Туфик Софтић

18. 05. 2023. 07:06   >>  07:06 1

СТАВ

Пријатељство из доба енеолита

Када сам ових дана, након што сам у Беранама угостио свог пријатеља, новинара ДW и књижевника, Драгослава Дедовића, пожелио да му на одласку поклоним нешто аутентично, нисам имао дилему да то буде један од два комада керамике старе неколико хиљада година прије нове ере, са аехеолошког налазишта у Полимљу. Комади су, то је и лаику јасно, били дио једне исте здјеле из доба енеолита, са свим карактеристикама културе Винче.

У знак трајног пријатељства, један комад сам дао њему, а други је остао код мене. Тако смо се, осим другарства из студентских дана и каснијег непрекидног пријатељства, повезали миленијумском телепортацијом у доба праисторије. Мој пријатељ је живио двије и по деценије у Њемачкој и ово му је изгледало готово нестварно. Објаснио сам му да парчићи керамике нису украдени нити је почињено било какво кривично дјело. Једноставно су покупљени једном приликом на највећем археолошком налазишту из доба енеолита на подручју Црне Горе, на Торинама у близини Радманске клисуре, код Петњице. Било је то давно, прије петнаест година.

Наш заједнички пријатељ, Реки Рамусовић, и ја отишли смо са породицама на излет у Радманце, гдје смо чули да је оштећено археолошко налазиште. Са невјерицом смо слушали о томе како су наки становници тог краја који живе у Луксембургу пробијали пут преко локалитета Торине, и оштетили у највећој мјери непроцјењиво вриједно налазиште. Оно што смо могли да видимо било је више него трагично. Тешки булдожери су прошли дубином од тридесет центиметара преко археолошког локалитета. Почели смо да трагамо по земљи за комадима керамике. За кратко вријеме накупили смо толико да нисмо могли да понесемо. Спасили смо ту керамику да је не изломе камиони коју су туда пролазили.

Археолози су били запањени. Поднијели су кривичну пријаву против неког бјелопољског предузећа које је изводило радове, као и против наручилаца посла. Кривична пријава је запримљена у тужилаштву у Беранама, али починиоци овог тешког немара нису могли бити кажњени, јер локалитет није био законом заштићен. Узалуд су управа Полимског музеја и археолози годинама раније писали затјеве. Ни Торине код Петњице, нити било које друго археолошко налазиште у Полимљу до сада није проглашено културним добром Црне Горе.  

Управо на Торинама код Петњице раније су пронађени огрлица од вучјих зуба, бакарне игле, керамика, фигурине. Можда и најзначајнији артефакт који је ту пронађен представља женска фигурина, непроцјењиве вриједности, стара преко пет хиљада година. Ријеч је о репрезентативном налазу који Фигурина је карактеристичне петоугаоне главе. Торзо је врло релистично приказан, са свим женским атрибутима. По свом облику слична је онима које су нађене на Косову, на археолошким локалитетима Фафос и Предионица, али се ипак од њих разликује. Умјесто да након свега село Радманци поред Петњице и читав крај постану туристичка атракција, овај локалитет је, тако, замало потпуно уништен. У међувремену је у неповрат однесено ко зна колико археолошког материјала, најчешће керамике. Неријетко и у иностранство, гдје су се људи чудом чудили како је могуће несметано до тога доћи, и по пољанама, као кромпире, купити археолошке артефакте старе и до осам хиљада година.

Читаво Полимље је у археолошком погледу изузетно богато. То је одувијек било гранично подручје и простор комуникација, са ко зна колико старих градова. Од Бијелог Поља до Плава берански археолози су успјели да открију велики број таквих градина и покренули поступак за њихову заштиту и проглашење културним добром. Неке од њих су успјели и да конзервирају, као што је базилика Самоград код Бијелог Поља, или Тумбарице код Берана. Поред ових, ту су још Градац у Будимљи, градина Бихор, још увијек археолошки недирнути Градац изнад Годочеља код Петњице, Градац у Црнчи код Бијелог Поља, Јеринин град у Плаву, Градина изнад села Шаботићи, и још два у бјелопољској општини, Градина у Коритима и Градина изнад села Муслића, као и Градина у Рожајама.

Све ове насеобине потичу углавном из средњег бронзаног доба и коришћене су као природна утврђења. Неке од њих су коришћене и у гвозденом добу, са доласком и доминацијом Римљана. Управо су налази са Торина, као и археолошка истраживања у Беранама и Бијелом Пољу у  протеклим годинама помјерили научна сазнања о смјењивању култура на овим просторима. Познати црногорски археолог Предраг Лутовац објаснио ми је да се у досадашњој литератури сматрало да млађе неолитске културе смјењује такозвана наковањска култура, која се јавља у приморској зони, од Далмације до Скадра.Резултати добијени најприје на локалитету Торине код Петњице, а затим и у Бијелом Пољу, указују, међутим, и на једну јужнобалканску културну групу која захвата простор источне Србије и пружа се од Хомољских планина, преко Косова и наших простора, до локалитета Малић у Албанији.

Поред наковањске културе, која долази са приморја, истраживања су показала да је Полимље било и под утицајем бубањско хумске континенталне културне групе. Те двије културне групе се овдје, на подручју Полимља, сусрећу и прожимају, формирајући посебну и карактеристичну културу.Све то опет указује да су приморски културни утицаји ишли даље од Беранске котлине, за коју се до сада вјеровало да је дубоко залеђе приморских културних група, па се сада сасвим сигурно може тврдити да су приморски културни утицаји ишли десном обалом Лима, површинама дуж висоравни Влахова код Рожаја и испод Пештерске висоравни.

Најстарији налази са Торина припадају винчанској културној групи, и то вјероватно њеном крају и суживоту са културном групом бубањ-хум, која представља изразито енеолитско, односно бакарно доба. Да су ови споменици и археолошка налазишта поптуно незаштићени, написао сам само неколико дана прије него се десио археолошки злочин у Биједићима код Бијелог Поља. По истом сценарију као у Торинама код Петњице. Неко је ту намјерио да прави каменолом и прошао багерима преко археолошког налазишта. Прочитао сам духовит коментар испод текста да постоје, заправо, писани докази како су ту људи још у то вријеме туцали камен, туцали и туцали, све док се нису преселили у Подгорицу и на приморје.Мало у шали, мало у збиљи, препричавам ово са Драганом, који је игром случаја био први гост серијала панела управо под називом „Међу артефактима“. Нисмо се видјели неколико година.

Питам га да ли се сјећа како нам је било у доба енеолита. Како да не, одговара он као из пушке, онда када су нас послали по воду, а ми разбили крчаг. Јесте, рекох, и батине смо добили послије тога. Да, каже Драган, још од тада чувам свој комад крчага. И ја чувам свој и трајно ћу га чувати, одговарам. Смијемо се као блесави.Једино не можемо да се сјетимо којем смо праисторијском племену припадали. Наш заједнички пријатељ Реки је одувијек тврдио да је Илир, али то опет дође некако послије позног бронзаног доба, а ни он не може да се сјети шта је био прије тога. Свеједно, дружење у доба енеолита је било нешто посебно. Сада је све некако другачије.