30. 04. 2023. 07:37   >>  09:23 2

СОЛИДАРНОСТ

Има посла ко 'оће да ради

Сјутра је Први мај. Хероји рада и рад су маргинализовани. Умрла је солидарност.

Пише: Влатко Симуновић

Међународни празник рада некада је у Црној Гори имао стварносни и иконографски значај. С одласком социјализма, у амбијенту транзицијског пљачкашког економског система, изгубио је значај и значење. То је само датум с аромом носталгије. Искористимо га као повод за самоиспитивање.

ПРИЧА ПРВА

Црногорац, заробљен страхом од глади, неће изабрати да прода мало имање и плати ампутацију женине ноге. Неће јер би то за његову породицу значило сигурну смрт. Без земље не би могао да скупи храну за дјецу, а жена без ноге била би додатни терет. То је прича Имање Николе Лопичића. Имате је у читанкама.

Весна Радуновић је прије двадесетак година на позицију градоначелнице Будве дошла из учионице. Илуструјући, у телевизијској емисији, ужас наше свакодневице и менталитета, казала је да наша дјеца, када прочитају ту причу, кажу да та сирота жена мора да умре. Да ли се што у међувремену промијенило? Провјерите!

ПРИЧА ДРУГА

Ево и још једне приче о посљедицама ужаса егистенцијалног сиромаштва. Прича је измишљена. Реакције људи на ту причу су стварне.

С падом Совјетског савеза младе жене из источног лагера постале су роба. У групи дјевојака која је послужила као роба за размјену, прије тридесетак година, нашла се Украјинка која је трговцима бијелим робљем који су је преузели негдје на Ћемовском пољу унезвијерено понављала: Осло!? Осло! Одговорили су: Има посла ко `оће да ради!

Типичан некадашњи радник који се због пропасти фирме нашао на улици, очајник који деценијама преживљава изнајмљујући за мизерне новце свој живот довитљивцима који исмијавају жртве, муж и отац који је значајан дио живота радио за плату која му омогућава тек да себи и својима купи нешто мало хране, несретник који ради за плату чија је реална вриједност на нивоу елементарне помоћи за живот, када му испричате ту причу гуши се од смијеха. Провјерено!

С МАРГИНЕ У ЦЕНТАР

С нестанком радничке класе јунаци с маргине нашли су се у центру наше “породичне фотографије”. Хероји рада и рад нашли су се у спремишту старудије.

Социјализам је замијенила либерална демократија. Комунизам се у историографији и политичким теоријама данас најчешће третира као бандитизам. У југословенској варијанти он је, уз антифашизам његовао и солидарност. Консензуално смо га одбацили. А те двије његове компоненте рјешавале су готовом све наше и физичке и метафизичке проблеме. Данас смо на чистини и без упоришта. Убјеђују нас нам да либерална демократија и солидарност његована кроз концепт људских права, једна другу условљавају. Јесу ли нас лагали? Јесу. Либерална економија и солидарност једна другу искључују. Узнемирујућу тајну сконтали смо кад смо, празних очију и џепова, себе идентификовали као нацију празног новчаника и изгубљену у мегамаркетима. С комунистима, одбацили смо солидарност. Тако смо изгубили најмоћније оружје у нашим рукама. Ту је Први мај да нас на то подсјети.

ЖИВИ И БОРИ СЕ

Прошле године, негдје на сјеверу свијета, нашли су скелет стар 40.000 година и на њему трагове вишеструких прелома на костима обје ноге. Наqучници су запазили да су измољење кости билр срасле су давно прије но што је том човјеку откуцана потоња ура. То људско биће неко је неговао све док није поново било способно да се бори и живи. То је, за сада, најстарији познати примјер солидарности међу људима.

Од тог далеког догађаја на земљи се измијењало 1200 генерација људи способних да туђе радости и патње доживљавају као своје. 1200 генерација које су његовале солидарност. Ми данашњи нијесмо генерација која ће свједочити посљедњим манифестацијама социјалне кохезије, али бројне ствари наводе на закључак да смо једна од посљедњих која на примјерима из живота зна што то бјеше солидарност.

ПРИЧЕ ИЗ ДАВНИНА
Најстарији познати примјер солидарност људских бића “стар” је 40.000 година. Примјери агресије и насиља сежу у најдубљу прошлост.Трагови насилне смрти видљиви су на скелетима хоминида старим 200.000 година. Стотинама хиљада година моћ је била краљица свијета. Потом је на ред дошла солидарност. Солидарност се противи идеји моћи. Зашто је супериорна? Солидарност је посљедица мишљења. Све остале манифестације мишљења можете изопачити ако сте вјешт софист. Само солидарност није противурјечна и бесмислена. Ако сте човјек...

За наше ђедове и очеве солидарност је била императив. Побјеђивала је страх. За нас она је етички изазов. До крајности је наглашен индивидуализам, слика о човјеку искривљена, имовина истинска вокација...

У подгоричким, иванградским, никшићким, цетињским радничким насељима, док су постојале фабрике, тешко повријеђеног човјека другови из фабричке хале његовали би док не стане на своје ноге или не умре. Живјели су у миру са собом. Рад и солидарност спајали су их као људе и народ. Имали су вриједности које су истрошене али јесу биле вриједност.

Оковани удобностима, њихови унуци данас ни шифру за приступ интернету не би ни подијелили са човеком кога је живот, с разлогом или без разлога, откотрљао низ падину.

Сретан нам Први мај.