[ Влатко Симуновић, ТВЦГ ]

07. 05. 2023. 07:44   >>  11:12

НАША ДЈЕЦА

Туга и опомена

Рат се вратио дома. Вратио се с лицем дјетета. Неко је испратио кћерку или сина у школу и није их дочекао. Неко је испратио сина у школу. Његово је дијете устријелило школске другове, наставницу и домара.

Пише: Влатко Симуновић

Народ каже: Што видиш у свијету, надај се у вијеку. Слике с попришта бестијалних насиља у школама до нас су деценијама долазиле из далеког свијета. Јуче су дошле из комшилука. Вјерујете ли да су дјеца коју испратите у школу безбједна?

Вјерујете ли, да сјутра, када дијете испратите у школу посљедњи пут нећете спустили пољубац на његово чисто чело?

Вјерујемо. Вјерујемо јер смо нормални људи и вјерујемо животу. Вјеровали су и људи настањени на Врачару. Сад су тамо породице завијене у црно. Живот зна бити кучка.

КЉУЧ У БРАВИ

На зиду моје пријатељице, озбиљне жене која мисли својом главом, није малодушна и сама подиже двије дјевојчице, јутрос читам: Моја дјеца су јагњад, прегазиће их вуци.

Док држи час, потоњих дана, учитељица њену Тину и другу дјецу закључава у учионици. То се дешава у Никшићу. Хоће ли то бити обавезујуће упутство за све просвјетне раднике? Да се не лажемо, разум каже да би требало бити. Али, мијења ли та мјера опреза из темеља све наше представе о томе што би школа требала бити? Мијења. Школе нијесу кавези. Школе ти дају кључ да откључаш све браве и тамнице. А што ако се школе претворе у казнионицу?! У казнионицу у којој утамничени усавршавају стратегије кажњавања унутар групе! Крив је и посрамњен јер у школу увијек долази у истим ципелама и нема иПХОНЕ 14 про маx...

Јесте груба, али то вам је слика у којој дјеца пасивном агресијом злостављају своје вршњаке, педагог нема начина да дјелује терапеутски, а психолог се избјегава јер “ за Бога, моје дијете није лудо”.

Страх се настанио тамо гдје му, прије него што смо ми по своме уредили свијет, није било мјеста. Од уточишта које је на боље мијењало наше животе, хоће ли школе за нашу дјецу постати најмање безбједно мјесто на ком могу боравити?

Сјетите се колико је нас у школу долазило у пратњи родитеља. А колико се вама пута догодило да своје дијете не доведете до школских врата и сачекате га, након наставе, пред тим вратима? Одавно ми, интуитивно, осјећамо што се спрема.

Слијепи, глуви и глупи, ми смо својевремено дозволили просвјетним властима да у јединој гимназији “нашег главног града” кастинским аршинима вреднују дјецу и формирају некакве “ВИП смјене и одјељења” скрпљена по критеријуму “од зла оца и још горе мајке”. Није то давно било...

А јуче? Јуче нам се догодило најгоре. Догодило се у комшилуку. Аларм је активиран јер је феномен оружаног насиља у школама и студентским кампусима, пошаст инфективног карактера. Ту чињеница су утврдили амерички педагози и психолози. Ниједан крвни или преступнички деликт се не опонаша интензивније и учесталије од масовних убистава у школама.

Поврда те тезе стигла је из комшилука свега дан послије масакра на Врачару. Младић је немилосрдно изрешетао осам и ранио тринаест људи. Крвави пир започео је у школском дворишту!

То оправдава опрез и мјеру коју је предузела учитељица у Никшићу. Добро, Никшић није градска општина Београда, а Младеновац јесте. Али, не заборавите, принцип је исти, а све остало су нијансе.

НАША МЈЕРА

У Никшићу, Младеновцу, Осијеку, Бихаћу... није било куће у којој, окачена о клин на зиду, није висила пушка. Вјековима је висила али нијесмо се међусобно убијали. Границу иза које је зло и вриједности се руше, стабло по стабло, прекорачили смо прије тридесет и пет година.

Што смо ми учинили? Багателисали смо људске животе. С крвљу или без крви, убијали смо и бивали убијени. Систематски смо понижавали и бивали понижени. Лудост је била правило, а не инцидент. Згажени су закони. Логика и етика биле су чист вишак. Школе су ослобођене дужности да васпитавају. Један дан живота постао је врједнији од вјечности. Дјеца нијесу била благо него вишак. Сва су зла приписивана политикама других и “силама нечастивог”.

Правили смо свијет по својој мјери. И није да га нијесмо направили.

Поједноставићу. У Поглављу 26 приступних преговора Црне Горе и ЕУ, у дијелу О чему се преговара, пише - док је функција класичног образовног и културног система преношење културног насљеђа на нове генерације, у друштву које се непрестано мијења и тежи да опстане у модерним свјетским токовима, циљ образовања и културе јесте припрема младог човјека за изазове који га очекују.

Десетак година након што је то поглавље привремено затворено, без мјерила за отварање и затварање, у школским двориштима имамо обијесне тинејџере који систематски искаљују бијес на недужној дјеци. Вршњачко насиље је мјесецима тема број један. И онда вам министар правде Ковач каже да је насиља међу адолесцентима било и у нашим дјетињствима, али се о томе тада није говорило. Не слутећи што говори, рекао је сву истину. Нијесмо говорили и цвијеће зла је израсло у бесплодно, горостасно стабло у чијој хладовини ништа неће нићи.

Насиљем организован систем мултиплицира насиље и подршку безумљу. Такав ми свијет остављамо нашој дјеци.
Дјеца су слика дома. Игноришући њихове страхове или их пунећи бијесом, припремамо их за изазове који их очекују. Једне да буду јагњад, друге да буду вукови који ће их прегазити. То је наш начин да младе припремимо да “буду активни чланови друштва”. Образовање и култура су беспомоћни. Ми тим секторима испостављамо рачуне и готов производ. Сад нам је преостало да се надамо како ће нас заобићи “Врачар у нашем сокаку”.

МОЈА ЗЕМЉА

Руска списатељица Људмила Улицка написала је давно, објавио је то Билд, један сјајан есеј. Тај наслов је сам по себи довољан. И на нас се односи, Гласи Моја земља је болесна. Записано је: “Кривицу више не можемо свалити на мистичне снаге зла, на ђавола и његове пајташе… Зло у човеку надмашује све што је хришћанска теологија икада приписала ђаволу. Теза о пакленој природи зла одслужила је своје, човек без туђе помоћи ствара зло и надмашује ђавола у томе”.

Рат се вратио дома. Вратио се с лицем дјетета.