SRBI & HRVATI

I.Cvejić: Šovinistički ping-pong

"Ne možemo se složiti u "belom" i "bijelom"- složićemo se u crnom"- proročanski je aforističar Vlada Bulatović najavio ratne devedesete. Njegov aforizam i danas odjekuje u udarcima čekića u Vukovaru koji uništava ćirilične table. Malo je, međutim, kritičara vukovarskih zbivanja koji bi pristali da budu upoređeni s huliganima koji su zapalili Bajrakli džamiju u Beogradu.

Пише: Види све колумне

Nije potrebno mnogo da se neki Hrvati i neki Srbi, kao vremenskom mašinom, za tili čas, vrate 20 godina unazad. Na razbijene ćirilične table u  Vukovaru i grafite s ubilačkim porukama u Zadru i Dubrovniku, u Srbiji se odgovara u realnom vremenu. Ima dosta onih, s obe strane, koji se u tom nadmetanju osećaju jako dobro, kao da su posle napornog dana izuli cipele koje ih žuljaju i koje po nečijoj naredbi moraju da nose. Ponekad izgleda da se antisrpska ili antihrvatska iskra rasplamsa u pravi požar samo zato što tako jednostavno mora, po refleksu stečenom decenijama unazad.

Ne treba biti nikakav prorok, niti zloslutnik, pa očekivati da će se u Beogradu ili negde drugde u Srbiji, uskoro pojaviti adekvatan odgovor na uništavanje ćiriličnih tabli na državnim nadleštvima u Vukovaru. Nije ovo nikakva pretnja. Jednostavno, iskustvo s posleratnom "spiralom nasilja" nas uči da je svako šovinističko divljanje s jedne strane, uskoro dobilo eho s druge. To već toliko dugo traje, uz potpuno identičnu matricu ponašanja, poruka i poteza, da se čini da su vinovnici odavno zaboravili zašto uopšte to čine.

I hrvatski premijer Zoran Milanović je, izgleda, svestan da mora da izgovori notornu činjenicu, nastojeći da zaštiti zakon i javni red: "Svima koji su ovih dana na neprihvatljiv način protestovali, treba reći da je rat gotov i da je prošlo više od 20 godina od Zakona o amnestiji". Ne bi bilo zgoreg da i njegove kolege u Srbiji s vremena na vreme kažu nešto slično, jer i u Srbiji ima onih koji ne priznaju protok vremena kao činjenicu i promenu sveta kao neminovnost. Baš kao što je jedan beogradski sociolog, na tribini početkom 90-tih, bio prinuđen da prisutnim penzionisanim generalima kaže da je Tito umro pre više od deset godina, jer je iz njihovih diskusija zaključio da ne žele da prihvate tu tužnu činjenicu.

Predvidivost hrvatsko-srpskog šovinističkog ping-ponga danas je stoprocentna. Otkako je najavljeno da će u Vukovaru, na javnim zgradama, biti istaknute ploče s ćiriličnim natpisima, jasno je bilo da će ih neko ukloniti ili polupati. Kada se to već dogodilo, bilo je jasno da će beogradski odgovor biti oštar, doduše i na sreću, tek verbalni. Osvanuli su novinski naslovi, poput "U Vukovaru na udaru sve što je srpsko", ili "Atmosfera kao pred rat", komentari na društvenim mrežama uz obaveznu upotrebu termina "ustaški" i uobičajeno pozivanje na bojkot hrvatskog trgovinskog lanca "Idea"…

Briljantna inventivnost je, međutim, obeležila ovo najnovije prepucavanje, jer je Hrvatska u međuvremenu postala članica Evropske unije, pa su beogradski komentatori događaja u Vukovaru povezali te dve činjenice na prvu loptu i dobili novi kvalitet – materijal za sprdnju s Hrvatskom kao članicom EU koja "čekićem ide na manjine", ali i za izrugivanje Unije koja je sebi to dozvolila, tako što je Hrvatsku primila u svoje okrilje.

Takve "analize" nepogrešivo govore i o vrednosnoj konfuziji, koja ovde tradicionalno vlada. Ako su vukovarski incidenti nekakav dokaz da Hrvatska još nije zrela za članstvo u EU, kako to da se Srbija dobrovoljno podvrgava istim EU-testovima, koje je Hrvatska već prošla? Ako je EU tako površna i traljava u procenjivanju svojih budućih članova, pa zašto se onda ona ipak uzima ozbiljno u svim ostalim kriterijumima? Koji su to stroži srpski kriterijumi za procenjivanje nečije sposobnosti da obezbedi tolerantnu multietničnost, a EU ih ne poseduje? I otkuda potreba da se bes jedne nasilničke grupe automatski pripisuje čitavoj preostaloj populaciji (hrvatskoj)?

Koliko je kritičara vukovarskih zbivanja spremno da prihvati da bude poistovećeno s huliganima koji su marta 2004.  zapalili beogradsku Bajrakli džamiju? Verovatno niko. Da li iko od autora vatrenih, antihrvatskih komentara na društvenim mrežama prihvata da bude stavljen u isti koš sa razbojnicima koji su u januaru prošle godine u Novom Sadu iz čista mira demolirali desetine automobila navijača iz Hrvatske? Malo njih.

Ali, uvek postoje, na obe strane, ljudi koji su nažalost spremni na akciju i koji "gorivo" dobijaju upravo od atmosfere ispunjene neukim i primitivnim odbijanjem da se iskorači iz šablona po kojem Srbi i Hrvati, jednostavno, moraju biti u konfliktu.

Još jednom, nije reč ni o kakvoj pretnji, niti o zloj slutnji. Ali u petak sledi fudbalski duel Srbije i Hrvatske na beogradskoj Marakani i, nažalost, nema opipljivog razloga za verovanje da će ta utakmica proći bez mrlje. Ako ništa drugo, sa tribina, iz gomile, će se čuti "Ubij ustašu", ili nešto slično. Sve drugo bilo bi prvorazredno iznenađenje.