[ Пише: Влатко Симуновић ]

10. 09. 2023. 07:57   >>  11:06 4

ПОСЉЕДЊИ ДАНИ ЈЕЛЕНЕ САВОЈСКЕ

Рим или Риjад?

Ономад је Влада Црне Горе донијела одлуку да у организацији изложбе ЕXПО 2030 подржи Саудијску Арабију а не Италију. Господин Абазовић и господа министри, бирајући између Риjада и Рима, изабрали су Риjад. Ове и свих наредних година сви Црногорци који пођу у Италију долазиће тамо као људи који ће стид наџивјети. Ако су Црногорци!

Пише: Влатко Симуновић

Није то била прва одлука Владе Црне Горе која свијету шаље поруку да ова земље више није оно што је била. Вјероватно није ни посљедња.

О горчину пораза које су искусили мушкарци и жене чија су имена исписвала повијест ријетко се говори. Изузетак не представља ни краљица Италије Јелена Савојска, кћерка црногорска краља Николе Првог. Прича коју ћу вам испричати је прича о њеној физичкој смрти изазваној снажном емболијом. Интимна је и мање је страшна од ове постхумне, изазване јавном амнезијом актуелног властодршца у Подгорици.

НАРАВ И ХРАБРОСТ
Послије смрти Виториа Емануела са којим је од 1943. године дијелила дане изгнанства, Јелена је живјела скромно у Египту. Готово сва имовина краљевске породице била је блокирана због спора са државом Италијом чији су правни заступници захтијевали конфискацију. У јануару 1950. године, била је спремна да напусти раскошну вилу „Јела“ и настани се у старачком дому италијанских часних сестара, у Александрији. Није слутила да је неће дочекати скромно опремљен двособан стан у установи чији су станари деценијама са захвалношћу помињали њена доброчинства.

Почетком прољећа, љекари професор Мађорино Пета и професор Абдел Разек Беј посумњали су узрок све учесталијих здравствених проблема који су је пратили нешто врло озбиљно. Познајући њену нарав и храброст, нијесу били спремни да скривају истину. Након нових анализа и сазнања потврдили су дијагнозу: Краљица болује од рака. Говорили о изузетно опасној форми карцинома. 

Препоручили су јој боравак у Европи. Казали су да ће јој боравак на француској ривијери учинити добро, да ће блага клима користити њеном тијелу а души годити могућност да загрли своју дјецу и унуке.

Краљица је савјет лијечника прихватила невољно. Нерадо се одвајала од Александрије. У катедрали Свете Катарине вјечно смирење нашао је човјек са ким је педесет година дијелила сво добро и зло.

"Ко ће донијети цвијеће мом краљу? Ко ће доћи да се моли на његовом гробу?", питала је.

Утјешиле су је италијанске редовнице из склоништа за старе и немоћне које је у Александрији 1921. године основано под покровитељством Виторија Емануела ИИИ.

"Његово Величанство увијек ће имати цвијеће на гробу. Сваки дан ћемо молити за њега", казала је опатица.

На крају је Јелена Савојска прихватила савјет љекара. Биографи тврде да можда не би прихватили тај пут да није његовала сан да може ујединити сву своју дјецу и све унуке. То је у том трену био једини циљ њеног живота. Да би био остварен прво је морала побиједити подлу болест која јој је пријетила.

ПРВИ И ЗАДЊИ ЛЕТ
Увјерена да се никада више неће вратити у Египат Јелена Савојска у Француску је стигла у мају 1950. У посљедњи час, изабрала је путовање авионом. Био је то њен први и посљедњи лет. Предности путовања ваздухопловом никада није користила по савјету љекара. Резултати једног рутинског прегледа у данима њене младости показали су да постоји проблем који је далеко од онога што се сматра лаганом аномалијом срчаног ритма и лет авионом јој је био строго забрањен.

Зашто је некадашња краљица Италије, мада је знала да се не смије суочити с ризиком који доноси летјење, изабрала да напусти Египат авионом? Што се догодило?

Одлазак у Европу организовао је њен секретар Гаетано Скалићи. Рачунали су да ће у Француској остати неколико мјесеци. Планирано је путовање бродом. Непосредно пред полазак, краљевску вилу „Јела“ посјетио је службеник бродарске компаније са молбом да њено величанство за путовање изабере други брод и другу маршуту. Талијанска влада дипломатским каналима спријечила је могућност бивши краљица у транзиту посјети Напуљ који бјеше једна од станица на путу брода којим је краљица Јелена требала путовати до Марсеља.

"Тако је слаба та италијанска република. Како било ко може бити забринут да једна стара дама може створити немир или дићи револуцију", са тугом је казала Јелена Савојска.

Није јој се дало пловити морем данима. Египатски краљ је за њу и њену пратњу обезбиједио одговарајући ваздухоплов. Напустила је Египат. У Француску је стигла са слутњама и страхом да никада више неће осјетити мир виле „Јела“ окружене вртом мирисних љиљана.

Долазак у Париз прошао је готово незапажено. Краљица је одсјела у хотелу „Наполеон“ на Јелисејским пољима. Разлог њене посјете граду свјетлости био је физичар Фредерик Жолио Кири. Са њим је жељела разговарати о ефектима радијума и радиоактивности у лијечењу рака.

Ефектима тог сусрета неће бити задовољна. Можда комунистима наклоњени Жолио Кири није био претјерано љубазан према краљици? Можда није имао вијести које су могле да умире гошћу? То нико не може да зна. Јелена Савојска напустила је кућу славног физичара тужна, тамна у лицу, забринута као никада раније.
Неколико дана касније, отпутовала је за Монпеље. У Провансу која је крила њено посљедње пребивалиште, спремала се за борбу против зла које је напало и чију природу није познавала.

ПРИЈАТЕЉ И ПОТПОРА
Абдел Разек Беј био је лични љекар египатског краља Фарука и пријатељ професора Пола Ламарка, једног од најславнијих онколога у Француској. Ламарк је радио на клиници Света Елоиза. Располагао је најсувременијом опремом за лијечење рака помоћу радијума. Као љекар и као пријатељ он ће краљици Јелени бити снажна потпора до краја живота.

Ламарк је поријеклом био Гаскоњац. Италијанску краљицу упознао је након њеног доласка у Монпеље. Отишао је у хотел „Метропол“ да јој се представи и понуди услуге. Хол хотела био пун људи. Било је полицајаца на улазу. Када су касније питали што памти од тог првог сусрета свједочио је да је њено величанство изгледала врло уморно, али је ипак пристала да га види.

"Било је дјеце која су трчала низ улицу и њихови крици су допирали у стан краљице. Сјећам се да исказала пуно вјештине и мира. Није инсистирала на разговору о болести. Питала ме о мојој породици и почели смо разговарати као да смо двоје људи који су знали једно друго дуго времена. Говорила је савршено француски, поигравајући се прстима са ниском бисера око врата", причао је Пол Ламарк.

Краљица није провела дуго времена у „Метрополу“. Хотелски живот никада није вољела. Хотел, макар и најбољи, дефинитивно није био мјесто гдје је могла наћи себи дубоко потребан мир.  

Смјештен у непосредној близини жељезничке станице „Метропол“ је био готово обавезна дестинација бројних туриста. Кад се вијест о доласку италијанске краљице проширила градом, многи људи су мислили да је то добра прилика да је виде и искажу поштовање. Јелена је константно била опкољена знатижељницима. Немогуће је било избјећи људе који су жељели да је поздраве, туристе, италијанске емигранте, локалне доколичаре који бијаху спремни да сатима стоје на плочницима уз „Метропол“ да би је дочекали ако изашла на кратку шетњу.

Примијетивши да краљицу иритира гужва у хорелу. Пол Ламарк јој је понудио да се пресели у Мас де Руел, његову резиденција у којој је проводио већи дио године са супругом и дјецом. То имање удаљено је неколико километара од центра Монпељеа. У почетку се љекар устручавао да краљици Јелени понуди гостопримство. Знао је да она тражи кућу али је бринуо да ли је Мас де Руел није одговарајуће опремљен. Није знао да краљица Италије персонификација једноставности и да ће у његовом љетњиковцу провести лијепе дане.

ДОБРА ДАМА У ЦРНОМ
Кћерку црногорског краља, краљицу Италије Јелену Савојску, грађани Монпељеа упамтили су као добру даму у црном („бонне Даме ноире“). Помагала је сиромашне, мада је и сама живјела са малим изгледима да избјегне немаштину.

Према предању половину новца који је на њено име отворен у Лионској банци бивша краљица потрошила је купујући и опремајући кућу некој сиротици која је у луци Палавас живјела са непокретном мајком.

Рибари је врло добро знали, јер је риболов био њен омиљени спорт. Скупа са два одважна веслача на слабашном чамцу излазила је на пучину у данима када нико од локалних рибара није смио да се супростави таласима.
 
Већ у новембру 1952. Ламарку је било јасно да радиоактивна терапија којој је два пута недјељно подвргавао своју пацијенткињу не утиче на побољшање болести. Савјетовао је оперативни захват.

"Можда још нијесам довољно патила. Ако је потребно да издржим и ту пробу, ја сам спремна", био је Јеленин коментар.

Деветог новембра стигла су јој дјеца. Сјутрадан је оперисана на клиници Сент Ком. Операција коју је урадио професор Луј Руа била је технички савршена. Уз бригу сестара Ане и Софије Јакарино полако се опорављала. Поправило јој се расположење. Правила је планове.

"У прољеће, када стигне лијепо вријеме, идемо на на пецање у каналу Сент. Клиничка кухиња ће имати свјеже рибе свакога дана", говорила је.
Но, тај излазак на море неће дочекати.

ДАН ОДЛАСКА
Умрла је узненада, погођена емболијом, 28. новембра 1952.
У великој тајности, њени посмртни остаци пренесени су из клинике Мас де Руел. Ренато Барнески у књизи „Јелена Савојска“ свједочи да је починула у ковчегу од јавора, лица уоквиреног буранском чипком коју је носила оног дана када се удавала, главе положене на јастук од плаве свила у коме су били груменови земље из Вентимилија.

Погребна свечаност била је једноставна. Прије смрти, краљица је изразила жељу да буде покопана у колективној гробници. У скромној капели мису је славио француски свештеник. Онда је услиједило тужно ходочашће до гробља сиромашних. Да јој посљедњи пут ода почаст стигла, са океана је стигла киша. Педесет хиљада Француза одало је посљедњу почаст краљици коју је папа Пио XИ назвао „госпођа љубави“. Оплакивала је сва Прованса. У Црној Гори није објављена вијест о њеној смрти.

Годину дана послије њени посмртни остаци пребачени су у мермерни маузолеј који је о трошку града Монпељеа подигнут у централном дијелу гробља. Пут до њега назван је „Стаза краљице Јелене“.

Од тада, Јелена Савојска чекала је грађанску самилост републиканске Италије. Сваке године, на њен гроб људи су доносли прегршт италијанске земље. Долазили су од Горице, од Басано дел Грапа...Стизали су из Виле Савоја, из Сан Росоре, са Сицилије. Стизали су из земаља које је вољеле и у којима била и остала изнад свега „госпођа љубави“.

У Месини грађани су се самоорганизовали и подигли споменик у њену славу. На педесету годишњицу од њене смрти штампана је поштанска марка која њен лик повезује са борбом против рата. Инициран је просец беатификације Јелене Савојске. Њени посмртни остаци у великој тајности су 2017. донесени у Италију. Сахрањена је у светилишту Викофорте код Мондове, на подручју Кунеа.

Ономад је Влада Црне Горе донијела одлуку да у организацији изложбе ЕXПО 2030 подржи Саудијску Арабију а не Италију. Господин Абазовић и гопода министри, бирајући између Риjада и Рима изабрали су Риjад. Ове и свих наредних година сви Црногорци који пођу у Италију долазиће у Викофорте тамо као људи који ће стид наџивјети. Ако су Црногорци и не праве се Енглези!