18. 09. 2022. 18:49   >>  18:56

ОСВРТ

"Годар је био савјест кинематографије"

Одласком Жан-Лика Годара, историја кинематографије се у ширем смислу, завршава. За њега су и историја и филм били централни — два пола између којих су осцилирали његов живот, мисао и дјело.

Пише: Ц.С. Венкитесваран

Био је филмски стваралац који је видио, осјетио и промишљао свој пут кроз биоскоп, да доживи и разуме свијет. За њега је биоскоп био слика-историја свијета, тако да су, на овај или онај начин, сви његови филмови били о самом биоскопу. Политика је била централна у томе. Тако је била и идеја револта, отпора и побуне. У свим његовим дјелима може се видјети млад, немирни, јогунасти бунтовник на дјелу, који размишља у и кроз слике, не само да осмишљава свијет, већ га и обликује као облик сјећања и начин дјеловања. Опсесивна и хитна жеља да се ангажује са свијетом – да се слика, замишља, подстакне и трансформише – пулсира кроз његове филмове.

Од целулоида до видеа и дигитала, његово путовање је било дуго и богато догађајима. Током своје каријере, био је плодан аутор и био је у средишту и радикалне политике и револуционарне естетике. Иако је ријетко путовао, његови филмови су непрестано и опсесивно путовали широм свијета, оштро критикујући империјалистичко/колонијално насqеђе Запада и држећи се за руке гласовима и сликама који су се против тога бунили. Чак и када је већина филмских стваралаца његове генерације помјерила позиције и "наместила“ се у предвидљиве формате и теме, Годар је наставио да експериментише са кинематографском формом и такође истрајао на дубоко политичким питањима о моћи и имиџу, естетици и политици, са којима је почео.

За Годара, биоскоп је био нека врста енциклопедије свијета или лабораторија живота, гдје се све спаја, долази у сукоб и добија одређени политички облик. Дакле, слободно је црпио из свих облика интелектуалних и естетских ресурса — из књижевности, филозофије, сликарства, медија и архивских снимака. Окорели Ајзенштајнов у њему их је све саставио да би биоскоп проговорио са историјом, и обрнуто. За њега је сам биоскоп био сировина и медиј за снимање филмова.

Никада није постојао филмски стваралац који је био тако опсесивно саморефлексиван, како о себи тако и о свом медију. За Годара, слика је била истина, а мисија филма била је да свjедочи о свом присуству и садашњости.

У дугој и продуктивној каријери, Годара у почетку видимо као оштрог филмског критичара, затим се претворио у иконоборачког филмског ствараоца генерације "Новог таласа2, као маоисту у групи Џига Вертова, а последњих деценија као једног od најауторефлексивнијих хроничара кинематографије и његовог времена. Ниједан други филмски стваралац на свijету није се естетски изнова осмислио и немилосрдно са страшћу пратио радикалну политику. Стога се сматрао "филмским ствараоцем“.

Овако га описује Серж Дани, један од најбољих филмских критичара прошлог вијека ('Годаров парадокс'): "Он није само велики филмски стваралац, он се истиче у томе што је филмски стваралац који очекује све од биоскопа, укључујући и 'да биоскоп треба да га ослободи биоскопа'... Он квари наше калкулације и разочарава оне који га прелако обожавају, Годар се увијек кретао, у сваком смислу те речи, унутар филмског свијета који је још довољно велик да вам омогући да се крећете и да покажете своју немирну енергију. Он је филозоф, научник, проповједник, просветитељ, новинар, али све то аматерски, он је последњи (до данас) који је био (кохерентан) свједок и (морална) савјест онога што се дешава у биоскопу.” Годар је био савјест кинематографије и њена свијест".

Годар, чија је посвећеност истинитости слике била потпуна и који је сматрао да је филмско снимање свједочанство историје, има много хитних и кључних лекција да понуди. Трагачи за сликом-истином и истином-сликом наставиће да се враћају његовим дјелима, како да схвате први вијек кинематографије као свједока историје, тако и да траже начине и средства да сликају следећи.

(Аутор је филмски критичар)