[ РТС, Око магазин ]

26. 09. 2023. 14:49   >>  16:34

ДЕТАЉИ О ЖИВОТУ НОБЕЛОВЦА

Великани о Андрићу: Волио Ракића, али не и политику

Одмјерен, суздржан, затворен, али и племенит и осјећајан човјек - тако су описивали пријатељи и познаници чувеног Нобеловца Ива Андрића.

Књига "Ко је био Иво Андрић" представља избор аутентичних сјећања на Андрића из угла његових савременика – школских другова, пријатеља, писаца, дипломата, колега, сусједа, рођака, политичара, познаника.

Ова књига, која хронолошки прати Андрића од дјечачких и младалачких дана, преко његових зрелих и професионално најуспјешнијих година, па све до коначног краја, чита се као својеврсни узбудљив биографски роман, са сталном промјеном гласова и измјенама тачке гледишта у односу на главни објекат односно главну тему – Андрића.

Та полифонија виђења једне личности, преплет различитих судова, утисака, осјећања и искустава, нуди могуће одговоре на загонетку звану Андрић.

Кроз ријечи оних који су га мање или више познавали, кроз непознате и сликовите детаље из историје Андрићевога живота, оцртавају се обриси његовог лика, који читаоцима може некада бити јасан, очигледан, предвидив и очекиван, понекад неухватљив, недосљедан или изненађујућ, каткад замаскиран, у сваком случају – провокативан.

Књига "Ко је био Иво Андрић" драгоцјен је извор података не само о Андрићу, него и о друштвеној и политичкој стварности, једнако као и сведочанство о улози и значају књижевности у времену у којем је писац живио и стварао.

МЕША СЕЛИМОВИЋ (1910-1982):

Мада изгледа хладан, Андрић је веома добар, племенит и осјетљив човјек. Немам права да откривам неке његове особине и поступке, о којима он никад не говори нити воли да их ико други помиње, али могу рећи да му они чине част као човјеку.

Иначе је прилично затворен, толико затворен, нарочито према људима које не познаје добро, да се брани свим и свачим да когод не би чак и покушао да продре у његов свијет и лични живот.

Недавно је један новинар наговијестио низ својих написа о Андрићевом животу, чак је одређен и дан кад ће почети да се штампа Андрићева биографија, чему сам се ја веома изненадио, јер је то било супротно од свега што знам о Андрићу.

И заиста, прошли понедељак је прошао, биографија великог писца није штампана.

Кад сам упитао Иву, шта је то било, одговорио ми је оно што сам могао и сам знати, да је један новинар „способан и културан“ покупио све податке о Андрићевом животу, свугдје гдје је до њих могао доћи, у новинама, у књигама, у саопштењима разних људи, и редакција једних новина је одлучила да то штампа. Али кад су дошли Андрићу да то одобри, он се није сагласио, и припремљени материјал о његовом животу није објављен.

– Чудно је то интересовање за пишчев живот – каже Андрић. – Зар нису довољне његове књиге? Уосталом, неко зна и може да пише о свом животу, ја не знам и не могу. Мада ништа нисам сакрио: све је у мојим књигама.

Тај Андрићев став је сасвим чист и врло оправдан: књига треба да буде одвојена од свега интимног и фамилијарног у пишчевом животу, ослобођена од сваког могућег терета ма каквог обзира или сентименталности.

Књига је умјетнички феномен, естетичка реалност, и као таква, потпуно самостална, неспојива са свим што није умјетничка чињеница. О себи Андрић никад не говори, или говори врло ријетко, кад је посебно расположен, па и тада открива само неке неважне ствари из свога живота, доста стерилизоване и уопштене, или сасвим неодређене.

Кад се деси да прича о своме животу, поменуће, рецимо, мајку која му је у деветој години дала сексер и он одмах све потрошио на бомбоне, а кад га је мајка упитала гдје му је толики новац, он је одговорио: „Други дан, друга и нафака“, и мајка га је истукла због те ,,мудрости“, која значи највећу лакомисленост.

Или ће испричати како је послије рата син једног сиромашног школског послужитеља, на примјер, морао написати да је ситнобуржоаског поријекла, а синови куфераша-занатлија, који су зарађивали много и живјели добро, писали су да су радничког поријекла.

Андрић је, за чудо, непрактичан човјек, понекад готово беспомоћан, и увијек је потребно да се неко о њему брине. Сјећам се како смо га једне године нашли у Хвару, на љетовању. Био је понедјељак, а он је био врло узнемирен, забринут како ће спаковати ствари, јер одлази из Хвара у петак!

Своје личне проблеме ни своја осјећања, Иво Андрић не повјерава никоме. Никад, додуше, нисам ни тражио ништа од њега, ни да ми се повјери ни да се открије, а учинио је то два-три пута, сасвим неочекивано, и увијек смо остали затечени, сувише изненађени, као да се десило нешто веома чудно, сасвим неочекивано, и незгодно је обраћати пажњу на то, да се и он не застиди.

Иначе, кријући се и бранећи, он најчешће говори о књижевницима, готово редовито о старијима, о занимљивим догађајима из свјетске историје, или прича анегдоте, обично о старијем времену, рјеђе о оном дохватљивијем. Али његово причање анегдота увијек служи да објасни неку ситуацију о којој је ријеч, или неки проблем, тако да изванредно лијепо ,,паше“. Најчешће се те причице односе на Босну.

Испричаћу неке, Иво их прича сам о себи, као своје доживљаје. Не воли да говори о себи, о политици, о Крлежи. (За Крлежу каже: нисмо нас двојица два фудбалска тима, па да имамо своје навијаче). Толико не воли да каже ишта о себи, да крије чак и то шта чита. Истина, очи су му ослабиле, али се не одваја од Камија (L’envers et l’endroit).

Не умијем да говорим – одговорио је новинару који га је питао коју ће књигу понијети на лијетовање; неки умију, ја не умијем, као да сам узет. Наравно, то је одбрана, од сваког мијешања у личне ствари. То је и одбрана властите независности, али ни он неће да се мијеша ни у шта изван своје литературе. Понекад је смијешно како одбија да узме учешћа у некој јавној акцији. На молбу да уђе у одбор за подизање Његошева маузолеја на Ловћену и да потпише припремљену листу, одговорио је да не може, жао му је, али је назебао. Чудно је да су ми чланови Иницијативног одбора тај разлог навели као озбиљну препреку што Андрић није ушао у одбор!

Не волим да се спорим с њим ни о чему, највише зато што ми је драг, а онда и зато што је врло концилијантан према свакоме, али се нисмо сложили у питању да ли писац треба да каже своје мишљење о важним проблемима свога времена. Андрић мисли да писац не само да не треба већ и не смије да даје своје мишљење о стварима за које не одговара: то је сувише комотан став; довољно му је његово дјело, нека ту каже све што хоће. Ја, међутим, сматрам да писац мора да се ангажује у свим јавним пословима, и да је питање његове савјести и морала да ли ће слободно рећи своју ријеч о своме времену. Шта сам ја, на крају крајева, ако ћутим кад треба да реагујем? Опортуниста који страхује за свој комодитет? Кукавац који се боји своје сјенке? Каријериста који не жели да сам себи подрнеће клипове на путу ка успјеху? Незаинтересовани посматрач, присутни грађанин, свједок који неће то да буде? Ако не реагује на своје вријеме, писац треба да врши сваки посао само не књижевнички.

Присутност је пишчево право али и дужност. Равнодушност књижевника према своме времену, то је равнодушност према своме позиву. С којим правом ће писац говорити о моралу и о етици у својим дјелима, ако му у животу није стало до тих критерија вриједности којима валоризује поступке људи? Или, књижевник сматра да је изнад људи, арбитар, господ бог? С којим правом? – Говорио сам прилично узбуђено, а Иво Андрић, који је мудрији од мене, само је ћутао. Знао сам, не слаже се, али не пристаје на такав тон а неће то да каже. Ућутао сам, наравно, и ја. Али смо обојица остали на своме.

Али, Андрић је национална институција, европска и свјетска вриједност, и не треба од њега тражити оно што није у његовој природи, и оно што ни други не чине. Поготову је неукусно ако бих ја то учинио. Зато што га веома поштујем и издвајам између других људи.

ЗУКО ЏУМХУР (1921-1980):

Андрића знам од најмањих ногу, од ваљда четврте своје године. Знате, у Београд је после Првог светског рата дошла и група Босанаца и Херцеговаца, а међу њима били су и Андрић, и мој отац, и многи други. Становали смо у Јевремовој улици, а она је у оно вријеме имала јаке елементе балканске паланке. Једна група Босанаца и Херцеговаца скупљала се на акшамлук, на ракију и мезе у нашој кући. Живо се сјећам др Тугомира Алауповића, Пере Слијепчевића, Васиља Поповића, Хасана Репца и, наравно, Иве Андрића, који је увек доносио по чоколаду или бонбоне, а о празницима и по неку играчку. Један од разлога њиховог доласка је и зато што је моја мајка Васвија, Васвиханума или мајка Аса, како је зове унука и сво њено друштво, била вјешта у справљању босанских специјалитета, разних мезелука.

(...) Тога човјека сам тако поштовао и волио да сам се устручавао да претјерано са њим другујем – да то пријатељство не бих ,,потрошио“ и било чим окрњио.

А, кажем, сретали смо се често – и у Клубу писаца, и на улици, и на Калемегдану, који је он невероватно волео. И у тим дугим шетњама, у којима сам уживао да га слушам, тек покаткад бих му поставио неко питање које га не би повриједило ни у чему. Тако, на примјер, многи Андрићеви познаници су, уочи његовог уласка у брак са Милицом, били груби, прости, па и неукусни. Ја сам се, међутим, срео са Ивом на неком пријему, и тада га дискретно упитам: „Када ћете мијењати стан.“ Он се силно обрадова том ненаметљивом питању, насмеши се, загрли и одмах одговори:

„Мислим, идуће недјеље, око четвртка.“

Пошто сам од раније био пријатељ и са Милицом, сада сам био чест гост у њиховом дому који се разликовао од оне Ивине самачке, скромне собе у Призренској улици. Сјетих се, једном приликом ми је, док је становао у тој улици, рекао:

„Зуко, некако сам најсигурнији када живим као софта (ученик медресе) и када за тили час могу покупити своје завежљаје и отићи.“

Сада се та нова животна средина Андрићева разликовала и по томе што је заиста красила љепота, дух и шарм жене његовог живота.

(...) Вратио сам се из Шпаније и причам му како су Шпанци горди и господствени људи, а Иво каже да је најгосподственији човјек кога је срео у свом животу пјесник Милан Ракић.

Говорио ми је да је уживао када је био у Београду на састанцима ПЕН клуба, који су одржавани, чини ми се сваког уторника, у некада чувеном ресторану ,,Коларац“, да сретне Ракића, који, пак, није ништа крупно, нарочито значајно говорио, али је његово сједење за столом озаривало читаво друштво. Ракић је, каже, био права благодет, права врлина самим својим постојањем. А то је особина и Андрићева – ,,не просипати памет у друштву“.

Једном ми је причао о првом сусрету са Јованом Дучићем – био је, каже, млад писац, али већ гласовит, а иначе скроман писар Министарства иностраних дјела. Дучић, који се тада већ понашао као кнез наше поезије, позвао га је у стари, чувени хотел „Српски краљ“, који је био код Калемегдана и који је срушен у бомбардовању Београда, на разговор.

Тада му је скренуо пажњу да сарађује са Политиком, јер је Политика велика кућа и културна институција која ће му увијек и у добру и у невољи помоћи. Дучић му је, вели, тада говорио да му је жао што један тако даровит млад човјек пише о некаквим фратрима и ефендијама и њиховим животима и прикљученијима по босанским касабама и шехерима. Рекао му је, да се тргне из тог зачараног балканског и паланачког блата и да се отвори према Европи, модерном свијету, да постане космополита. Цијенио је, иначе, Дучићево изузетно образовање, живи дух и бриљантну конверзацију.

(...) А после ослобођења, причао ми је, понудили су му комфоран стан, сву удобност, али он је то упорно одбијао држећи се свог собичка у Призренској – у њему је, сјећам се, поред минијатурног писаћег стола, пода покривеног босанским ћилимом била стара гарнитура коњичких пешкуна (босански разбарени сточићи).

А од украсних предмета ту се налазила једна порцеланска минијатура коју је изузетно волио – био је то Омерпаша Латас, како сједи у фотељи, са силним ордењем на прсима. То је, говорио ми је Иво, нашао негде, чини ми се у некој европској антикварници, и од те минијатуре ни касније се није растајао. Сјећам се, у том стану у Призренској, имао је на полицама брдо исписаних свезака, а и на писаћем столу, поред нотеса, тефтера и различитих папира биле су неколике оловке и мала школска гума за брисање.

Причао ми је како прије него што ,,пређе“ да прави литературу врло брижљиво биљежи многе појаве, утиске и запажања у те своје свеске. Тако, на примјер, када се разболи, када добије болове у стомаку, он помно биљежи реакцију свога организма, јер, каже, како би истинито и поштено у својој прози описао тровање некога паше у Травнику или Сарајеву.

Заиста је то била испосничка, студентска соба – са коферима у углу. Често сам, док је био у Призренској, свраћао код њега у љетњим мјесецима – онда бисмо заједно одлазили на Аду Циганлију. А Ада је у то време била скоро права прашума, а Сава чиста, зелена...

Иво је тада говорио да су му ваљда најсрећнији дани у животу били прије пата, када је као мали чиновник Министарства иностраних дјела, у коме се радило двократно, у подне долазио трамвајем до Чукарице, да би се окупао на Сави и ручао у једној од аласких колиба свјежу рибу.

На Ади би остајали најчешће код зграде Веслачког клуба „Црвена звезда“, где смо се купали или, пак, играли стони тенис. Наравно, шетали би смо узаним стазама. Он једном вели:

„Тако, Зуко, замишљам прво јутро после стварања свијета...“

МИЛОВАН ЂИЛАС (1911-1995):

Први пут сам срео Андрића почетком 1945. године, на ручку код књижевника Зоговића. Утисци које сам о њему тада добио, касније, кроз многе сусрете с њим, једино су се попуњавали.

Андрић је био одмјерен, суздржан, до те мјере и тако префињено да је и присутнима наметао слично држање.

Али у њему није било ничег злоћудог и мрачног. Никада нисам од њега чуо покудну ријеч о владарима и министрима којима је служио, мада о стању и поретку краљевске државе није имао високо мишљење.

Био је превећ мудар а да не би увидео замашност и дуготрајност револуционарне промене. Није ли записао: „Тако је удешен овај свијет да нас љубав и разум воде у стварању бољег реда, али мржња и гнијев отклањају зло и неправду. Само мржња и гнијев могу да збришу границе трулих царевина, помјере темеље трошних установа... Стога се и дешава да савременици, у таквим историјским тренуцима, виде само мржњу и гнијев, као апокалиптичке звијери, а потомство, напротив, само плодове снаге и покрета.“

Андрић је прихватио промјену, јер је она била небитна за његово схватање људске судбине, а могла је угрозити оно што је најтрајније и најврједније било у њему – његов дар и његову умјетност. За тај уступак, или ,,уступак“, он је имао и разлога у својој „грешној“ прошлости – у припремању уласка Југославије у Тројни пакт.

Но и за то је било разлога: друге су због сличних улога судили на дугогодишње робије. Сјећам се да је за вријеме изложбе о рату, коју је на отвореном простору на Калемегдану приредила Армија – ако добро памтим, 1951. године – Андрић затражио да дође код мене. Он иначе никада није ни од кога, поготову од власти, ништа тражио нити ичим био на досади.

Тада, чим је сео, почео је узбуђено и гледајући у сточић између нас: „Ето видите, та изложба... Моја слика је тамо, при потписивању Тројног пакта. Па то разни људи свакојако тумаче... Незгодно, данас, после толико времена...“ И ја сам био обишао ту изложбу: повисоки Андрић, у фраку, био је утолико упадљивији на увеличаној слици јер је стајао по страни, у првом плану. Доиста су падале примједбе: Пази, Андрић, многи то нису ни знали... Позвао сам телефоном надлежног друга из Политичке управе Армије и договорио се с њим – док је Андрић још био ту – да се слика уклони. Андрић, као постиђен, захвалио се и одмах опростио...

Андрић је, можда, прецјењивао – и ја држим да је прецјењивао – опасности: он је више био потребан новој власти, него она њему!

Али кад је већ одредио своје држање, Андрићу честитост није допуштала ни толицно одступања колико му је касније свјетска слава могла загарантовати.

Доживио је свој вијек са маском лојалности и сарадње коју ништа није могло узнемирити, али испод које су се у бескрај гранали грижње, страхови и очајања?