20. 08. 2023. 07:47   >>  11:01

СТАВ

Мемоари Бесима Јусуфовића

У захукталој Њемачкој један човјек написао је књигу о мртвој Југославији. У њој вам је сабрано све најврједније што су донијели Мирко Ковач у Губилишту, Миодраг Булатовић у роману Људи с четири прста и Владимир Арсенијевић у свом Потпалубљу.

Пише: Влатко Симуновић

Не говорим о изукрштаним утицајима. Деконструкција демонске фигуре оца, беспућа балканског архипелага изгубљених душа у земљи названој Деутсцхланд и емотивно ништавило. Најмаркантнији заједнички садржиоци. На то мислим.

Он је Саладин Дино Бурџовић. Бјелопољац. Књигу је назвао Мемоари Бесима Јусуфовића. Потресна.

По темпераменту сама самцата књига у црногорској књижвности новијега датума. Једна од оних које никада не успијевате заборавити. Баш књига! И у њој случајно спашени живота. То је прича људи које смо као чист вишак у нашим играма моћи и новца препустили олујама и судбини.

Да се зло какво је живот с нама на нашем пијаном броду није њима догодио не би било те књиге инспирисане отписаним страдалницима. У томе је њена вјечна новост!

ПИЈАНИ БРОД

Од свега с чим сам се срео у читанкама комунистичке Југославије ја се сјећам само илустрација двије слике - Сплав Медузе Теодора Жерикоа и Пијани брод Саве Шумановића.

Кад размислим о свему ништа чудно. Те двије слике и приче које иза њих стоје никада не губе на актуелности. Вјероватни их зато данас нема у читанкама. Ако овдје нешто слично још увијек постоји...

Динова књига је “извјештај” с таквог сплава. Наратор је Бесим Јусуфовић. Отац насртљиви алкохоличар с којим дијели само презиме. Коцкар. Биолошки отац. И ништа више. Мајка борац. Ма не тај! Прави борац. Самохрана мајка која покушава да састави крај с крајем.

Кулисе његовог дјетињства, дјечаштва и младости су неокречен стан, дотрајали кућански апарати, отучено посуђе, рашивени теписи, распарени сервиси. Гардероба је изношена. Около је Бијело Поље. Алкохол је најпоузданији јатак. Кулисе се мијењању. Београд. Суботица. Франкфурт. Гладни очима прогутаће Бесим сав тај свијет. И неће се утјешити. Крварење је трајно. Најтеже. Унутрашње. Бесим пјева послије рата.

Онтолошки - тешка је то прича. Голи живот. Живе ране. С лакоћом је испричана. То је мајсторија писца. Тешко је бити мушко. Код Хемингвеја и Фокнера сам научио нешто о томе. Јужњачка утјеха. Бурџовић је самоук. Син немилосног сјеевра. Јес` разлика. Драстична! Потежа је његова школа и мач над његовом главом тежи од оног сакованог на страницама књига које су плаћене туђим животима.

 

ДЈЕТИЊСТВО, ДЈЕЧАШТВО, МЛАДОСТ

Мемоаре Бесима Јусуфовича писао је писац способан да посвједочи о пропастима страстно хваљене земље чије је потонуће обиљежило добро расположење њених кћери и синова.

Писац скептик с искром исконског љевичара. Писац, благословен био Сафет Сијарић који то констатује, с гвозденом одговорношћу према човјеку. Не писац по позиву одговоран негдје у дубини бића. Писац одговоран у цјелини и цјелости. Стицајем околности пасивизирани битник који најжеће не контрира када није у праву али смјело и оштро једри уз вјетар.

Наш човјек али честит странац који сугерише да не вјерујемо пјесницима лутајућим пропалитетима који говоре да је домовина мајка. Зна из искуства да ће такви, док туђе кћери и синови за мајку домовину не искрваре, своју дјецу држати на сигурном од сваке вјетрометине. Не крије да је мајка жена која га је родила и до потоње уре никад више није с миром заспала.

Саладин Бурџовић. Дино. То је тај човјек. И написао је књигу која се не чита послије доброг ручка. Најслеђе легне на гладан стомак.