31. 03. 2023. 06:55   >>  12:51 3

СТАВ

Путем или беспућем

Свашта се може чути у предизборним кампањама, па смо током ове трке чули и обећање о потпуној либерализацији или укидању граничних прелаза на простору бивше Југославије. Сликовито је описана апсурдност ситуације у којој се  нађе путник у возу за Београд, и чека сат или више на црногорској граници, па затим још толико на српској.

Пише: Туфик Софтић

Без икакве дилеме, рекао бих, погодак право у центар. Мене је та стријела погодила у никада залијечену рану.Да смо некада били Европа у малом са слободним протоком људи и роба, старије генерације још увијек памте. Памтимо, међутим, и то да смо смо, у ратном времену прогресивне регресије, тамо гдје граничних прелаза није било, подигли бедеме, и то управо у тренутку док су се међу државама Европске уније гранични прелази потпуно уклањали.

Административне границе на нашим просторима одједном су потпуно неприродно удаљиле рођаке, комшије и становнике сусједних градова или села, са једне или са друге стране.Размишљање на ту тему није ми лако, јер као сарајевски и београдски студент, никада нисам могао да прихватим да на путу од сјевера Црне Горе до Сарајева, морате проћи у једном правцу четири гранична прелаза, а да се воз за Београд мора контролисати два пута.  То што је некада било просто незамисливо, постало је, нажалост, сурова реалност током несрећних ратова деведесетих година и прављења банана држава на простору екс Југославије.

Сјећање ме је и данас свјеже, и заправо, чини ми се, са годинама је још упечатљивије него раније. Аутобус “Иванградпревоза” лагано хвата оне немогуће кривине од Бијелог Поља до Бродарева, застајући само да прими путнике.  Онда још пола сата таквих кривина, и већ сте у Пријепољу. Одатле лагано и много бољим путем до Прибоја, а затим слиједи превој преко Бијелих брда, до Добруна и прве станице за одмор у истоименој кафани. Вишеград, Устипрача, Рогатица, Равна Романија. Други ресторан за одмор, непогрешиво.

Слиједи још успон и спуштање преко ове опјевана планине, и стари искусни возач, познат по стартовању аутобуса као да је у питању мали аутомобил, поставља рекорд паркирајући се на градској станици испред Вијећнице. Аутобусом се пролама аплауз, док он гледајући на сат одмахује главом незадовољно, рачунајући ваљда на још бољи финиш. Замишљам  сада ситуацију како возачи већ одавно непостојећег “Иванградпревоза”, најбољи у свом послу, да не издвајам било кога, на путу за Сарајево у једном правцу четири пута изговарају - припремите личне карте и пасоше на преглед, и још четири пута када у повратку у 16 сати из Сарајева крену назад за Беране.

И као да гледам и слушам како, не  четири, него 104 пута помињу и оца и мајку, и ближу и даљу родбину свима одреда који су границе измислили и поставили.Према Пљевљима ме из Берана пут не наноси баш тако често, али сам последњом приликом од Бијелог Поља, најкраћом дионицом, преко Пријепоља и Јабуке, до тог црногорског града, у недостатку боље цесте, морао проћи четири гранична прелаза.

Један црногорски, када излазите, па други када улазите у Србију, онда трећи када на Јабуци изнад Пријепоља излазите из Србије и четврти када на прелазу Ранча улазите поново у Црну Гору. Имао сам прилику и да пишем о невољама мјештана села Савин Бор, удаљеног седамнаест километара од Петњице, високо под Пештерском висоравни. Њима је у продужетку само петнаест километара, и то лагоднијим путем, до Тутина у Србији, али ако желе пазарним даном у тај сусједни град на пијацу, морају ићи назад за Петњицу, Беране, Рожаје, па на Драченовац, са двије контроле, црногорском и српском, да би стигли у Тутин. За то вријеме љети сир у кацама прокључа.

Чуо сам да у још који километер удаљенијем сељу, Дашча Ријека, постоји кућа наводно баш на административној граници, па власник у шали прича како му је дневни боравак у Црној Гори, а спаваћа соба у Србији. Апели мјештана тога краја за слободним кретањем или макар отварањем мањег граичног прелаза нису до сада помагали.Да нема задржавања на граничним прелазима на Драченовцу, становницима Рожаја још лакше би било стићи на јутарњу кафу у Нови Пазар, прошетати и вратити се назад за најкраће вријеме. Исто као и до Пећи, да опет нема граничних прелаза на Кули. Кроз Приштину до Скопља, куда је некада водила редовна аутобуска линија из Берана, ко зна колико сада има граница. Становницима Горњег Полимља Пећ је представљао природно одредиште за трговину и посао, док је била отворена граница преко Чакора.

Од када тај гранични прелаз не ради, они, ако желе за Пећ, морају ићи преко Рожаја и Куле, а све иницијативе и обећања за отварање пута преко Чакора биле су без резултата.Наравно да није реално очекивати да се отворе границе према Хрватској, јер је то већ такозвана Шенгенска зона, али нема никавог разлога да се, ако кренете од Плава и Гусиња према Подгорици, новим путем кроз Албанију, непотребно заустављате четири пута на граничним прелазима у Грнчару и Цијевни Затријебачкој. Може и овако - ако кренете из Подгорице у Скадар на ручак, у неки од традиционално добрих ресторана у том граду и његовом окружењу, сигурно ћете изгубити апетит чекајући у колонама на Божају. Управо ми је ових дана мој таст, у дубокој старости, некадашњи возач шлепера “Иванградпревоза”, причао како га је затварање границе својевремено затекло у Италији.

Отишли су у конвоју возећи робу из беранских фабрика, и нису баш пратили вијести из земље, тако да су били у чуду када су им у повратку казали да СФРЈ више нема и да морају платити за улазак из Италије у Словенију. Од муке су се напили у првој кафани. Тако је почело. Па се наставило са цјепкањем, док сви нису добили своје државице и своје границе. Своје граничне прелазе и своје царинике. Мојој генерацији, која добро памти вријеме прије распада Југославије, није тешко замислити да граница нема.

Будући да ћемо на Европску унију и на то да се нађемо са друге стране Шенгена, још чекати,  овог тренутка бих потписао петицију да се подигну све рампе на царинама у региону и пусти слободни проток људи.  Да се макар то не одлаже.

Заиста нема више никавог разлога чекати у возу за Београд два пута на граници, или до Сарајева четири пута? Је ли толико грешно мислити и вјеровати да је то могуће, а да вам одмах на залијепе етикету четника или балије?Што се мене тиче, ја бих и на то бих пристао, само да опет дочекам дан када ћу упалити аутомобил и до Сарајева или Београда стићи, а да не будем заустављен ни на једној граници. Трудио бих се да возим опрезно, да ми евентуално саобраћајна полиција не поквари доживљај.  Мозда ће неко рећи да желим много или немогуће.

Мислим прије да су у проблему они који то не желе и који скоро три деценије по завршетку несрећних ратова и даље пристају да живе у кавезима и малим феудима насталим на рушевинама СФРЈ.