Кристина Кљајић - ББЦ новинарка [ ББЦ ]

06. 06. 2024.12:07   >>  07. 06. 2024. 10:14

Архитектура и Србија: Јелисавета Начић, прва жена која је градила Београд

Сматра се првом женом архитектом у Србији, а пројекти њених зграда и данас красе Београд.

Крајем 19. века, Београд је, са новим зградама, све вишим крововима и све бржим начином живота, желео да личи на средњеевропске престонице.

Архитекте, школоване у европским центрима, доносиле су са студија идеје и стилове о којима су училе и које су имали прилику да виде.

Једна црнокоса девојка тада је одлучила да упише архитектуру на новоотвореном Архитектонском одсеку Техничког факултета Велике школе у Београду.

Јелисавета Начић је била једина жена на смеру који је похађала и у историји је остала упамћена као прва архитекткиња на овом простору.

„О њој се са правом говори као о чуду.

„Био је то велики искорак за Србију и Београд самог краја 19. века да једна жена уписује и завршава факултет, који је у то време сматран типично мушким", каже историчарка уметности Бојана Ибрајтер Газибара за ББЦ на српском.

• Кана Радевић - „поетеса простора" и један од најзначајнијих архитеката Балкана 20. века
• Руски емигранти који су градили и променили Београд - прича прва
• Михаило Мика Јанковић, архитектонски отац модерног Београда између Истока и Запада

Поред многих објеката које је пројектовала Јелисавета Начић, Београђани пролазе готово свакодневно, а један од њих су и Мале степенице на древној тврђави на Калемегдану, парку који гледа на ушће две реке - Саву и Дунав.

Другачији пут

У времену у којем је Начић живела, Србија је била у групи европских земаља са највећим бројем неписмених, а само седам одсто жена умело је да чита и пише.

Рођена је у Београду на самом крају 1878. године, у угледној и богатој породици трговачког порекла.

Била је једно од тринаесторо деце, од којих је, због заразе туберкулозом, само њих троје доживело одрасло доба.

„Пошто је била ћерка богатог трговца, имала је подршку породице да иступи из наметнутих стандарда који су се очекивали од жене тог времена", каже Милена Зиндановић, архитекткиња и чланица Женског архитектонског друштва, за ББЦ на српском.

Заслужна је и што је омогућила много лакши пут међуратној генерацији архитекткиња, попут Милице Крстић и Ангелине Нешић, додаје.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Ибрајтер Газибара описује Јелисавету Начић као чудо пре свега због њеног, како каже, несвакидашњег талента.

„Она је у архитектури пројектовала у духу академизма, уз елементе тада владајуће сецесије", сматра Ибрајтер Газибара.

Академизам у архитектури појавио се крајем 19. века, а у Србији је постао актуелан напуштањем оријенталних узора и окретањем ка европским токовима.

Сецесија је правац који се јавио крајем 19. века у Енглеској, а одликовало га је одсуство строгих геометријских облика и јарке боје.

Београд који су градили мушкарци

Када је дипломирала 1900. године, заједно са још двојицом колега са смера, Јелисавета Начић није могла да добије стално запослење у Министарству грађевине, попут њих.

Ту је две године радила као приправник и положила државни испит.

Архитекте које су желеле да остану при Министарству морале су да одслуже војни рок како би се запослиле.

„Иако није било транспарентно истакнуто, било је јасно да на ову позицију примају само мушкарце", објашњава Милена Зиндановић.

Ипак, Начић је успела да се избори тако што се запослила у Инжењерско-архитектонском одсеку Београдске општине, где је провела читав радни век.

„Тиме се отвара пут за запослење жена у јавном сектору код нас", сматра Ибрајтер Газибара.

Кратка и успешна каријера

Начић је врло брзо успела да задобије поверење колега.

Њен тадашњи шеф, архитекта Димитрије Т. Лека, један од првих критичара архитектуре и урбанизма у Београду, поверавао јој је изазовне послове, попут пројектовања Малих степеница и уређења Великог Калемегдана 1903.

Мале степенице на Калемегдану заштићене су као културно добро од изузетног значаја у оквиру „Београдске тврђаве".

Урађене су од зеленог камена из парковске архитектуре код нас, објашњава историчарка уметности Ибрајтер Газибара.

Нов задатак за Начић био је да уради и изведе пројекат урбанистичког уређења Теразија, и данас језгра Београда.

„Осмислила је Теразије са две коловозне траке калдрмисане дрвеном коцком, кружном ронделом и два бочна цветњака, а радила је и на пројекту уређења сквера испред Београдске задруге који није реализован јер је избио Први светски рат", додаје Ибрајтер Газибара.

Осим јавних површина, пројектовала је и школу.

Грађевина светложуте фасаде са издуженим прозорима улепшава Улицу краља Петра у старом језгру града, Дорћолу.

У архитектонској заоставштини Јелисавете Начић је пројекат Основне школе „Краљ Петар Први" код Саборне цркве, такође у центру Београда, наводи Зиндановић.

За разлику од архитекткиња између два велика светска рата које су углавном биле ангажовање на пројектовању школа, Јелисавета Начић је имала много шири опус рада, каже Зиндановић.

„Тако је црква Александра Невског на Дорћолу започета по њеном пројекту, међутим, данас је тешко рећи који елементи грађевине припадају њеном нацрту", додаје она.

У жижу интересовања, Начић је лансирало учешће на анонимном конкурсу за пројекат Опленачке цркве у Тополи, историјског градића у Шумадији.

На Опленцу је сада маузолеј династије Карађорђевић, а његову изградњу је започео тадашњи краљ Србије Петар Први Карађорђевић који је владао од 1903. до 1921. године.

„У конкуренцији најзначајнијих имена архитектуре тог времена, она је освојила треће место, о чему је извештавао и лист Политика наводећи њено име", каже историчарка уметности Бојана Ибрајтер Газибара.

Опробала се у свим сегментима: пројектовала је јавне и приватне објекте, али и оне које припадају индустријској архитектури.

У данашњој Венизелосовој улици, недалеко од цркве Александар Невски, могу се видети једноставне зграде намењене за радничке станове, пројектоване по замисли Јелисавете Начић.

„Био је то први пут да је држава издвојила новац за социјално становање", каже Зиндановић.

Комплекс је изграђен са идејом да станови буду јефтини и функционални и био је одлично решење за смештај великог броја радника који нису имали решено стамбено питање, објашњава Ибрајтер Газибара.

Погођена трагедијом сопствене браће и сестара који су умрли од туберкулозе, 1912. године Јелисавета Начић пројектује Павиљон за туберкулозне болести.

„Изграђен је у оквиру болничког комплекса у централној београдској општини Врачару, али је порушен током Првог светског рата", додаје она.

• Стефан Немања и сложена историја споменика на Балкану
• Јединствен у Европи - 112 година стар пар светионика надомак Београда
• Како су архитекте из Југославије градиле Африку

Рат прекида изградњу

Таман када се чинило да ће њена каријера наставити да цвета, до тада највећи светски рат прекинуо је њен рад.

Први светски рат је трајао од 1914. године, када је Аустрогуарска објавила рат Србији после атентата Гаврила Принципа на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену Софију у Сарајеву.

Србија је 1918. из рата изашла као једна од победница, али је платила високу цену: енциклопедија Британика наводи податак да је Србија изгубила више од 330.000 људи.

Док је трајао рат, Јелисавета Начић је била једна од више од 150.000 људи који су одведени у логоре у Аустроугарској, објашњава историчарка уметности Бојана Ибрајтер Газибара.

У логору Нежидер у источној Аустрији, који је био намењен за српско становништво, заробљени су били одвојени према друштвеном и економском статусу.

Ипак, одвођење у логор, Јелисавети је донело и нешто што јој је улепшало живот: тамо је упознала будућег супруга, албанског песника и професора Луку Лукаја, аутора првог српско-албанског речника.

Њих двоје су се и венчали у логору Нежидер, а 1917. године су добили ћерку Луцију.

Лукин ујак, бискуп у Трсту, успео је да издејствује да Јелисавету и Луцију пусте из логора, после чега њих две одлазе у Београд, код Јелисаветине породице, где ће чекати Луку, објашњава Ибрајтер Газибара.

Јелисавета Начић се ту није дуго задржала.

Са мужем и ћерком одлази у Скадар, а потом ће зграда у близини катедрале на Страдуну у Дубровнику, у данашњој Хрватској, постати њен стални дом.

„Није се више бавила архитектуром у којој је остварила невероватан успех и оставила огроман траг и обојила Београд у периоду пре Великог рата", каже Ибрајтер Газибара.

Каријера Начић трајала је тек 16 година, али је за то време успела да изгради толико тога, објашњава Милена Зиндановић.

„Прича о европским архитекткињама почиње са њом, међутим њен рад је врло дуго игнорисан", сматра она.

Додаје и да се на Архитектонском факултету у Београду „не учи о архитекткињама, па младе студенткиње углавном имају мушке узоре".

Јелисавета Начић није добила државну пензију коју је тражила.

Умире у Дубровнику 1955. године, а за њом остају бројне београдске грађевине, од којих се неке и данас могу видети.

Погледајте видео:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук