Туфик Софтић

01. 05. 2023. 08:11   >>  08:11

ХОТЕЛ БЕРАНЕ

Купачица и сјећање на једну младост  

Одавно ме нека вијест није више обрадовала од оне да је послије скоро двије деценије пронађена и у хотел „Беране“ враћена скулптура Купачица, која је ту, у фонтани на тераси над Лимом, стајала од његове изградње. Све до времена транзиције, када је, по истом моделу као већина фабрика у овом граду, темељно опљачкано и најбоље угоститељско предузеће на сјеверу Црне Горе, ХТП „Беране“, а некретнине, међу којима и велики број умјетничких дјела, нестали без трага.

Послије непровјерених информација од прије неколико година да је Купачица стигла у неку од западноевропских земаља, трачак наде појавио се прије неколико мјесеци када се прочуло да је скулптура ипак у Беранама, а да НН лица покушавају да рекетирају садашњег власника хотела, Небојшу Ђековића, да би му је вратили. Ово посљедње нисам новински провјеравао све до момента када ми прије два дана на улици пришао један његов рођак, сав насмијан и весео, и саопштио ми да је Купачица враћена у хотел.

И да ми није показао фотографију у телефону, повјеровао бих, јер сам одмах склопио мозаик. Рекао ми је да је, наводно, Небојши анонимно дојављено да је скулптура на неком мјесту, гдје је отишао и заиста је пронашао.

Провјерио сам још код неких пријатеља који су ми потврдили је Купачица сада на сигурном, у хотелу, и будући да Небојшу нисам могао одмах добити телефоном, сјео сам за компјутер и написао текст. Реакције Беранаца, нарочито средње и старије генерације које памте некадашњу терасу хотела и прије реконструкције у много модернијем руху, биле су невјероватно позитивне.

Охрабрило ме је када ме је, прочитавши текст, власник хотела позвао однекуда и кратко телефоном рекао само – идемо даље, мислећи на потрагу и за осталим умјетнинама из овог хотела. Нисам га испитивао о околностима под којима је пронашао Купачицу, осим што ми је рекао да је на томе радио пола године. Казао ми је и да је у хотел успио да врати и стари клавир производње „Петроф“, који је, такође, одвајкада красио салон хотела.

Овај искрени заљубљеник у све што има предзнак Берана, иако читав живот практично живи у Београду, испричао ми је како су му се прошле године, када је у невремену море однијело други одливак ове статуе са Ричардове главе, јавили из Будве са предлогом да излију нова два примјерка, и за Беране и за Будву. Небојша је пристао, али они више нису звали. Осјетио сам му радост у гласу када је кроз смијех рекао да је беранска статуа оригинал, а у Будви умјетничка реплика.

Тај предлог је подразумијевао да је негдје сачуван калуп академског вајара Драгана Митровића док је, специјално за хотел Беране, почетком шездесетих година прошлог вијека, израђивао купачицу. Гје и код кога, за сада не знам, али свакако да је упитно да ли би то била она стара беранска љепотица са терасе хотела. Када је у препродајама хотела, из руке у руку, однешено све што је могло да се однесе, Купачица је вјешто скинута са постоља, без оштећења, по  чему се видјело да је то неко радио без страха и на миру, односно да то сигурно нису учинили обични крадљивци, ради препродаје бронзе. Улазио сам често у разрушени хотел и са тугом гледао изломљене дрвене зидне инсталације, које је радио неки непознати умјетник.

Чуо сам причу да наводно у то вријеме није тражио ништа, осим храну и смјештај. Двије његове инсталације, које су красиле један од носећих зидова у салону хотела, лопови нису могли да изнесу у комаду, и онда су их изломили и оставили на патосу. Тако изломљене и тужне, остале су архивиране на фотографијама у мом компјутеру. Написао сам много текстова и о пљачкашкој приватизацији ХТП „Беране“ и о крађи умјетнина, и сасвим сигурно, стекао и доста непријатеља у малом граду, гдје су сви све знали. Ко, шта, када, како. 

Сјећам се да ме након једног од тих текстова позвао телефоном неки колекционар из Подгорице. Заборавио сам му име. Испричао ми је да му је неки, како се представио Словенац, понудио двије слике од триптиха Уроша Тошковића, из хотела „Беране“. Био је у дилеми да ли да их купи. Рекао сам му да ја нисам адреса за то питање, али да сам на његовм мјесту, да бих их ја сигурно купио, само да не оду из Црне Горе. Не знам шта је учинио и да ли су слике код њега. Знам да су те слике својевремено купљене за хотел „Беране“, директно од Тошковића, који је у то вријеме живио у Београду и био члан умјетничке групе „Медиала“, или у некој галерији, као и да је у питању био велики новац. Данас вриједе и много више. 

Уље на платну црногорског умјетничког великана Александара Аца Пријића, који је био емотивно везан за Беране јер је ту похађао неко вријеме гимназију, рађено је намјенски за овај хотел. Слика је била величине три са четири метра, и такође од изградње објекта, красила је ресторански зид. Ова слика је каталогизирана, али у каталогу нема детаљнијих података, а фотографија је врло мале резолуције. Њена вриједност такође је данас непроцјењива. Гдје би могла да заврши ова умјетничка слика великог формата, и то питање је до данас без одговора.

Из хотела „Беране“ нестало је и неколико вриједних слика београдског умјетника Зорана Радовића, као много других слика мање познатих аутора. Нестала је и уништена уникатна и специјално рађена огромна таписерија непознатог аутора са мотивима црногорског народног кола, која се простирала испод плафона, дужином читавог хотелског салона. Много вриједних бакрореза из овог хотела и других објеката ХТП „Беране“ , они из некадашње кафане „Корзо“, такође је украдено и нетрагом загубљено. Једина умјетничка слика из некадашњег угоститељског предузећа која је након приватизације сачувана, била је она аутора Милића од Мачве, у хотелу „Комови“ у Андријевици.

Волио сам да пијем кафу са погледом на ту слику изнад камина у ресторану, надајући се да ће макар она остати ту гје јој је једино и мјесто. Велики сликар је израдио специјално за овај хотел. На њој су били карактеристични мотиви Андријевице, са доминантним летећим балванима, по којима се већ на први поглед препознавала свака слика и овог члана „Медиале“.

Власник хотела ми је једном приликом рекао како слика није вриједна толико колико сам ја написао, јер, наводно, није каталогизирана. Замолио сам га у шали да ми је, ако није вриједна, поклони. Недуго послије тог разговора, када сам следећи пут ушао у хотел „Комови“, ни ове умјетничке слике више није било. Послије једног текста о нестанку умјетнина из ХТП „Беране“ зауставио ме је на улици пријатељ, полицијски инспектор. Објаснио ми је да у Подгорици постоји полицијско одјељење које се бави само потрагом за умјетнинама, да су га звали и замолио ме да са њим подијелим информације које знам.

Рекао сам углавном оно што сам у сваком тренутку био спреман и да напишем и што сам увијек са огорчењем и писао.  Не знам да ли су они ушли у траг макар још некој од вриједних умјетничких слика из Берана, али сасвим сигурно да Купачици нису. Она као да је одједном сама изронила, послије скоро двије деценије скривања и допливала на своје првобитно одредиште. Охрабрио ме разговор са власником овог хотела. Вратио је Купачицу, вратио клавир „Петроф“, потврдио ми је неке сумње у вези са Тошковићевим триптихом.

И казао загонетно – идемо даље. Потпуно се слажем са онима који на проналазак Купачице гледају и са емоцијама. Није ова скулптура само умјетничко дјело. Она је за многе генерације Беранаца сјећање на једно вријеме, на једну младост, на прве свирке на тераси хотела. Баш ту, поред фонтане и ове скулптуре, „Стари знанци“ су приредили много концерата за Први мај. 

Мислим, такође, да потрага за умјетнинама украденим и отуђеним из хотела „Беране“ и других објеката овог некадашњег великог хотелског предузећа, мора да се подигне на много већи ниво. Ако су нам кроз транзицију непоправљиво уништили фабрике, не смијемо дозволити да нам буде уништена умјетност и култура тога времана.Та дјела нису представљала само богатство овог предузећа, већ умјетничко благо града и државе, и сви треба да дају свој допринос да се можда дође до још неког трага. Да не буде баш све препуштено приватним истрагама. А садашњем власнику хотела на повратку „Купачице“ – свака част.