03. 09. 2023. 07:46   >>  11:34

120 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА РИСТА РАТКОВИЋА

Пјесник нијеме вике

Смрт човјекова, ништавност ствари и пуноћа сна. То је поезија Риста Ратковића. Ко је био он? Био службеник и бавио се књижевношћу. Тако је сам о себи записао у формулару Савеза књижевника.

Пише: Влатко Симуновић

Ристо Ратковић рођен је на данашњи дан, прије 120 година на плочи турбулентног црногорског Санџака. Рођен је и живио у вријеме несклада и несавршенства. Све вријеме његовог живота Балканом су се ваљале крхотине два поломљена царства - отоманског и германског.

Сјећам се једне телевизијске емисије. Једна од саговорнице репортера била је жена коју су послије Првог свјетског рата из среза бјелопољског послали на школовање о трошку државе. Доживјела је дубоку старост. Образовала се. Формирала породицу. Стекла углед. И никад није опростила оцу.

Причала је да се у сеоску кућу на Оброву вратио и испричао мајци да њихова најмлађа кћер мора поћи од куће, “да је држава школује”. Мајка је заридала и стисла је у крилу мезимицу. Отргнуо је.

Из куће је испраћена с ријечима које су, ваљда, требале бити утјеха мајци.

- Имао их седморо. Увијек их једно можемо дат`!

Првилегије образовања, живота у великом граду, друштвена признања...Ништа у њој није могло избрисати рану коју су јој у дјетињој души отвориле ријечи њеног оца. Та жена је помињала и Риста Ратковића.

Прва слика живота другачијег од оног који је живјела било је стубиште у кући Ристовог оца. Кућа имућног трговца. Младог Ратковића се сјећа као младића нетипичне спољашњости. Ситан. Крупна глава и крупне очи. Увијек с књигим коју, док хода, носи привијену уз прса. Казала је: Био је необичан. Чудак. Неком другом би се ругали. Њему нијесу. Он је био газдин син!

Послије Другог свјетског рата Ели Финци био је управник Југословенског народног позоришта, директор "Борбе", "Нолита", Југословенске књиге, Југословенског драмског позоришта и главни уредник часописа "Књижевност". У ту редакцију Ристо Ратковић је доносио кратке приказе књига, пјесме, прозу...Финци му је писао некролог. Записано је...

"Ситан, меких покрета, сав повучен у себе, детињег стиска руке, присног осмеха честита и резигнирана човјека, он је увијек улазио са смерношћу која је била његов вјерни, свакдашњи пратилац. Скршен недаћама живота, с непреболном тугом смрћу прекинуте љубави, он је готово увијек био, или је бар давао такав утисак, и без радости и без туге, изнад себе и своје судбине, изнад својих страсти и расположења, прожет оном скептичном филозофијом која му је говорила да је он само једна беспомоћна и трошна, дакле, пролазна честица једног света који се и сам троши и обнавља. Пролазник живота!" Толико о животу.

 

Направио сам прије десетак година, за издавачку кућу Нова књига, један избор из поезије Риста Ратковића. Није један од значајнијих. Најсубјективнији свакако јесте.

Има у тој књизи и неколико записа Ратковићевих савременика. Један потписује Бранко В. Радичевић. Тврди да се Ратковић смијао лијепим смијехом. Тај га је осмијех прољепшавао. Ево и те успомене.

"То је био радостан, детињи осмех. Осмех пресрећног човека. Осмех који се памти. Јер осваја. И жене је освајао.
Али једном у некој муци, заједно свратимо у Савез писаца да се распитамо за некакав посао. Генерални секретар, познати званични писац, равнодушно нас одслуша. Мени обећа нешто неодређено. Што одмах и заборави. Риста Ратковића је одбио. Разлог? Некад, неком згодом, писао је нешто против надреалиста. Те кобне ноћи, у друштву Ђуре Гавеле и Десимира Благојевића, два пријатеља, сјајни песник и приповедач, велики познавалац литературе и свега на свету, Ристо Ратковић, пијан, немоћан као човјек, из свег гласа дозивао је милицију.
Милиција. Милицијаа. Милицијааааа! То је био његов последњи људски и песнички крик. Песник „Иконе“ и „Поноћи мене“, ниједну другу реч није изговорио. Умро је. У тешкој оскудици. Пуки сиромах."

Толико о агонији.

АЦТА ЕСТ ФАБУЛА

То су три слике с пјесником без снаге благослова и добродошлице. Није био револуционар “препознат на терену” али је гласник свих чије побједа никада неће бити оглашена и чија чела неће дочекати ловоров вијенац. Пјесник будућности која ће припадати онима којима буде суђено да плачу и сањају. Заиста!
Његове најдубље умјетничке дарове третирају као његове хендикепе. „Оптуживали“ су га да је, као „дошљак из провинције“ у „свему видио тајне везе и неухватљива значења“. Његове аутентичне ритмове, вољу и понос, нијесу били спремни разумјети. Језик његове поезије сматрали су „неспретним, искиданим“. Говорили су да „нешто безвољничко, мутаво, пригушено, ћораво, гледа из њега, слепим оком.“

Радомир Констатиновић каже да се “он бојао од демона песничке пустоловине као до самога демона заумља.

- Изјављујући да се “тајанствени начин стварања чисте апсолутне поезије” не може порећи, али управо зато што “она има да нас замахом самосвесног лудила завитла у неки други свет, можда у наш сопствени бездан”, он је остајао песник тога бездана, и тог “самосвесног лудила”, по своме најдубљем проклетству, али у непоречном страху од њега, ужасавајући се од пада у “сопствени бездан”, и пружајући му из године у годину све моћније отпоре, тако да је читава његова песничка историја, од ”Мртвих рукавица” преко песме ”Поноћ мени” и “социјалне поезије” до песама пронађених у афричкој пустињи, за време другог светског рата, историја једног дугог и мучног песничког самоубијања: покушај убиства песника у себи као покушај личног спасења - тврди есеју који је објављен у дјелу “Биће и језик”.

Не знам што је од тога истинито. Знам да је мучнина Ратковићевог животописа сакрила многе добре и значајне странице с његовим потписом. А писао је пророчке пјесме. Паузе између својих “стрмоглавица у живот” користио је да би написао пред вјечношћу значајна, неуништива дјела. Ево вам једне пјесме. Бивши анђели.

Богојављенски су хујала небеса, огромна,
Звездана, хладна.
Силазили сте на реку смрзнуту,
Високи, витки, лепи.
Анђели бивши знам:
Кротили сте мрак у водама.
У моје срце-звон звонили сте
Крином,
Да не свиснем од живота.
Ко вас отера са извора
Ока мога...
Не видим вас.
Још само у снежном цвећу прозорском
Тражим крила и колена ваша предивна.
Узалуд.

То вам је Ристо Ратковић у свом врхунцу. За крај те пјесме сачувао је и своју и нашу најскупљу ријеч. Све остале буду и прођу... Узалуд!