Nataša Anđelković - BBC novinarka  [ BBC ]

22. 04. 2025. 11:42   >>  14:51

Jasenovac: Sjećanje na 'balkanski Aušvic'

Slavko Milanović je imao šest godina kada je sa majkom i mlađom sestrom bio u logoru Jasenovac.

U tekstu su opisi koji mogu biti uznemirujući za pojedine čitaoce

Slavko Milanović je imao šest godina kada je sa majkom i mlađom sestrom bio zatvoren u najvećem ustaškom logoru smrti Jasenovac u kom su ubijene desetine hiljada Srba, Jevreja i Roma.

Dečak iz sela Međuvođe u opštini Kozarska Dubica pamti kako se po šumama Kozare krio sa porodicom i ustanicima - partizanima do jula 1942. dok su neprijateljske snage nadirale sa svih strana.

Odatle su zarobljeni i odvedeni najpre u sabirni centar Cerovljani, a zatim vozom u logor pod upravom Nezavisne Države Hrvatske (NDH).

NDH, na čelu sa ustašama, bila je kvislinška državna tvorevina nastala uz pomoć nacističke Nemačke i fašističke Italije tokom Drugog svetskog rata na području današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije.

U okviru Jasenovca bio je kompleks više logora na močvarnom području oivičenom rekama Savom i Unom.

Slavkova porodica, rođaci i susedi sedeli su zbijeni jedno do drugog uz žicu koja je ograđivala logor, u delu gde nije bilo baraka.

„Kad je videla majka da ustaše odvajaju decu, ona je mene i sestru krila pod krpama na kojima smo ležali.

„Tako je i njena snaja, i mnoge žene, pokriju nas da se ne vidimo, a mi smo morali biti kao anđeli mirni", priseća se danas 89-godišnji Milanović, predsednik Udruženja logoraša iz Jasenovca.

Ovog 22. aprila obeležava se 80 godina od proboja Jasenovca koji se zbog razmera počinjenih zločina naziva i „balkanskim Aušvicem".

„Unutra je bila ciglana sa velikom pećnicom koju bi zagrejali i ljude su tamo žive bacali", ispričao je Milanović ranije.

Dešavalo se da zatvorenici sami sebi kopaju grobove, a onda bi ih ustaše ubijale maljem, a tela zalivali betonom, govore svedočenja preživelih.

• Dijana Budisavljević: „Ako nam ona bude uzor, promena je moguća“
• Alojzije Stepinac: Svetac ili zločinac koji deli Balkan
• Priča o vojvođanskoj Nemici koja je preživela ustaške logore

Među žrtvama je bilo žena i dece.

„Jasenovac je simbol stradanja i sprovođenja genocidne politike na teritoriji NDH", kaže Aleksandra Mišić, kustoskinja Muzeja žrtava genocida u Beogradu.

„Aušvic je bio industrija smrti, a Jasenovac najprimitivniji oblik ubijanja.

„Za razliku od Nemaca koji su pedantno vodili računa o troškovima prevoza, držanja zatvorenika, ustaše za to nisu marile", ukazuje istoričarka Mišić za BBC na srpskom.

Najveći evropski logor kojim nisu upravljale SS divizije

Jasenovac je izuzetno važno mesto jer je na evropskom nivou to bio najveći logor van ingerencija nemačkih SS divizija, kaže Lovro Kralj, istoričar sa Filozofskog fakulteta u Rijeci koji izučava holokaust i NDH.

„Holokaust i masovni zločini i genocid se nisu dešavali samo pod Nemačkom", govori za BBC na srpskom.

Ni danas nije poznato koliko je ljudi ubijeno u kompleksu Jasenovca, jer nisu sačuvana sva dokumenta.

U Srbiji se navodi da je bilo 700.000 žrtava, ali je poimence popisano više od 83.000.

Najviše je Srba - oko polovine, zatim Roma i Jevreja, ali je bilo i žrtsva drugih nacionalnosti koje su ustaše smatrale „nepoćudnim (nepodobnim) elementima".

Zlonamerna instrumentalizacija brojkama koristi se najčešće u političke svrhe, kaže Kralj.

„Konsenzus ozbiljnih istoričara je između 80.000 i 110.000 ubijenih u koncentracionom logoru Jasenovac", ukazuje on.

• Zašto je Jasenovac „propuštena prilika" za pomirenje
• Ivo Goldštajn: Šta su mitovi, a šta istine o odnosima Srba i Hrvata u Drugom svetskom ratu

Stradanje

Iako je Slavko tokom nedelja provedenih u Jasenovcu često čuo kako zatvorenici pokušavaju da beže, ali i pucnjavu, jauke i zapomaganja, scene ubistava ne pamti, jer bi mu majka, kad god bi nasilja bilo blizu njih, stavljala ruku na oči da ne gleda.

Ustaše su odvajile muškarce sposobne za radne logore, a druge bi slali pravo u smrt.

„Na licu mesta se procenjivalo, ljude je spašavalo ako su krupni i ako su imali zanat u rukama.

„Išli bi na skelu pravnici i intelektualci, jer se smatralo da su ideološki protivnici režima", kaže kustoskinja Mišić, koautorka izložbe Jasenovac - Trajna opomena.

Otići na skelu značilo je da se od Jasenovca skelom prelazi Sava ka plavnom području Donje Gradine, odakle se mnogi nikad nisu vratili, o čemu svedoči više od 100 masovnih grobnica, pokazuju podaci sa sajta Spomen područja.

Pogledajte: Kako je nastala reč genocid

Mesto logora, na čijem čelu je bio zloglasni ustaša Vjekoslav Maks Luburić, odabrano je geostrateški, povezano i prugom i putem.

Bilo je gotovo nemoguće pobeći - zbog jakih utvrđenja i reka.

Jasenovac menja ulogu kroz postojanje, ali je „centralno mesto uništenja u NDH" u kojoj su radile desetine logora, kaže Lovro Kralj.

Iako mnogi govore o korišćenju „varvarskih metoda i sadizmu", novija naučna tumačenja kažu da je „to bila metoda kreiranja novog ustaškog čoveka" stvaranog na „zajednici krvi".

„Smatralo se da što su počinitelji više okrvavili ruke, brže će biti prihvaćeni u novu ustašku ideologiju, pa su te metode bile planski i smišljeno korišćene", objašnjava Kralj.

Za razliku od drugih logora, iz Jasenovca su ustaške jedinice odlazile u okolna sela i činile masovne zločine nad civilnim stanovništvom.

„Jasenovac je i mesto ishodišta zločina, ali se koristi i kao baza i odskočna daska za akcije 'čišćenja' okolnih mesta", ukazuje Kralj.

Glad i žeđ

Slavko, poput mnoge dece sa Kozare, iz logora najviše pamti glad i žeđ.

Seća se da je na putu ka logoru po vrelom danu pio iz barica nastalih u gazu stoke po makadamu.

Majka i tetka su ponele u zbeg malo projinog brašna i soli u zavežljaju.

„Kukuruzno brašno nam majka stavi na dlan i malko posoli, napijem se vode i tako smo jeli".

Tetka je nosila i devojačku spremu - ručno vezene čaršave i peškire pripremane za udaju, pa su preko logorske žice prodavale Hrvaticama iz okolnih sela za parče hleba.

Ustaše su takvu razmenu tolerisale.

„Taj hleb se brzo ukiseli, leto je bilo, ali je majka davala meni i sestri pomalo da se preživi.

„Kuvali su hleb od kukuruznog brašna i mešali piljevinu, jer je bila pilana tu, a ta strugotina se nije mogla jesti.

„Sećam se da su samo jednom skuvali pasulj, bez ičega, ni slan, ni masti", govori Milanović.

Njegova sestra je umrla, verovatno od upale pluća.

„Ona je nežnija bila", kaže setno.

„Bili smo daleko od objekata, na zemlji, pod vedrim nebom, tu nema ni drveća.

„Stavili su nam pumpu ručnu za pijenje vode, ali je tu blizu Sava, pa je mutna voda bila", govori tiho.

Porodica je bila siromašna - imali su samo kravu i tele koje su odmah po dolasku na vrleti Kozare dali partizanima.

Majka je muzla kravu, pravila kačamak - žganjce, a jeli su i ono šta je moglo da se ubere u šumi.

Zbog aviona koji su redovno nadletali i gađali iz vazduha nisu smeli da pale vatru.

U sećanje mu se urezala slika iz kolone kada je jednu mladu majku s detetom u ruci ustaša udario kundakom u glavu i ubio je, još na putu ka logoru.

„To sam video, kako pada i ostade tu.

„Starija ćerka je uzela to dete i išla dalje za Jasenovac", kaže Milanović, crtajući zamišljene staze po stolu.

Posebno zakonodavstvo u NDH bilo je usmereno na deportaciju i istrebljenje Srba.

Prve godine rata, mnogo je više Srba ubijeno u selima u kojima su živeli, a tela bacana u jame i bunare.

„Procenjuje se da je 100.000 Srba ubijeno samo tokom leta 1941. što je ogromna brojka i jako veliki broj tih ljudi nikad nije video koncentracione logore", kaže hrvatski istoričar Kralj.

Masovno su ubijani i Jevreji i Romi, na osnovu rasnih zakona po ugledu na nemačke.

„Genocid nad Romima u NDH je jedan od najbržih evropskih genocida uopšte, govorimo o uništenju gotovo čitave zajednice u svega dva ili tri meseca.

„To je nezabeleženo u smislu radikalnosti, a slabo poznato čak i u stručnoj javnosti", kaže Kralj.

Ustaška bolnica - spoj spoljnog i logorskog sveta

Aleksandra Mišić je posebno istraživala ustašku bolnicu, van zidina Jasenovca.

Odlično opremljena, mahom aparatima iz nekadašnjih jevrejskih ordinacija, bolnica je bila spoj unutrašnjeg, logorskog, i spoljnog sveta.

U njoj su se lečile ustaše, ali i ljudi iz okolnih sela.

Postojao je i rendgen aparat, za razliku od bolnice unutar logora, namenjene zatvorenicima, koju zbog metoda i uslova u nekim svedočenjima nazvaju „ljudolovkom".

Međutim, svi lekari ustaške bolnice, osim upravnika, bili su zarobljenici, mahom jevreji školovani u Beču ili Gracu.

„Lečili su dželate i one koji su im ubili porodicu", ističe Mišić.

• Mogu li državni zvaničnici nenajavljeno i privatno da putuju u inostranstvo
• „Mi za njih nismo bili ljudi - mi smo za njih bili gamad“
• Šta je Holokaust

Izbledele fotografije i fragmenti sećanja

Zločini unutar kompleksa logora navodno su zapanjili i naciste koji su uticali na ustaše da smanje broj pogubljenja.

Ima tumačenja da je ovaj zahtev bio podstaknut težnjom da se obezbedi više prinudne radne snage u Nemačkoj.

Slavkov otac je od početka rata bio u zarobljeništvu u Nemačkoj, i tek ponekad bi stiglo pismo.

Posle nekoliko nedelja su pušteni iz Jasenovca, i prvo su boravili kod hrvatske porodice gde je njegova majka nadničila.

Po povratku u rodno selo, zatekli su zapaljene kuće.

Noćili bi u bačijama u šumi, a stariji su organizovali noćne straže, osluškujući dolaze li neprijatelji.

Stoke nije bilo, „nijedne kokoške, svinje", samo su dve morke ostale na nekom drvetu, opisuje Slavko.

Umesto kafe, pili su cikoriju koju su im partizani delili „na kašiku", a umeso ulja, tucali su semenke bundeve i kuvali smesu da bi dobili par kapi za kuvanje.

Slavko je imao osam godina hteo je da se pridruži partizanima i bude dečak bombaš, o kojima je dosta slušao, ali mu nisu dali.

Tek po završetku rata je krenuo u školu - sa devet godina.

„Nije bilo klupa, na dasci smo pisali", kaže, dok mi pokazuje izbledele fotografije od pre osam decenija.

Malu fotografiju s kraja rata, gde kao dečak stoji s majkom i rođacima, ima zahvaljujući narodnom heroju Stojanu Grujičiću Jarugi, koji je u eksploziji mine ostao bez obe ruke.

Jaruga je posle ranjavanja otišao u Rusiju na lečenje i odatle je, misleći da je na samrti, poslao fotografa da slika rodno selo Međuvođe i njegove stanovnike.

Tako je Slavku ostala vredna uspomena na majku koja je bila predsednica Antifašističkog fronta žena u selu, a ujak je bio u mesnom Narodnooslobodilačkom odboru, s ponosom govori.

Ćutanje

Kad se završio rat, niko o stradanju nije pričao, svi su govorili o „slobodi", kaže Milanović.

„Kao da nam je neko zapušio", dodaje pokazujući zamišljeni rajsferšlus na usnama.

Nove vlasti Jugoslavije su snažno propagirale bratstvo i jedinstvo, jer je u novonastaloj višenacionalnoj državi trebalo da žive zajedno i nekadašnji dželati i žrtve.

Sam Slavko je već 1951. učestvovao u radnoj akciji izgradnje pruge Banjaluka-Doboj.

„Ćutanje nije svojstveno samo Balkanu, u čitavoj razrušenoj Evropi govorilo se samo o pobedi i junaštvu.

„Neka od prvih svedočenja holokausta čula su se tek na suđenju (nacisti Adolfu) Ajhmanu", kaže istoričarka Mišić.

Postojala je i prećutna „sramota preživelih", zbog miliona stradalih.

„U Jugoslaviji logoraši nisu imali status prvoboraca ni beneficije od (boračke organizacije) SUBNOR-a", dodaje.

Tek dve decenije posle rata, u Jasenovcu je 1966. izgrađen spomenik Kameni cvet, arhitekte Bogdana Bogdanovića.

Lekcije iz prošlosti

Milanović je radio u saveznom Sekretarijatu unutrašnjih poslova, širom bivše Jugoslavije, a mnoge njegove kolege decenijama nisu znale za njegovo iskustvo.

„U početku nije se pričalo o ratu, samo o budućnosti, (....) a posle niko nije ni pitao.

„Treba da smo naučili lekciju iz toga, ali slabo, mladi danas ne znaju šta je bilo", kaže Milanović.

Bilo je i pozitivnih primera, da su ljudi pomagali i spašavali jedni druge.

Godinama je sa drugim članovima Udruženja logoraša držao predavanja po školama, sa ciljem da se „nikad ne ponovi".

Nije bitno samo koliko znamo, već i šta znamo o istoriji kako bismo shvatili zašto je bilo moguće da se nešto desi, ukazuje istoričar Kralj.

„Pouke za današnjicu moraju biti naučne i govoriti o ljudima, a ne o nekakvom karakteru Hrvata, Srba, Nemaca ili muslimana, jer to samo ponavlja stereotipe i ono što je stajalo iza zločina.

„Važno je da shvatimo koje su univerzalni psihološki i sociološki mehanizmi koji potpomažu da se takvi zločini dogode, posebno jer nisu stali 1945. nego su se nastavili i danas", zaključuje Kralj.

„Jasenovac je simbol zla, koje nije haralo samo ovde i samo tada, već ga je iznedrila mržnja prema drugom", rečeno je na obeležavanju 80 godina od proboja i potonjeg oslobađanja zatočenih u zloglasnom logoru.

Pogledajte: Eva Kor, žena koja je preživela Holokaust i oprostila nacistima

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk