пише: Мишо Савовић

23. 05. 2023. 07:22   >>  07:22 1

РАСТЕ НЕИЗВЈЕСНОСТ

Пажња свијета усмјерена на изборе у Турској

Док се други круг предсједничких избора у Турској полако приближава, расте неизвјесност о епилогу који може значајно да утиче на будуће свјетске геополитичке токове. Отуд и велика пажња многих кључних глобалних играча, усмјерена ка тој земљи.

Избори у Турској су на неки начин пресликали свјетску поларизацију кроз нескривену подршку једном или другом кандидату, што представља својеврстан дипломатски преседан, ако узмемо у обзир начело немијешања у унутрашња питања друге државе. У овом случају – изборни процес.

Од почетка руске инвазије на Украјину, догодиле су се тектонске промјене на геополитичкој сцени. То је искористио актуелни турски предсједник Ердоган у свом спољнополитичком позиционирању, што му се сада дјелимично и враће као бумеранг.

Оно што је занимљиво истаћи, јесте да је у сусрет изборима Ердоган оптужио САД за мијешање, док је Киличдароглу, и то на Твитеру, експлицитно уперио прст у Русију.

Резултат првог круга избора

Ранијим уставним реформама у Турској, предсједник је добио значајно већа овлашћења у односу на премијера и Владу, због чега су и данас предмет интересовања ове анализе актуелни предсједнички избори и њихови резултати.

4 кандидата, од којих се један (Инце) повукао у последњи час у корист заједничког опозиционог, борила су се за подршку више од 65 милиона турских држављана у земљи и иностранству.

Уочи избора, у Турској али и свијету, објављиване су анкете и предикције гдје је предност истицана оном кандидату који је уживао подршку у тим срединама.

Резултати, пристигли у смирај вечери, били су отрежњавајући са 49,52% гласова актуелном предсједника. Неизвјесност до дубоко у ноћ, била је само око тога да ли ће доћи до другог круга избора или ће Ердоган ипак успјети да оствари побједу у првом.

Илустрација која показује добијену подршку обојици кандидата, гдје превагу у урбаним срединама односи опозициони, а актуелни предсједник у руралу и мањим градовима, као и у подручју погођеном земљотресом,

Истовремено са предсједничким, одржани су и парламентарни избори, гдје је Ердоганова конзервативна партија заједно са коалицијом остварила још убједљивију побједу, што указује на то да је дио бирача који су подржали парламентарну коалицију, заокружио другог кандидата за предсједника.

Занимљивост предстојећег другог круга биће у погледу подршке преко 10 милиона Курда опозиционом кандидату, као и подршка националистичког кандидата Огана, трећег по гласовима (5% у првом кругу), који је подршку Киличдароглуу условио управо одступницом према Курдима.

Не треба стога да изненађује да је управо Киличдароглу у четвртак изјавио да ће све избјеглице "послати кући, ако дође на власт" чиме јасно покушава да се додвори националистичком и конзервативном бирачком тијелу.

Стратешко позиционирање и нео-отоманизам

Турску спољну политику обликовали су различити фактори, укључујуц́и њену историјску и геополитичку позицију као моста између Европе и Азије, њен статус чланице НАТО-а и њене тежње за регионалним лидерством. Последњих година, спољна политика Турске је претрпјела значајне промјене, посебно у односима са Сједињеним Америчким Државама и Русијом, као и у настојањима да прошири свој утицај на Блиском истоку и сусједним земљама.

Једини који у НАТО савезу жаргонски речено раде „по своме“ су управо Турци у последњој деценији.
Фактички од 2002. године и доласка Ердогана на чело Турске, почиње да се кристалише аутономија државе у вођењу спољне политике која је, полако али сигурно постајала све мање усклађена са дотадашњим стратешким партнерима.

Како је ипак османска историја, ако узмемо у обзир Селџуке и Огуз Турке од којих потичу, стара дуже од једног миленијума, тако је и порив за поновним постанком свјетске силе, у неком тренутку 21. вијека, морао доћи до изражаја.

„Турски свијет“ или званично Организација туркијских земаља, која окупља туркофоне земље попут Азербејџана, Казахстана, Киргистана, Туркменистана, Узбекистана представља на неки начин и покушај Турске да оживи вјековни утицај, али и искористи изазове са којима се суријећу Саудијска Арабија и Иран, у њиховим настојањима за преимућство у Исламском свијету. Подршка која је стигла Ердогану из туркијских земаља, у сусрет изборима, говори о нараслом утицају.

Након готово двије деценије под његовом влашћу, Турска се налази на раскршћу или како то данас модерно називамо – референдуму.

Због свега наведеног, бројни амерички аналитичари су турске предсједничке избори номиновали за најбитније у 2023. години, јер имају потенцијал да обликују смјер кретања турске вањске политике, и буду можда и од у круцијалног значаја у геополитичком двобоју са Русијом (и Кином...).

А све је могло драстично да буде другачије након јула 2016. године, да је фракцији турске војске пошло за руком да изврши државни удар и свргне Ердогана. То је, како многи вјерују, био главни окидач за значајно захлађивање односа са САД-ом, али и Њемачком.

Прави државни удар

Управо се оштрица критике али и оптужби усмјерила на те двије државе које су, како се вјерује у турском државном врху, пружиле подршку организатору државног удара – Фетулаху Гулену, некада Ердогановом савезнику, а сада дисиденту са пребивалиштем у САД-у, посредством егзила.
Оно што запада за око, према информацијама из Турске, јесте забиљежени телефонски позив који, неколико сати пред покушај пуча, упућује шеф ФСБ-а (руска обавјештајна служба) турском ресорном колеги. Интересовање зашто се на бројним турским војним аеродромима, укључујући и највећи Инџирлик, припремају и пуне горивом хеликоптери и ловачки авиони и да ли је у питању наставак њихових војних операција у Сирији, наилази на запрепшћење и њега али и начелника генералштаба, а затим и Ердогана.

Пресудни догађај, који је допринио да до консултативног позива уопште дође, догодио се двије недјеље раније, 27. јуна. Кремљ је саопштио да је Владимир Путин примио писмо од Ердогана у коме се турски предсједник извињава за обарање руског „СУ-24” изнад Сирије. Ердоган изражава жаљење због инцидента, али и спремност да се учини шта је потребно, како би се повратили пријатељски односи.
Те јулске вечери, неколико сати прје него што је планирано, долази до напада хеликоптерима у Анкари на парламент, предсједничку палату и сједиште МИТ-а (турска тајна служба). Тенкови у Истанбулу блокирају два моста на Босфору, а нападају се и полицијске станице и сједишта служби безбједности.
Пучисти из тзв. „Савјета за мир код куће” присиљавају спикера државне телевизије ТРТ да прочита саопштење о томе да је војска преузела власт због „ерозије секуларизма, елиминације демократске владавине, непоштовања људских права и губитка кредибилитета Турске на међународној сцени.“

Испоставиће се да је случајна спознаја, кључно утицала на спонтану реакцију преко друштвених мрежа и позив грађанима на улице, да се махом голоруки супроставе пучу, што би тешко пошло за руком у раним јутарњим часовима, када је почетак побуне иницијално и планиран.

На једно питање се, чини се, остало без одговора. Уколико је Москва имала информације о припремним војним активностима у Турској, о истом се морало знати и у званичном Вашингтону. Из којег разлога то нису јавили Анкари?

Након двије године ванредног стања и десетина хиљада ухапшених, гдје се Ердоганов режим обрачунао и са опозицијом, наивно је било очекивати да неће доћи и до чишћења неподобних али и до потпуног солирања на спољнополитичком плану, на шта НАТО савезници не само да нису навикли него и не гледају благонаклоно.

Подршка опозиционом кандидату - из друге перспективе

Нескривену подршку опозиционом кандидату од стране земаља „Запада“, треба ипак посматрати из другог угла.

Разнолика турска опозиција, у годинама које су за нама, није успјела изњедрити про-западног лидера, за којег би Вашингтон или Брисел могли да кажу да је заиста „њихов“ кандидат како би га стратешки подржали. То треба довести у везу са чињеницом да је држава Турска очито сазрела у смислу самосталног вођења унутрашње и поготово спољне политике, и да независно од тога да ли ће побиједити Реџеп или Кемал, континуитет не би смио бити доведен у питање.

Чак и ако опозициони кандидат Кемал Киличдароглу најављује озбиљан заокрет, на таласу стихијске подршке НАТО савезника коју је добио, стварни и одлучујући фактор требала би остати турска „дубока држава“, која је последњих 20 година систематски етаблирана.

Проблеми на економском плану

Да ипак много тога не иде по плану у Турској и да је неки вид промјена потребан, показује економска ситуација у држави која је, мало је рећи, алармантна. Све оно на шта треба да „игра“ Ердоганов противник.

Са годишњом инфлацијом од преко 50% и стопом незапослености од 10%, куповна моћ а сам тим и животни стандард Турака значајно је опао током претходних неколико година. Криза трошкова живота, не само да је утицала на становништво, него и на повјерење које ужива актуелни предсједник, чија се власт умногоме оптужује да је драстичним економским регулативама само допринијела погоршању ситуације.

А занимљиво, у првим годинама када је тек дошао на власт, Ердоган је заиста трансформисао турску економију. Стабилизовала се лира (турска валута) чиме је и инфлација стављена под контролу и тиме се, уз значајне економске активности, допринијело побољшању животног стандарда које је ишло узлазном путањом до неколико година уназад.

Рат у Сирији и прихват више од 3,5 милиона избјеглица, репресија након државног удара и егзодус дијела становништа, као и каснија пандемија, значајно су оптеретили турску економију. На то су се надовезале и дискутабилне одлуке попут смањења каматних стопа које су посве „поклопиле“ тржишта, након чега је и лира доживјела крах. Примјера ради, турски држављани који су прије десет година имали уштеђевину у лирама вриједну 10,000 еура, уколико је нису потрошили у кризи која траје, данас њоме могу трговати у вриједности од свега 1,000 еура, дакле десетоструко мање.

Незадовољство у народу додатно је доживјело пражњење након разорног земљотреса почетком године, када се неспретним реакцијама власти само дошло до додатно већег броја жртава. Не треба ни помињати бирократију која је дозволила изградњу објеката лошег квалитета без ваљаног надзора, а који су пали на првом озбиљном испиту.

Фактор земљотрес

Са више од 50.000 погинулих и два милиона оних који су остали без својих домова, овај земљотрес дошао је чини се у најгорем могућем тренутку, гдје су уништени фактички и цијели турски градови. Оно ште се замјера актуелној власти јесте закашњела реакција, одсуство било каквог јасног плана дјеловања у ванредним ситуацијама у првим данима, након чега је и сам Ердоган признао да су грешке направљене.

Чињеница да је дошло до урушавања више од 5,000 зграда приликом земљотреса, покренула је дебате о томе како су спровођени грађевински прописи и ко треба да сноси кривицу за ту катастрофу.
Бројне лоше одлуке на унутрашњем социо-економском плану, могле су скупо коштати Ердогана. Фокусираност на спољну политику, морали би се замијенити рјешавањем нагомиланих проблема и побољшања стандарнда грађана који је у озбиљном паду.

Закључак

Судећи по резултатима првог круга избора, изузев неког неочекиваног догађаја у преосталих пар дана, Ердоган је значајно ближи побједи у другом кругу, и ситуацију треба посматрати у том контексту.

Његова побједа ће навести САД и ЕУ да упркос отвореној подршци опозиционом кандидату, препознатљивом прагматичношћу ипак и „овакву“ Турску (о)држе уз себе у изазовним временима која су пред нама. Турци, познати као сјајни трговци, ће то знати добро да наплате.

Аутор је геополитички аналитичар.

Мишљења и ставови објављени у рубрици "Колумне" нијесу нужно и ставови редакције Портала РТЦГ