Jovana Georgievski -  [ BBC ]

12. 05. 2025. 07:46   >>  09:02

'Maštala sam da ljuljam Zoju': Mrtvorođenčad i propisi u Srbiji

Žene u Srbiji koje dožive spontani pobačaj ili dobiju mrtvorođenče nemaju priliku da odluče kako će se dalje postupati sa ostacima.

Zoja, što na starogrčkom znači život, sahranjena je 1. oktobra 2022. godine na parceli 11A, grobno mesto 96, na Orlovači u Beogradu.

U trenutku spontanog pobačaja, u 18. nedelji trudnoće, bila je dugačka 19 centimetara, a teška 190 grama, navodi se u izveštaju o obdukciji Instituta za patologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu od 28. septembra 2021, u koji su BBC novinari imali uvid.

„Kada se moja trudnoća iznenada prekinula u septembru 2021, Zojini ostaci su poslati na obdukciju, a meni je trebalo skoro pola godine da saznam šta se dalje dogodilo”, kaže Zojina mama Olivera Jovanović, tridesetčetvorogodišnjakinja iz Beograda, za BBC na srpskom.

„Verovatno niko ne može da pripremi ženu za ono što se meni dogodilo - dugo sam živela u uverenju da ću moći da je sahranim.

„Posle pobačaja, u zdravstvenoj ustanovi niko sa mnom nije razgovarao o daljim koracima, što mi je produžilo agoniju i nateralo me da sama tražim odgovore.”

• „Kad vam kažu da nema bebe, celi svet prosto stane"
• Spontani pobačaj u Srbiji - „Slika jedne mame čije bebe više nema"
• „Pobačaj je ožalošćenost - gubitak kao i svaki drugi"

Svetska zdravstvena organizacija definiše mrtvorođenče kao bebu koja se „rodila mrtva u 28. nedelji trudnoće ili kasnije, dok britanska Nacionalna zdravstvena služba (NHS) mrtvorođenčetom smatra bebu rođenu od 24. nedelje.

Ukoliko se trudnoća prekine pre toga, fetus se smatra medicinskim otpadom, ali pojedine evropske zemlje, poput Velike Britanije, i tada daju priliku ženama da same odluče kako žele da se oproste.

Žene u Velikoj Britaniji koje prežive spontani pobačaj do 12 nedelje trudnoće, mogu da se opredele za sahranjivanje i kremaciju.

Desetine organizacija u Ujedinjenom Kraljevstvu nude podršku porodicama koje su se suočile sa gubitkom, verske službe za pomen ili upisivanje u knjigu sećanja.

Međutim, u Srbiji nije dostupno ništa od toga.

„U pravnom smislu, u srpskom zakonodavstvu nema precizne definicije šta je fetus, a šta mrtvorođenče”, kaže Marina Mijatović, advokatkinja specijalizovana za medicinsko pravo, za BBC na srpskom.

„Iako postoje medicinske definicije, nema precizne regulative o tome kako treba da se postupa sa ostacima u zavisnosti od perioda trudnoće u kojem je došlo do nesrećnog ishoda”, dodaje.

Mijatović kaže da se ostaci kremiraju ili sahranjuju na parcelama posebne namene na državnim grobljima, u skladu sa Zakonom o sahranjivanju i grobljima i Pravilnikom o upravljanju medicinskim otpadom.

Gubitak

Olivera i njen partner su dugo planirali bebu.

„Bila sam presrećna kada sam drugi put zatrudnela, pošto se prva trudnoća rano završila spontanim pobačajem”, priča.

Nestrpljivo je čekala da sazna pol.

Kada joj je ginekološkinja na jednom pregledu rekla da čeka devojčicu, suprug i ona su brzo smislili ime - Zoja.

Pošto su već jednom pre toga izgubili trudnoću, odabrali su simbolično ime, koje na starogrčkom znači „život".

„Gledala sam na ultrazvuku kako se okreće u stomaku.

„Maštala sam kako ću je ljuljati i držati u rukama”, kaže Olivera.

U obdukcionom nalazu koji počinje redom ime i prezime, piše da se radi o „plodu neodređenog pola (majka Olivera Jovanović)”.

U patološko-histološkoj dijagnozi, priloženoj uz izveštaj, navodi da su „polni organi ženskog tipa”.

„Medicinski termin plod omogućava neku vrstu distance”, kaže psihoterapeutkinja Slađana Đorđević posle više godina rada sa sa ženama koje su doživele slična iskustva.

„Kad kažemo beba u stomaku, to pokazuje da su roditelji počeli emotivno da se vezuju.

„Mnoga psihološka istraživanja pokazuju da vezivanje često počne od trenutka kada žena sazna da je trudna”, kaže Đorđević.

'Traumatski gubitak' trudnoće

„Gubitak trudnoće je traumatski gubitak, jer se javlja žaljenje za nečim što je moglo da bude, a nije se desilo”, kaže psihoterapeutkinja.

Za razliku od smrti člana porodice sa kojim smo proveli deo života, gubitak bebe je „na neki način, gubitak fantazije”.

„Roditelji imaju priliku da zamišljaju kakvo će dete biti, kakva interesovanja će da ima, a to su normalni psihološki procesi vezani za trudnoću.”

Krajem septembra 2021. godine, Olivera je zbog grčeva i krvarenja primljena u Ginekološko-akušersku kliniku „Narodni front” u centru Beograda gde je nekoliko dana kasnije imala spontani pobačaj.

„Pitali su me da li želim da vidim bebu, odbila sam - nisam mogla da se suočim sa tim, naročito jer mi je prethodno preminuo otac”, priča Olivera.

Dobila je da potpiše „neki papir da neće da je vidi”, ali kopiju ne, kaže.

„Donosu ti papire u krevet, a ti samo što si pobacila, ležiš krvava, buše ti vodenjak.

„Ceo život ti se raspada u tom trenutku.

„Niko u klinici 'Narodni front' me nije obavestio šta će uslediti”, kaže Olivera.

Na otpusnoj listi u koju su BBC novinari imali uvid piše da su „plod i posteljica poslati na obdukciju”.

Oliveri se savetuje da se „kroz 20 dana javi na kliniku radi preuzimanja obdukcionog nalaza”.

Tada je počeo „pakao traganja” koji je trajao gotovo pola godine, priča ona.

„Mesecima sam živela u nadi da ću moći da sahranim Zoju kada obdukcija bude završena”, kaže.

Na upit BBC novinara nisu odgovorili iz GAK „Narodni front”, Ministarstva zdravlja i JKP „Pogrebne usluge” .

Birokratski lavirint: Mukotrpna potraga za odgovorima

Oliveri je odgovor stigao mnogo kasnije od obećanog roka, a u međuvremenu je od nadležnih dobijala oprečne informacije, sledi iz mejl prepiski u koje su BBC novinari imali uvid.

Iz „Narodnog fronta” su je uputili da informacije potraži od Medinskog fakulteta, gde se rade obdukcije.

U jednom od mejlova iz decembra 2021, koje je dobila od ove ustanove, piše da „obdukcioni nalaz još nije gotov”.

Tada su joj saopštili da se na njega čeka „od tri do šest meseci”, iako joj je u otpusnoj listi savetovano da se „Narodnom frontu” obrati kroz „20 dana”, kako bi nalaz preuzela.

Posle skoro pola godine, u martu 2022. konačno je dobila obdukcioni nalaz, kao i informaciju da su ostaci sahranjeni.

„Bila sam šokirana - ispostavilo se da su ostaci sahranjeni kao medicinski otpad pet dana nakon što sam se porodila, a da me niko o tome nije obavestio.”

Kada se po preporuci obratila Javno-komunalnom preduzeću „Pogrebne usluge”, prvo su joj neformalno saopštili da se mrtvorođena deca sahranjuju na parcelama posebne namene, priča danas.

Prošle su još dve godine pre nego što je od istog preduzeća dobila informaciju na kojoj parceli može da položi cvet.

Marta 2022, Jovanović je uputila molbu Generalnom sekretarijatu predsednika Srbije, koji je prosledio Ministarstvu zdravlja.

Ministarstvo je zahtev prosledilo Gradskom sekretarijatu Beograda, a oni „Pogrebnim uslugama”.

„Vaša preminula beba je sahranjena na parceli 11A, grobno mesto br. 96”, naveli su u pisanom odgovoru u mejlu 10. decembra 2024.

Šta kažu propisi?

Jedan od najvećih izazova je odsustvo pravne definicije koja bi opisala šta se smatra fetusom, a šta mrtvorođenčetom, naglašava Mijatović.

„Razlika je važna, jer propisi različito gledaju na mrtvorođenčad i na medicinski otpad, pa se u skladu sa tim definiše šta su prava roditelja”, objašnjava.

„Glavna razlika je što roditelji imaju zakonsko pravo da preuzmu ostatke mrtvorođenčadi, dok medicinski otpad odlažu ustanove u skladu sa propisima o upravljanju otpadom.”

Prema Zakonu o matičnim knjigama, zdravstvena ustanova ima obavezu da matičnoj službi prijavi mrtvorođenu bebu u roku od 24 časa od rođenja, podseća advokatica.

„U praksi se to dešava samo ukoliko žena izgubi dete koje čeka u poodmakloj trudnoći”, dodaje Mijatović.

Prilikom upisa u matične knjige se unosi informacija da je dete rođeno mrtvo, a na izričit zahtev roditelja, moguće je upisati i ime, kaže.

„Zakon ne predviđa obavezu da zdravstvene ustanove obaveste roditelje o trenutku sahrane ili kremacije”, dodaje Mijatović.

Grobno mesto

Olivera je više puta odlazila na groblje Orlovaču.

„To mesto je golo, neuređeno, obraslo travom - samo su grobna mesta obeležena brojevima”, kaže.

Kada su BBC novinari u martu ove godine posetili Orlovaču, uverili su se da su na pojedinim mestima brojevi jedva vidljivi - ispisani belom farbom na betonu, dok su drugde humke obeležene novopostavljenim znacima sa brojevima.

Ništa ne ukazuje da su tu sahranjena mrtvorođenčad.

Olivera već dugo razmišlja da postavi malo obeležje u sećanje na Zoju.

Moguće je postavljanje spomenčića sa postoljem, na kojem se mogu ispisati podaci o preminuloj bebi, navedeno joj je u pisanom odgovoru iz JKP „Pogrebne usluge” Beograd.

Međutim, Olivera za sada ima zadršku da to uradi.

„Tu su sahranjene i druge bebe, osećala bih se loše da postavim obeležje za Zoju, a da se prethodno ne konsultujem sa drugim roditeljima”, kaže.

'Volela bih da sam imala pravo na izbor'

Iako aktuelni propisi i pravilnici ne predviđaju mogućnost da se roditelji pitaju kako će se dalje postupati sa ostacima, Olivera žali što nije imala pravo na izbor.

„Smatram da roditelji zaslužuju priliku da budu pitani”, kaže Olivera.

„Ako već nemamo zakonsku mogućnost da preuzmemo ostatke, trebalo bi makar da budemo obavešteni o tome gde je naša mrtvorođena beba sahranjena, da možemo barem sveću da zapalimo”, dodaje.

Olivera žali i što je niko nije obavestio o vremenu i mestu sahrane.

„Da sam mogla, došla bih”, kaže.

Advokatica Mijatović ističe da relevatni pravilnici eskplicitno ne predviđaju obavezu ustanova da obaveste ožalošćene o vremenu i mestu sahrane.

„Oni nemaju izbor”, ističe.

Neki ljudi žele da budu uključeni, dok je drugima lakše da se ne suočavaju direktno, primećuje psihoterapeutkinja Đorđević.

„Svakako bi bilo bolje da imaju mogućnost izbora”, kaže.

Rituali poput sahranjivanja, paljenja sveća i odlazaka na groblje su važni u procesu prevazilaženja gubitka, objašnjava.

„Direktno suočavanje sa ostacima, prisustvo sahrani, odlazak na grob - sve to može da pomogne”, dodaje.

„Kada roditelji ne znaju mesto sahranjivanja, ili ne mogu da odu na grob, to može da izazove konfuziju i dodatno oteža proces tugovanja”, naglašava psihoterapeutkinja.

Stručnu pomoć treba potražiti ukoliko se javi osećaj „zaglavljenosti”, savetuje ona.

„Ako osećaju da im nije bolje, nego možda čak i gore kako protiču nedelje i meseci, trebalo bi potražiti stručnu pomoć.

„Svako tugovanje koje traje duže od godinu dana zahteva psihološku podršku”, kaže Đorđević.

Jedina fizička uspomena Olivere i njenog supruga na Zoju je crtež umetnice Olivere Čitaković, koja ga je za porodicu izradila 2021.

„Moja devojčica nikada nije upisana u matične knjige, njen grob nije obeležen.”

„Taj crtež je sve što imamo”, kaže Olivera.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• „Izgubiti bebu i sahraniti je neopisivo"
• Nova trudnoća bezbedna samo par meseci nakon gubitka deteta
• Film o nestalim bebama: Da li su „Šavovi” samo srpska priča