Dragoslav Dedović  [ DW ]

16. 11. 2024. 10:30

Barselona – deveta barka

Već je pešačenje od Trga Katalonija do apartmana u centru bilo svojevrsno iskušenje. Zovu nas kafići, butici, galerije, mame nas stolice ispred restorana, klupe sa kojih bismo posmatrali vrevu. Barselona je radosna košnica.

Grad je zavičaj za preko 1,6 miliona ljudi. Sa 16.000 stanovnika po kvadratnom kilometru posle Pariza jeste najgušće naseljeni milionski grad u Evropi. Region metropole obuhvata preko pet miliona ljudi. A uz sve to dolaze i milioni turista.

Skoro da smo se zapitali da li su svi oni danas izašli na La ramblu. Radnje izgledaju moćno. Na listi gradova koji pružaju luksuzan život Barselona je po odnosu cene i kvaliteta na prvom mestu u Evropi.

Rečnim koritom

Odseli smo nadomak te glavne pešačke ulice koja vodi ka Staroj luci. Retko se vidi ovoliko ljudi na jednom mestu, u pokretu. Kao da čine bujici koja se valja ka moru. La rambla je inače naziv za korito reke koja presuši dobar deo godine.

Šetajući ovom barselonskom žilom kucavicom ne znamo gde da gledamo. Sve privlači pažnju, sve je zanimljivo.

Pošto je vreme ručku svratimo na najpoznatiju gradsku pijacu Bokeriju. Na sve strane restorančići. Za barskim stolicama pijačnog restorana, zapravo velike kvadratne tezge, zatičemo čitav autobus Japanaca koji žvaću. Tu neće biti mesta. Nasumično ulazimo u jedan šarmantan restoran koji ima i deo na spratu. Ručamo vrhunsku paelju sa pogledom na pijacu.

Oni koji žele da prođu jeftinije trebalo bi da piju vino. Pola litra vina i pola litra piva koštaju isto – pet do šest evra. A ovdašnja vina kuće su skoro redovno zaista dobra.

Pijace su duše mediteranskih gradova. Bokerija u meni budi sećanja na pijace Palerma, Soluna, Izmira. Život koji ključa i penuša u stalnoj igri prodaje i kupovine, uzimanja i davanja, zavođenja i želje da te zavedu mirisi, boje, ukusi. Žamor i muzika. Dovikivanje. Sa pijace odlazimo na jug, prema luci. Imamo zakazanu plovidbu turističkim brodom.

Kolumbov stub na kraju ulice jeste znak da smo skoro stigli. Inače, Kolumbo rukom pokazuje prema zapadu. A to znači da je njegov kažiprst uperen tik pored Majorke, prema Alžiru.

Još u Kelnu sam kupio karte za obilazak barselonske obale brodićem. Među mnogobrojnim ponudama izabrao sam onu koja je obećavala dobar džez. U Staroj luci koja je zapravo preuređena u lepo mesto na koje se izlazi u novi tržni centar ili naprosto u šetnju, čekamo da brod izbaci prethodnu turu putnika.

Brodski džez

Turistička industrija Barselone sa desetak miliona posetilaca godišnje poprilično je razrađena. Niko nije pao u more pri silasku sa broda. Ni na penjanju u njega.

Jednosatno krstarenje, prolazak pored lučkih postrojenja, kruzera, plovidba duž plaže Barselonete, bili su propraćena zaista vrhunskom muzikom.

Moguće je da ovaj barselonski zalazak sunca uz sinkope saksofona bude jedan od prizora koji će nam značiti mnogo više u sećanju nego sada, kada naprosto uživamo u plovidbi.

Najmarkantniji prizor za fotografisanje pružila je neobična građevina staklene fasade. Narod je zove „Hotel Jedro“ zbog njegovog oblika. Zvaničan naziv je „Hotel W“. Pet zvezdica za skoro 500 soba, bar na krovu, restoran na plaži, uz to još jedan restoran sa međunarodno poznatim kuvarom.

Kažu da je gradnja ove zgrade prekršila španske zakone jer su temelji 20 metara od obale, a zakon predviđa razmak od najmanje 100 metara. I ovde se očito zakon interpretira na kreativan način kada je veliki novac u vreći. Ovaj obris podsetiće svetske putnike na Burdž el Arab u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, ali večeras to nije važno.

Naizmenično soliranje saksofoniste i gitariste prepliće se sa prohladnim povetarcem sa pučine, obrisi brda ispod kojih blešti Barselona i stakleno jedro koje hvata poslednje sunčeve zrake.

Dok naš brod klizi u barselonski sumrak, hotel blista kao jedro onog devetog broda koji je tražio Herakle.

U Produžetku

Sledećeg jutra polazimo na sever grada. Trg Katalonija označava početak gradske četvrti koju su, kada su je isplanirali naprosto nazvali Ešample – Produžetak. Geometrijski savršeno isplaniran deo grada, poput šahovske ploče. Ali sa dovoljno zelenila. Na raskršćima su na sva četiri ulična ćoška zgrade od prvog sprata zasečene tako da ostavljaju mesta za mali trg. I na svakom ćošku su kafići ili prodavnice.

U jednoj takvoj ulici seli smo u jedan kafe.

Kafa je bila odlična. I tu je kombinacija boja, igra šoljice i površine stola, bila prepoznatljiva. Španija, a naročito Barselona ima vrhunsku primenjenu umetnost.

Ono što su za Pariz Jelisejska polja, to je za Barselonu bulevar Pasedž de grasija. Često se napominje da se radi o najskupljoj ulici u Španiji. Naravno, reprezentativni ulazi u radnje ne ostavljaju ni trunčicu sumnje da su sve svetske firme odlučne da kupoholičarima izvuku dušu iz novčanika.

Ovamo svakako valja doći i zbog kuća koje je osmislio Gaudi, ali i zbog jedinstvenog velegradskog štimunga.

Hans Kristijan Andersen je 1862. boravio u gradu i ostavio zapis da je Barselona „Pariz Španije“. Od tada je prošlo preko 160 godina. Čini mi se da u ovom poređenju vreme radi za Barselonu.

Ulične svetiljke i klupe je potpisao poznati katalonski arhitekta Pere Falkes i Urpi. Kilometar i po ovog bulevara svedoči o slavnim danima barselonske buržoazije na prelazu iz pretprošlog u prošli vek.

Gotička četvrt

Još dublje ronimo u prošlost kada naiđemo na Gotičku četvrt. To je najstariji deo grada. Barselona ima celi niz lepih sakralnih građevina. Među njima je istorijski najznačajnija Katedrala posvećena Svetoj Eulaliji.

Svetica je stradala u Barseloni kao mučenica za vreme rimskih progona hrišćana. Od 14. veka joj je katedrala kuća. Ostale su zabeležene muke kojima je bila izložena. Mislili su da je posle mučenja pogube polaganjem na užareno ugljevlje. Ali je nebo poslalo sneg.

Same snežne padavine su u Barseloni čudo. Zamišljam moćnike kako s nevericom zure u pahulje koje im se iz vedra neba spuštaju ka očima. Baš na ovom mestu na kojem turisti zuje kao muve u tegli.

Katedrala je izgrađena kao treća crkva na istom mestu, na uzvišenju od dvadesetak metara. To je obronak pitomog gorja koje se sa kontinenta spušta ka obali.

Ibersko naselje Barkeno pre dva milenijuma osnovali su Lajetani. Najpre su Kartaginci osvojili ovu obalu, posle njihovog poraza stigli su Rimljani. Legenda kaže da je osnivač grada bio Hanibalov otac Hamilkar Barka.

Mitska Barselona

Mitološka verzija priče o osnivanju grada tvrdi da je starogrčki polubog Herakle tražio jedan izgubljeni brod i našao ga na tako lepom mestu da je tu osnovao naselje. Nazvao ga je Barka Nona – Deveti brod.

Naravno, u ta vremena polubogovi su govorili grčki, a ne vulgarni latinski koji je došao tek sa rimskim osvajačima. Ali mitu to ne smeta da objasni ime grada. Rimljani su grad zvali Barcino. Najpre je to bilo naselje bogatih veterana. Potom raste i biva utvrđeno.

Prve hrišćanske zajednice se pojavljuju tri stotine godina posle Hrista. Sledi vladavina Vizigota, potom jednovekovna mavarska vladavina. Karl Veliki je osvojio grad 1801. i priključio ga svom carstvu. Slede vekovi sve snažnije Barselonske grofovije, Aragonskog kraljevstva i napokon potčinjavanja španskoj kruni.

U blizini Katedrale ulazimo u dvorište Muzeja Frederik Mares posvećenog značajnom katalonskom vajaru prošlog veka. Dvorište muzejskog kompleksa mi se toliko dopada da bih tu mogao da sedim i osluškujem tišinu u kojoj se sašaptavaju kamen i zelenilo.

Naknadno saznajem da je dvorište u kojem sam sedeo zapravo deo kompleksa palata aragonskih kraljeva. To donekle objašnjava onaj kraljevski osećaj.

Barselona je u ratu za špansku krunu izabrala pogrešnu, habzburšku stranu, pa je pobednik Filip V ukinuo sve oblike samouprave – tragove nekada ponosnog Aragonskog kraljevstva.

Barselona se ponekad bunila. Ustanci poput 1842. nisu bili uspešni – španski garnizon na brdu je bombardovao grad, ubio 100 ljudi, ustanici su se predali.

Ipak, grad se u 19. veku pretvorio u najmoćniji španski industrijski centar, sa nezamislivo bogatom buržoazijom. Jedan od simbola novog bogatstva je i trg kojim smo nekoliko puta šetali za vreme boravka u Barseloni. Njegova gradnja i uređivanje počeli su svega šest godina posle krvavo ugušenog ustanka, da bi bili završeni 1859.

Arhitekta Frances Danijel Molina i Kasamaso se upisao u lice grada jednim od najlepših trgova Evrope – Kraljevskim trgom. Neoklasicistički mir, Gaudijeve ulične svetiljke i palme deluju poput vina. Prostorna harmonija prelazi u posmatrača.

Naravno, sa usponom industrije u Barseloni se naselilo siromašno radništvo. Među njima je španski anarhizam pronašao veliki broj pristalica. Ta tradicija će imati veliki uticaj u Španskom građanskom ratu.

Frankova diktatura nije zaustavila ekonomski razvoj ali je gušila katalonsku samobitnost. Autonomija je obnovljena u demokratskoj Španiji. Rang svetske metropole Barselona je konačno potvrdila Olimpijskim igrama 1992.

Docnije ni terorizam nije zaobišao grad. Baskijski i islamistički ekstremisti su u bombaškim napadima ubijali nedužne ljude.

Kordoba u Barsi

Nismo mogli da odolimo. Kada smo već u Španiji, a nismo u voljenoj Andaluziji, onda smo je prizvali nama, u Barselonu. Jedna od najpoznatijih trupa umetničkog flamenka El Tablao Cordobes već pola veka oduševljava publiku u katalonskoj prestonici. Dramatične geste, odlični gitaristi, autentičan ambijent i gusto, rasno crno vino. Tako nam je Barselona te večeri poklonila najbolji deo Andaluzije.

Inače, u gradu je muzika na svakom koraku. Sutradan smo šetali u blizini Sagrade Familije. Bilo je podne, bašte lokala su bile pune. Ali ponekad sreća odluči gde ćeš da provedeš narednih nekoliko sati.

U Ulici Majorka neki par ustaje o oslobađa nam sto. Lokal se zove Mis Simona i očito je italijanski orijentisan. Belo vino i tapasi koje smo naručili spadaju u najbolje što nam je ponudila Barselona. Imali smo i razlog da slavimo – rođendan moje saputnice.

Skoro čudom ispred lokala se pojavio mladić sa harmonikom i počeo da svira „O bela ćao“.

Slučaj ponekad radi bolje od turističkih agencija. Odlučili smo da posle magičnih sati kod Mis Simone hodamo. Ovih dana smo koristili metro, koji inače dobro funkcioniše, samo kada više nismo mogli dalje. Centar Barselone je ogroman. Rastojanja na karti, naizgled bezazlena, mogu da se pretvore u zamorna pešačenja.

Ali ne žalimo. Grad u hodu odaje svoje tajne mnogo bolje nego u brzom kretanju javnim prevozom od jedne do druge znamenitosti.

Negde sam pročitao da je Barselona izabrana za svetsku prestonicu arhitekture 2026. Posle nekoliko dana provedenih u gradu, čudi me da se to nije desilo ranije.

Zađe se u bulevare koji nisu na meti turista, a onda vam se iz neočekivane perspektive ukaže jedna od građevina po kojoj se širom sveta prepoznaje ovaj grad.

„Toranj slave“ se na početku zvao „Toranj Agbar“ – a to je skraćenica za Vodosnabdevanje Barselone. Zato je francuski arhitekta Žan Nuvel pokušao da fasadi podari prozračnost vode. On je u svoje planove ugradio ideje slavnog katalonskog prethodnika Gaudija, a iz poštovanja prema Sagradi familiji njegov neboder je planiran tako da ne bude veći od ove crkve.

Barselona ima tradiciju velikih javnih građevina. Teško je pobrojati sve značajne zgrade koje su se izgradile po nalogu vlasti. U Barseloni je 1888. organizovana Svetska izložba. Tada je arhitekta Đosep Vilaseka i Kasanovas bio četrdesetogodišnjak. U gradu je bio poznat i po svojim crtežima i akvarelima.

Njegova Trijumfalna kapija označila je prekretnicu u neimarskoj filozofiji generacije. Cigla umesto drugih pomodnih materijala i takozvani „mudeharski stil“ inspirisan orijentalnim nasleđem Španije na samouveren način su promovisali novi španski građevinski jezik.

Nastavljamo nasumičnu šetnju starogradskim ulicama. Ponekad zastanemo da se odmorimo. Sunce već polaku dotiče krovove. Odlučimo da još jednom odemo do luke. U predvečerje nam duša ište more.

Stižemo na ulicu koja razdvaja Staru luku od Barselonete. Na toj granici je, kako i dolikuje, jedan umetnih svetskog glasa 1992. postavio granični kamen – svoju skulpturu „Glava Barselone“. Plošna skulptura je visoka petnaestak metara, a postolje joj na visinu dodaje još pet.

Roj Lihtenštajn, američki popartovski guru, stvorio je ovo delo pet godina pre smrti. Na neki način je njegov stripovski manir pogodio suštinu razigranog i ženstvenog grada.

Amerikanac je u svom formalnom jeziku ostao veran stripu, ali ga je obogatio prepoznatljivim linijama Miroa. Osim toga, odao je počast najpoznatijem predstavniku katalonskog modernizma, Gaudiju, upotrebivši za mozaičke strukture lomljene keramičke i mramorne pločice, koje Katalonci zovu „trenkadis“ – što na katalonskom i znači lomljenje. Time se njujorški umetnik zaista približio duhu Barselone.

Iz ovog grada teško je otići. Poslednje veče u nama tinja bol rastanka. Kao da se završava slučajna ljubavna avantura od koje se nije očekivalo mnogo, a koja je duši dala više strasti nego što bi to mogle da učine sve lepotice koje su na većem glasu.

Večeras ćemo tu melanholiju razdvajanja od grada koji nam se uvukao pod kožu utopiti u piću u jednom baru nadomak našeg prenoćišta.

Namerno nismo puštali seti na volju. Irski pab ionako nije mesto na kojem se tuguje. Pivo i rebarca preokrenu raspoloženje u solidnom smeru. I cene su dobre, čak su i barselonski Irci bolji nego u drugim gradovima.

Sada nema smisla da nabrajamo to što nismo dospeli da obiđemo, pa da taj naramak ponesemo kući kao paket neostvarene čežnje. Jedino ima smisla da još jednom navratimo u Barselonu.