Вук Перовић

13. 03. 2023. 14:34   >>  14:34 1

95. ЦЕРЕМОНИЈА ДОДЈЕЛЕ ОСКАРА

Неки нови Холивуд

Убједиљива побједа филма “Све у исто вријеме” (Everything Everywhere All at Once) који сте у ноћи Оскара могли да погледате на Телевизији Црне Горе, показује да награде Америчке академије за филм, чувени Оскари, дефинитивно више нијесу исте и да су промјене стигле, допадале се оне свима или не.

Деведест пета Церемонија додјеле Оскара на бину Долби Театра у Лос Анђелесу довела је нека нова лица, неке нове људе. Неки од њих су дуго у филмској индустрији, али њихов рад није био адекватно препознат и цијењен, а неки од њих су људи који су напокон добили праву прилику и шансу. Већ по номинацијама, било је јасно да ово неће бити уобичајени Оскари.

“Све у исто вријеме” добио је једанаест номинација. Филм који жанровски ни мало није лако одредити. Филм јесте научно-фантастични, јесте драма и јесте комедија. Јесте филм који доноси забаву, али и јесте једно комплексно остварење које јасно говори о савременом свијету и тренутку у ком живимо.

Девет номинација имао је њемачки филм “На западу ништа ново”, европска продукција, рађена по култном ратном роману Ериха Марије Ремарка, која нема нити глумачку звијезду у подјели, нити је редитељ велико и препознатљиво име. Иза овог остварења стоји стриминг платформа Нетфликс која је прије свега због законске регулативе у Њемачкој принуђена да инвестира у производњу филмова у тој земљи да би уопште могла да обавља свој примарни посао.

Уложила је новац у прилично непознатог редитеља и у самој Њемачкој и у глумца дебитанта. Оваква два филма до прије неку годину никако не би могла да буду на челу листе номинованих. Вјероватно би негдје у најбољем случају закачили двије до три номинације и отишли кући задовољни што су уопште присуствовали овако важном догађају.

Резултат свега је да “Све у исто вријеме” на крају има седам Оскара, међу којима и оне најважније - за најбољи филм, режију, сценарио, монтажу, главну женску улогу, споредну женску и мушку улогу. Први је са Оскаром изашао са сцене Кеј Хви Кван, глумац који је карјеу као дијете започео у филму “Индијана Џонс и уклети храм” управо код великог Стивена Спилберга са чијим се филмом и такмичио синоћ. Кван је касније скоро у потпуности одустао од глуме, бавио се неким другим пословима, а “Све у исто вријеме” је његов други филм послије паузе дуге цијелих 19 година. Његов побједнички говор био је изузетно дирљив, а главна порука сасвим логична из свега овога што сада знамо: “Никада не одустајте од својих снова”.

Џејми Ли Кертис кћерка је холивудских легенди, Тонија Кертиса и Џенет Ли. Играла је у легендарном хорор остварењу “Ноћ вјештица”, имала изузетну епизоду у “Истинитим лажима” Џејмса Камерона, али је ову сјајну глумицу ријетко ко је могао да замисли на бини као добитницу Оскара. То јој је донио управо филм “Све у исто вријеме”.

Добитнику Оскара за монтажу Полу Рождерсу, “Све у исто вријеме је тек други дугометражни играни филм у каријери. За коредитеље и косценаристе овог остварења Данијел Квана и Данијела Шејнарта, ријетко ко је знао прије ове вечери, а сада их у Холивуду већ зову једноствано “Данијели”. И одмах знате на кога мисле. Мишел Јо је била икона хонгкошких акционих филмова да би касније радила са Анг Лијем на филму “Притајени тигар, скривени змај” који јој је и донио већу препознатљивост.

Сада је прва жена из Азије која је добила златну статуету за најбољу глумицу. Нико од ових људи сигурно није ни размишљао о Оскарима прије неку годину. Направили су филм адекватан данашњем тренутку, који резонује са филмског публиком широм свијета, као и са критиком и који је на крају награђен са седам Оскара.
“На западу ништа ново” добио је четири Оскара.

За најбоји међународни филм у конкуренције са још четири остварења од којих су два награђена на Канском филмском фестивалу, једно на Берлинском филмском фестивалу, а једно на Венецијанском филмском фестивалу. За најбољег директора фотографије награђен је Џејмс Фринд које је до сада већином радио исључиво на телевизијским серијама, док је за најбољу оригиналну музику награђен Фолкер Бертелман, композитор који је на примјер своју прву плочу издао 2019.

“На западу ништа ново” је у конкуренцији за Оскара за дизајн продукције на крају побиједио “Аватар: Пут воде”, “Вавилон”, “Елвиса” и “Фабелманове”, све велике студијске филмове.

Награђен је и Брендан Фрејзер за улогу у филму “Кит”, најпознатији као акциони јунак у серијалу “Мумија”, затим редитељка Сара Поли за најбољи адаптирани сценарио за остварење “Жене причају”. Имена која не гледате често на оваквим листама.

Постпандемијски филмски свијет не изгледа ни мало идилично. Борба за бископску публику била је најважнија ствар у протеклој години, а неки наслови који су се нашли у трци за Оскаре су упрво урадили то - вратили публику у кина. Велики студијски филмови попут “Аватар: Пут воде”, “Црни пантер: Ваканда заувијек” и “Топ Ган: Маверик”, али и једно остварење које није производ великог студија, али у који је продуцентска кућа итекако вјеровала и држала га цијелу годину дана у кинима. То је “Све у исто вријеме”.

Америчка академија за филм је у другој деценији 21. вијека била изузетно критикована као застрајела инситуција која не иде у корак са временом и која награђује филмове и ауторе по укусу њеног просјечног члана, у овом случају и гласача за Оскаре, који је у том тренутку по једном истраживању изгледао овако: мушкарац, бијелац, старији од 50 година. Америчка академија за филм је у том тренутку имала близу 6000 чланова.

Послије које године отпора, промјене су стигле и Академија је у своје чланство примила велики број млађих аутора, награђиваних од стране те исте инстутиције, али и оне који су награде освајали на другим великим свјетским фестивалима или су постаи препознати по свом квалитетном раду. Данас Академија има близу 10000 чланова. Тиме су стигле и промјене. Да ли је Академија боља или не, да ли награђивани филмови то заслужују или не, увијек покаже вријеме. Али је јасно да су промјене биле неопходне.