Влатко Симуновић

24. 09. 2023. 07:39   >>  11:21

ШПАНИЈА И ЦРНА ГОРА

Гладна нам јутра предстоје

Не надајмо се да ће Шпанци, Италијани, Французи радити на њивама да би ми у домовини перманентне шетње и испијања кафа могли себи приуштити богату и јефтину храну. Поново јесен. Готово је с живом буком љета од чијих пустоловина и љубави није остало ништа. Поново мирисе, боје досљедне својој бити и “мртваци који вичу од чежње у гробу”. Поново јесен.

Ослобађам се старих новина. Наслови, коментари, анализе...Остаци љета. Читам. Подгорица скупља од Барселоне. Брисел јефтинији од Подгорице... Стотину сметењака способних да покваре и ћускију стварају неприлике и забуну. Тактика је увијек иста. Објашњавају људима да не мора то тако и све приписују похлепним власницима трговинских ланаца.
Замишљам људе који такве ствари читају и наслучујем да би њихов бијес могао бити стријела у напетом луку.

Вуелта а Еспаñа и Опасаница

Гледао сам етапну бициклистичку трку Вуелта а Еспаñа. Гледао сам Шпанију и земље у окружењу. И сад ми се чини да знам зашто је Подгорица скупља од Валенсије. Заправо, знам зашто мора бити. Није тешко разумјети.

За двадесетак дана, нигдје, баш нигдје нијесам видио ни једну стопу обрадивог земљишта које није било под засадима воћа или поврћа. И само на једном мјесту видио сам трупце и пилану.
Гледао сам дворце и катедрале, савршено очуване. У рушевинама, свега неколико утврђења и кула на врховима планина. Заоставштина арапског свијета.

Старосједиоци то зову алказар. По нашим схватањима ствари требали би то бити сиромашни крајеви. Шпанци су од нечега што би, да је то нама повјерено на чување било пустош, створили земљу којој је суђено да у вјечности живи сваки тренутак свог трајања. Створили су краљевство које ми изгледа као да није од овога свијета. Простори и ширине. Шпанија. Укусно стилизована природа. Лијепа кућа за потомство коју су саградили људи тежаци и плодоносни мир. Богатство. Обрађена је свака и најсиромашнија груда земље.

Тих дана, два пута сам морао да напустим Подгорицу. Један пут ме одвео у Опасаницу, насеље на територији општине Подгорица. Рањена Аркадија сва од незараслих рана које су отворене вишедеценијском, неконтролисаном сјечом шума. У брдима урлају моторне тестере. Зеленило и киша свјетлости. Шума шуми. Пјева. То силази вјетар у долину. Замишљам што ту ноћу шапћу траве? Што би могла испричати земља која памти кораке људи који су не напустили остављајући на њој своја гладна јутра?

Била би то прича о раду. Свако имање у Опасаници хранило је по једну вишечлану фамилију. И тај крај не памти гладна јутра. Данас, уз десетак километара пута видио сам један засад кромпира, три краве и седам камиона који одвозе дрва за огријев. Пустош на празним пољанама тежачке муке. Одмарам у туђој хладовини.

Од Жабљака до Пљеваља

Други пут ме одвео на сјевер Црне Горе, до Жабљака и Пљеваља, све до границе са Србијом. Мало сам што том путу нијесам видио нешто веће од окућнице а да је на њему видљив траг људског напора да култивише комад земље. Видио сам и двадесетак складишта дрвене грађе. Огромни лагери техничког дрвета.

И нигдје нема ничега што је људском руком створено а старије је од најстаријег човјека којег можеш срести ту негдје уз пут, за увијек истим асталом у локалној кафани. То је “заслуга” чињенице да Црна Гора није земља створена за завјетрину али свједочи и да периоди мира у њој нијесу плодоносни.

Сами по себи задивљујући пејзажи и ведар људски дух. Интимне људске драме. Нешто мало поштовања према стољетним предањима. Углате духовитости. Људи налик земљи из које су изникли и њихове трпезе за којима ће, ако га пут нанесе, и просјак бити чашћен као цар. То је све. Поштовање према покојницима. И ничег више. Кучишта је природа к себи приграбила.

Напуштен простор. То је наша Црна Гора. Опустошили су је презир према тежацима, неред, небрига државе. Пејзаш уништава похлепа која побједоносно лепрша на вјетру и која ће и све нас прогутати. Људи су се с те земље макли. Свако на свој начин.

Зато не не питајмо зашто килограм парадајза плаћамо 2,80 еура, килограм краставца 1, 40 а килограм кртоле вриједи као да га на пијеце авионима доносе с Филипина...Не очекујемо ваљда да Шпанци, Италијани, Французи раде на њивама да би ми у домовини перманентне шетње и испијања кафа могла себи приуштити богату и јефтину храну?!

То нећемо дочекати у земљи неспремној за ред и дијалог унутар себе саме. То нећемо дочекати у земљи која живи у перфекту застава и јатагана, презирући сваки људски труд и рад на плодној земљи.

Јесен је и та земља чека Владу. С европском будућношћу коцкају се људи и народи с истром страшћу и незнањем као некад с понудом Европске економске заједнице да Југославију интегрише у простор слободе и напретка али “никад није Црна Гора јела `љеба с пријекора” и тако то...

Тиха горчина. То је свагдашња и данашња Црна Гора.

Гладна јој јутра предстоје.