 1968. Zatvaraju ga. Zapadna Nemačka ga otkupljuje od Istočne Nemačke za 40.000 maraka.

Sada bi se moglo reći da je to bila dobra investicija. Istočnonemački student je na zapadu zemlje završio medicinu, doktorirao, pokazao preduzimački duh. Mada je rođen sa prezimenom Libhen on je 1975. uzeo prezime svoje prve žene – Fon Hagens.

Od 1978. je razvio postupak trajnog konzervisanja tela putem potpune zamene tečnosti iz ćelija specijalnim silikonima. Prijavio je patent i osnovao firmu za proizvodnju hemijskih tečnosti i opreme za postupak plastinacije, a 1993. i Institut za plastinaciju.

Filozofija tela koju zastupa Fon Hagens, može se pročitati na tabli sa objašnjenjima ispod jednog plastinata: „Ljudski život je u svakom slučaju telesan. Mi JESMO naše telo. Sve naše misli, osećanja i radnje počivaju na njegovim funkcijama. Bez tela nemamo ni svet, ni porodicu ni prijatelje. Bez njega ne možemo da postojimo."

Da bi potkrepio ovakve stavove, Fon Hagens od mrtvog tela traži da pogledu otkrije svu svoju potkožnu raskoš. „Plesač na prstima“ pokazuje sve mišiće koji leže odmah ispod kože. Sugeriše nam da oni na bitan način oblikuju naš telesni reljef: „Mišići pretvaraju energiju u pokret“. „Plesač“ je u svojoj vrsti besmrtnosti zaustavljen u takvom pokretu.

Izložba u tekstualnom delu zaista opominje: „Ali telo nije samo osnov naše egzistencije već i ogledalo našeg načina vođenja života. Šta god činimo ili propuštamo da uradimo - kako se hranimo, da li se krećemo, imamo li zdravo društveno okruženje, osećamo li da smo priznati ili zanemareni, srećni ili nesrećni – sve to povratno deluje na naše telo. I pozitivno i negativno. Ako telo odbije saradnju, igri je kraj!"

Ova filozofija je potkrepljena sa mnoštvom citata. Navodi se Džim Ron, američki pisac, biznismen i motivacioni govornik: „Pripazi na svoje telo. To je jedino mesto za život koje imaš."

Večno telo i smrtna duša

Posle izvesnog vremena provedenog na izložbi shvatam šta je privuklo tolike ljude. Kao kroz ključaonicu posetioci mogu da zavire u anatomski skrivene predele tela. Time kao u ogledalu vide zapravo svoje telo. Dodatno maštu zagolica činjenica da je plastinat u nekoj od egzibicionističkih poza bio živ čovek. Šta nam govori njegova posthumna telesna egzistencija?

Meni lično – skoro ništa. Nisam umeo da izložbenim eksponatima učitam ništa ljudsko. Osim intelektom, nisam uspostavio neku prisniju vezu sa eksponatima. Telesnost jeste bila plastična, ispod oguljene kože zategnuta vlakna mišića, pola ljudskog lica, telo na gimnastičkoj spravi.

Ali me je svojedobno više uzdrmao jedan Šumanovićev pejzaž od svega što sam video ovde. Ni pored najbolje volje nisam uspevao da dovedem u vezu svet živih sa svetom plastinata. Svi ti bivši ljudi svedeni na anatomsku demonstraciju u atraktivnim izložbenim pozama nisu umeli da proizvedu u meni nikakvu emociju. Možda sam zakasnio na ovu izložbu nekoliko decenija. Ona zaista umela da potrese javnost, da je oduševi ili razgnevi, samim krajem analogne epohe, pre više od četvrt veka.

Shvatam da sam tada dublje osećao kulturološke potrese koje je Fon Hagens izazivao u nemačkom društvu jer između mene i sveta nije bilo beskonačne digitalne zavese. Leševe koji plešu, vode ljubav ili igraju fudbal tada sam možda mogao da doživim kao bivše ljude. Sada ih doživljavam kao pomalo bizarne aplikacije beskonačnog virtuelnog univerzuma. Kao digitalne avatare. Društvene mreže, igrice, rijaliti programi, treš bulevarski mediji, beskonačni niz televizijskih kanala, sve je to umanjilo naš kapacitet empatije i povećalo postmoderno sleganje ramenima.

Kult tela

Osim toga, u decenijama uspona Fon Hagensovog projekta i tela miliona živih ljudi postala su egomanski projekti. Njih osmišljavaju u teretanama, u studijima za tetovažu i klinikama plastične hirurgije. Tela su skupoceni veštački eksponati na realnoj modnoj pisti ulica, na virtuelnoj bini društvenih mreža, na seksualnoj berzi noćnih klubova, u digitalnim pornografskim katakombama. Profil nekih ljudi na društvenim mrežama manje svedoči o autentičnom, živom telu od ovih plastinata. Zastajem kraj jednog ljupkog tela. Oljuštena balerina pokušava da iskorači zamrznuta u večnoj pirueti.

Nisu Fon Hagensovi eksponati postali manje bizarni, već se naš svet do maloumnosti takmiči u telesnoj bizarnosti. Živi ljudi digitalne epohe postaju do neprepoznavanja slični Fon Hagensovim preparatima. Nije skandalozno prikazivanje prepariranih ljudskih tela i organa. Skandal je masovno pretvaranje živih ljudi od krvi i mesa u digitalne zombije. Ni oni, kao ni Fon Hagensovi mrtvaci, ne žele da budu više od insceniranog tela u totalnom ratu za trenutak pažnje.

Nije strašan Fon Hagensov, već naš svet. Svet u kojem ratove doživljavamo kao krvave rijalitije. A svoje telo kao jedino dobro kojem bi da podarimo ako ne večnost, onda barem večnu mladost. Pritom se ne uzdižemo iznad inscenacije, ne dopiremo do „mudrosti tela“ na koju je s pravom ukazivao Niče u svom „Zaratustri“, obraćajući se „omalovažavaocima tela“: „Više je razuma u tvojem telu nego u tvojoj najboljoj mudrosti“. Osim toga, na izložbi je istaknuta misao libansko-američkog pesnika Halila Džubrana: „Tvoje telo je harfa tvoje duše i na tebi je da iz njega izmamiš slatku muziku ili zbrkane zvuke". Ne mogu da se otmem utisku da ova tela ne proizvode ništa drugo osim puke tišine.

Zamislivo i nezamislivo

Mislim mi se roje dok šetam odajama u kojima vidimo creva, bubrege, nerve. Placentu blizanaca. Sve zamislivo i nezamislivo iz telesnog univerzuma. Recimo, raskomadani golman poseže za loptom.

Pitam se kako cela stvar funkcioniše. Očuvanje tela je veoma stara ambicija. Svi znamo za staroegipatsko balzamovanje. Ovo je nešto drugo. Proces propadanja tkiva se najpre zaustavlja unošenjem formalina kroz arterije. Potom se odstranjuju koža i meko vezivno tkivo, kako bi se vidljivim učinila mišićna, koštana i nervna struktura. Tako spremljeno telo se potapa u rastvarač, a potom u polimersku tečnost. U vakumu takva tečnost poput specijalnog silikona prodire do poslednje ćelije koju napuštaju sve telesne tečnosti razređene rastvaračem. Tako se stabilizuju tkiva. Tela se dovode u poželjnu pozu. Supstanca se stvrdne. Počinje drugi, dugovečni život mrtvog tela.

Hiljade i hiljade ljudi širom sveta potpisali su izjavu prema kojoj je njihovo telo posle smrti vlasništvo Fon Hagensovog instituta. On garantuje anonimnost. To znači da vaše telo, a ne vaše ime, može da doživi posmrtnu slavu. „Biologija umesto biografije", tako glasi moto pod kojim se prave preparirana tela. Ništa iz bivšeg života tog tela ne sme da prodre do posetilaca. Njihov pogled ne sme da bude zamućen ličnim aspektima. Bezimeni plastinati su s one strane bivše duše koja je tu stanovala.

Poljubac mrtvom čelu

Možda je to razlog za izostanak moje unutrašnje reakcije kada sam okružen sa verovatno najviše leševa na jednom mestu u celom dosadašnjem životu. Iz iskustva znam – kada poljubiš mrtvo čelo čoveka do kojeg ti je stalo – da je taj dodir živih usana i mrtve kože potresan i lekovit. Potresan jer potvrđuje vizuelan utisak da voljena osoba nije tu, mada je telo njeno. Gde je ono što ju je činilo neponovljivom, zvali mi to duša, ličnost, duh, ili nekako drukčije, ne znamo. Religija tvrdi, nauka misli da zna, ostali nagađaju. Odsustvo čoveka, njegove suštine, u mrtvom telu, jeste paradoksalno iskustvo, dato onima koji su još živi. Lekovitost tog potresnog iskustva sastoji se od olakšanja. Vi ne sahranjujete bliskog čoveka, već praznu ljušturu koja je ostala iza njega. Tako je lakše da nekoga spustite u zemlju.

Izgleda da je izložba ipak intelektualno podsticajna. U kulturi zaborava smrti i beskonačne zabave ona podstiče na razmišljanje.

Plastinat sa durbinom u ruci. Admiral. U šta li se zagledao ovaj kapetan bez broda, ovaj Galilej bez neba? Oči su artificijelne. Nije pronađen postupak njihovog prepariranja. Ovi mrtvaci gledaju pozajmljenim očima.

Zagovornici izložbe su još pre 15 godina tvrdili: „Izložba se napušta sa puno strahopoštovanja za remek delo – ljudsko telo“. To je zabeležila novinarka jednog berlinskog lista. Njena koleginica u istom tom listu je zauzela suprotnu poziciju: „Fon Hagensovi Svetovi tela ostaju svesno izloženo skrnavljenje mrtvih i grobova. Dostojanstvo mrtvih je nastavak ljudskog dostojanstva po članu jedan nemačkog Ustava. Država je dužna da zaštiti ljudsko dostojanstvo i posle smrti – i da zabrani ovakve jezive predstave."

U međuvremenu su sve pravne nedoumice rešene. Svetovi tela su legalni. Ipak, ljudi se dele na one koji slede svoju radoznalost i one koji to sa indignacijom odbacuju.

Dok je za jedne na delu savremen način prezentacije potisnute teme, prosvetiteljski čin sa estetskim ambicijama, za druge je izložba znak prezira spram ljudskog dostojanstva koja podstiče nezdravi voajerizam publike.

Šta znaju mrtvi?

Intencija „Svetova tela“ je verovatno sasvim drukčija. Franc-Jozef Vec, filozof koji je kao savetnik bio angažovan za berlinsku izložbu ostavio je zapis: „Anatomija je umetnost kojom se tama života obasjava svetlošću smrti."

Angelina Valej, supruga iz drugog braka Guntera fon Hagensa, inače takođe doktorka, kaže: „Svaki čovek je jedinstven, svako od nas ima svoje individualno, unutrašnje lice." Izgleda da milioni ljudi koji dolaze na izložbu žele da se suoče sa svojim unutrašnjim licem, posmatrajući preparirana tela mrtvaca.

Filozof Valc je to nazvao „posmatranjem samog sebe bez ogledala", a neprekidno interesovanje za izložbu „fascinacijom autentičnim“.

Izgleda da je ona bila veća pre nekoliko decenija. Plastinati su možda ljudskog porekla. Ali u međuvremenu deluju autentično koliko i postovi vulgarnih lepotica koje liče jedna na drugu kao da su išle kod istog plastičnog hirurga ili kao da ih je sve oblikovala – veštačka inteligencija.

Fon Hagens je za života postigao to čemu većina ljudi stremi – bogatstvo i slavu. Zvali su ga ironično „Doktor Smrt“, štampa ga je optuživala da je za prepariranje koristio i leševe pogubljenih Kineza, ali je potom sudskom odlukom morala da to opovrgne. Fon Hagens je imao ogranke Instituta u Kini i Rusiji, koji su zatvoreni. Ima počasnu doktorsku titulu jednog kineskog univerziteta.

Pre više od dve decenije je u Londonu pred 500 ljudi je priredio javnu obdukciju tela preminulog muškarca. I kamere su bile uključene, nastao je dokumentarni film. Negde je bio zabranjen, negde ne. U Nemačkoj je prikazan tek 2021.

Kažu da je Fon Hagens 2008. planirao i prodaju plastinata, ali je od toga odustao pod pritiskom javnosti. Grad Berlin je pokušao da spreči stalnu postavku u centru nemačke prestonice. Posle dugogodišnjeg spora izložba je pod određenim uslovima ostala tu gde jeste. Fon Hagens je neumorno provocirao konzervativni deo javnosti. Na jednoj izložbi postavio je muški i ženski plastinat u pozu vođenja ljubavi. Taj eksponat je morao da pokrije folijom. Izgleda da je posle svakog skandala navala publike bila veća.

Bog i telo

Religijske institucije nisu mogle da ostane ravnodušna prema izlaganju mrtvih tela u javnom prostoru. Jevanđelje po Mateju (10, 28.) kaže na jednom mestu: „I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti…“ Dakle ne bojte se ljudi ni kada ubijaju, već Boga koji može da smoždi telo i dušu pošalje u pakao.

Možda iz te poruke može i da se zaključi kako se ne treba bojati ni onih koji telu ne daju da umre. Velike monoteističke religije su u neobičnom saglasju kada je reč o Svetovima tela. Jevrejsko viđenje tela je poprilično jasno – ako se telo ne sahrani kako dolikuje, ne može ni da vaskrsne. Islam kaže da je telo mrtvog čoveka jednako vredno kao telo živih, pa se prema njemu mora tako i odnositi. Pišu se moralno-filozofske rasprave, štampaju knjige i seminarski radovi o izložbi. Etičke komisije zasedaju. A izložbu širom sveta i dalje posećuje reka ljudi.

Fon Hagens ovom rečenicom pozdravlja posetioce: „Trebalo bi da nas plastinat podseti i na našu sopstvenu smrtnost, tako što će na određen način pomalo šaljivo da kaže posetiocu: Bio sam kao ti, živ, a ti ćeš biti kao ja, mrtav. Ipak možeš da budeš i ono što sam ja – plastinat."

Sudeći po tome da je u Kelnu dva puta odgađan datum zatvaranja izložbe, verovatno će fascinacija potrajati još neko vreme. Izlazim iz izložbenih prostorija, ovde više nema ničega za mene. Na um mi padne Meša: „Poučite me, mrtvi, kako se može umrijeti bez straha, ili bar bez užasa“. Ali nisu to ovi mrtvi. Oni se prave da su živi. A živi ništa ne znaju.

Inače, Fon Hagens je sa svojim plastinatima još 2006. prikazan u filmu Kazino Rojal iz serije o Džejmsu Bondu. Odavno je postao normalan deo naše bizarne masovne kulture.