Слободан Маричић - ББЦ новинар  [ ББЦ ]

24. 04. 2023.07:13   >>  14:56

Србија и Куба: Зашто је Кубанцима било важно да могу да дођу у Србију и шта мења увођење виза

Србија је средином априла укинула безвизни режим за држављане Кубе, који су често преко Београда тражили пут до Европе - шта они кажу о томе?

Тог 20. фебруара 2022. године, са читавим животом спакованим у једну торбу, Кубанац Фернандо Алмеида слетео је на београдски аеродром.

На себи је носио танки браон капут и велику дозу панике у глави.

„Било је толико хладно, осетио сам хладноћу у костима, нисам веровао како неко може да преживи тако ниске температуре", присећа се Алмеида за ББЦ на српском.

„Пре тога никада нигде нисам путовао... Био сам престрављен."

Годину дана касније, Алмеида је у Србији добио азил као политички дисидент.

Један је од противника Комунистичке партије Кубе, која је на власти деценијама, и активни учесник демонстрација из 11. и 12. јула 2021, једним од највећих у историји острва.

После тога, како наводи, више није могао да остане на Куби.

„Репресија је невероватно сурова и немилосрдна", тврди он.

• Кубанац у Београду: Од сунчаних плажа до снежног Вождовца
• Че Гевара у Југославији: Како је изгледао сусрет са Титом на Брионима
• Како је инвазија у Заливу свиња почела и пропала
• „Хавански синдром“, агенти ЦИА и мистерија микроталаса

За напуштање земље, као и многим његовим сународницима, у том тренутку постојале су три најпопуларније руте, зато што за њих нису биле потребне визе - Никарагва, Москва и Београд.

„Никарагва је скупа, Русија је далеко и у рату, а постоје и приче да су лоше третирали Кубанце, тако да је Србија била главна дестинација за све који немају породицу у Америци, или кућу коју могу да продају.

„Сиромашни, обични људи, долазили су овде", прича Алмеида.

Међутим, Србија је 15. априла 2023. увела визе за Кубанце, усклађујући спољну политику са Европском унијом (ЕУ).

Никола Ковачевић, адвокат Београдског центра за људска права, који се бави питањима азила - па и Алмеидиним случајем - ту одлуку назива „помало тужном".

„То је можда рута која је чешће коришћена илегалну миграцију - пре свега до Шпаније - него за избеглиштво, али када се у обзир узме да су неки животи буквално спашени на тај начин, онда помало јесте тужно", каже Ковачевић.

У последњих неколико година, додаје, више хиљада људи је са Кубе стигло у Србију по различитим основама - туристички или по захтеву за азил.

„Безвизни режим је значајном броју дисидената помогао да се домогну безбедности, али та рута сада више не постоји."

На питање ББЦ-ја да ли ће Куба сада увести визе за држављане Србије, одговори нису стигли из Министарства спољних послова Кубе, као ни кубанске амбасаде у Београду.

Амбасадор Лејде Ернесто Родригез Хернандес - који је на ту функцију ступио средином марта - „у овом тренутку нема коментар", навели су из амбасаде за ББЦ на српском.

Србија и Куба прошле године обележиле су 120 година од успостављања дипломатских односа, када је бивши шеф дипломатије Никола Селаковић посетио Хавану.

Кубу је тада назвао „традиционалним пријатељом Србије" и земљом која штити интересе Србије по питању Косова у Карибима.

Држављани Србије у међувремену и даље путују на Кубу, жељни кубанских цигара и рума и прелепих плажа.

О путу до Србије

Алмеида се са аеродрома, несвестан и даље где је дошао, прво упутио у хотел, па у изнајмљени стан у ком и данас живи.

„Нисам ништа знао о Србији, она је за Кубанце и даље велика мистерија", каже кратко.

„Неколико дана по доласку, случајно сам овде срео пријатеља са Кубе и испричао ми је разговор који је водио са баком пре поласка.

„Када јој је рекао да иде у Србију чудно га је погледала, а онда рекла 'а, да, у Југославију - они су комунисти тамо, слободно иди'."

Куба је била чланица Несврстаних, међународног покрета земаља које се током Хладног рата нису сврставале ни уз западни блок, предвођен Америком, ни уз источни и Совјетски савез (СССР).

Једна од предводница Несврстаних била је управо Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ).

Поред ње, додаје Алмеида, једино за шта се на Куби данас зна о овим пределима јесте крвави рат којим се СФРЈ распала.

Међутим, како каже, на Србију није морао много да се навикава.

„Помешаност модернизма и социјалистичког брутализма у архитектури, директна комуникација људи, без уобичајене дистанце Европљана, па и Калемегдан од ког се Београд даље ширио... Тако је и у Хавани, само имамо залив уместо река."

„И станодавац ми је супер тип, кад сам дошао рекао ми је 'брате, ако немаш да платиш кирију неки месец, у реду је, нема проблема, даћеш кад будеш имао, само плаћај рачуне'."

Пут до Србије, наводи, коштао га је око 1.000 евра, које је прикупио уз помоћ пријатеља и бивше девојке.

Остале опције далеко су скупље.

Пут до Никарагве, истиче, углавном износи око 4.000 долара (427.000 динара), а до Америке и до 15.000 долара (1,6 милиона динара).

Просечна плата на Куби 1. априла износила је 130 долара (око 14.000 динара).

Велики број људи зато бродовима и чамцима покушава да стигне до Флориде на Америци, али на крајњу дестинацију у том случају многи не стигну - утопе се у Мексичком заливу.

У Србији данас, каже Алмеида, има неколико хиљада његових сународника, посебно у Новом Саду, где постоји „значајна кубанска заједница".

„Србија је представљала врата кроз коју су људи улазили у Европу - неки су ишли даље у земље Европске уније, а неки су и тражили привремени боравак или азил овде.

„Значајна је и по томе што је су Кубанци куповали овде лекове и храну и слали их на Кубу, јер тога данас тамо нема, породице гладују."

Ковачевић наводи да је током 2022. на аеродрому „Никола Тесла" приликом уласка у земљу одбијено 262 људи Кубанаца, под сумњом да се неће тамо вратити, већ наставити даље у земље ЕУ,

Од тога је азил у Србији добило 92 људи, додаје.

„Ту је и сигурно више од 1.000 људи који су ушли у Србију, а да им нису правили проблем, али сада тога више нема", каже Ковачевић.

„Та мала традиција и заоставштина бивше Југославије је сада званично завршена."

Поред Кубе, Србија је од почетка 2023. безвизни режим, из истог разлога, укинула и за Боливију, Индију, Гвинеју Бисао, Тунис и Бурунди.

Алмеида, који се данас као правник такође бави људским правима, помажући сународницима који су у сличној ситуацији као он, увођење виза назива „комплетном катастрофом".

„Земље желе да контролишу границе и миграцију и у реду, разумем то, да сам и ја део власти и ја бих наметнуо одређена ограничења по том питању.

„Али оно што не могу да разумем и што је супер окрутно, јесте да се Србија прикључује великој листи земаља које суштински остављају беспомоћним све оне које кубанска власт прогони."

О животу на Куби

Историја Кубе често је испреплитана са историјом највећег суседа - Сједињених Држава.

За почетак, открио их је исти човек, морепловац Кристофер Колумбо.

Куба је тада припала прво Шпанији, па Америци, а потпуну независност стекла је 1902. године.

Читав 20. век за њу био је прилично буран, а тада су кључни играчи били Фуленсио Батиста и Фидел Кастро.

Батиста је био пуковник у кубанској војсци, председник земље од 1940. до 1944, а потом и од 1952. године, када заводи диктатуру.

Био је на власти све до Кубанске револуције 1959, коју је предводио Кастро, а чији важан део је био и Ернесто Че Гевара, један од најпознатијих револуционара у историји.

Кастро тада преузима земљу, а убрзо оснива и организацију која је током шездесетих прерасла у владајућу Комунистичку партију Кубе.

За лидера Несврстаних изабран је 1979. године, иако је био близак Совјетском Савезу.

Био је познат као велики противник САД, а на власти је био више од три деценије.

Тај период обележила је Кубанска ракетна криза, када је свет био на ивици новог глобалног рата.

СССР је 1962. на Куби - веома близу америчке обале - поставио ракете нуклеарне ракете, што су Сједињене Државе виделе као велику претњу по њену безбедност.

Кастро је преминуо 2016. године.

Раул Кастро, његов рођени брат, наследио га је 2008 на челу Кубе.

Деценију касније, Куба је први пут после готово 70 година добила председника који се не презива Кастро.

Реч је о Мигелу Дијазу-Канелу, који је у априлу 2023. изабран и за други мандат.

Док прича о животу на Куби, Алмеида говори у даху.

Људи тамо, каже, живе под великом репресијом и у великом сиромаштву.

„Нема хране, лекова, болнице не раде, немамо ништа... Пропала острвска држава."

Куба је од 2022. суочена и са великим проблемима у производњи електричне енергије, због чега често нема струје, а у земљи је у исто време и огромна инфлација.

„Чим се побуните против тога, што не значи да организујете демонстрације, већ да само кажете 'хеј, мени се све ово не свиђа', можете да будете ухапшени и осуђени, а потом и сви људи који су блиски вама... Нико се не осећа безбедно."

Али демонстрација је ипак било.

У јулу 2021. године на хиљаде људи изашло је на улице бројних кубанских градова, незадовољни због несташица основних намирница, великим растом цена, ситуацијом са грађанским слободама, као и начином на који се држава бори против корона вируса.

Тражили су оставку Дијаза-Канела, који је за скупове окривио Америку, наводећи да она манипулише демонстрантима, желећи да изазове „социјалне нереде и промену режима".

Полиција је насилно растурила протесте.

Протеста Кубанаца тада је било и у Београду.

После скупова на Куби ухапшено је више од 1.395 људи, а главни тужилац је годину дана касније објавио да је на затворске казне осуђена 381 особа.

Међу њима је 36 људи добило до 25 година затвора због побуне.

Алмеида је и тада у правном смислу помагао људима који су учествовали на демонстрацијама, изјавио је током гостовања на Агеласт подкасту.

• „Осећали смо се слободно": Кубанци остају пркосни упркос гушењу протеста

Алмеида сматра да су ти протести „све променили".

„Репресија се знатно погоршала и сви су почели да размишљају 'ок, нећемо само умрети од глади, вероватно ће нам неко разбити главу у затворској ћелији', па су почели да беже.

„И млади и стари и жене, сви... Неће да умру тамо, зато је дошло до масовних егзодуса, где је Србија била једна од главних дестинација."

Међутим, како каже, тај пут је сада затворен, тако да људи углавном само покушавају да се бродом домогну до Америке.

„Куба је раније била велики затвор са много малих затвора, а тренутно је цела попут логора."

Срби на Куби

Ипак, туристи у њој и те како уживају.

Једна од њих је 40-годишња Јелена Радичевић из околине Гуче, која већ дуго живи у Београду, а на Куби је била у априлу прошле године.

„Толико волим да путујем, али ми се никад није десило да ми први утисак по уласку у неки град или земљу буде 'ја поново желим да се вратим овде'", каже Радичевић за ББЦ.

На питање шта ју је толико привукло, одговара „људи, енергија, амбијент и слобода".

„Као да је стао свет, сиромаштво јесте велико - рафови у продавницама су празни, може да се деси да у ресторану нема меса, али су људи сређени, весели и насмејани."

Та слобода, додаје одмах, важи само за туристе.

„Власт држи све, сами Кубанци се јако плаше полиције и режима, репресија над њима постоји... Сиромашни су и немају да плате казне", наводи Радичевић.

Одлазак на Кубу ипак описује као „феноменално искуство".

Александар Сеничић из Националне асоцијације туристичких агенција (ЈУТА) каже за ББЦ да Куба јесте „популарна, али је скупа дестинација".

Разлог за то је што не постоји директна авионска линија из Београда, што знатно подиже цену путовања, па је и мања потражња.

„Годишње тамо одавде оде између 1.000 и 2.000 људи и то су аранжмани углавном од 1.500 евра па навише", наводи Сеничић.

Погледајте видео: Последњи сусрет са Че Геваром

Живот у Србији

Фернандо за то време наставља живот у Србији.

На питање како троши дане, одговара - на посао.

„Када овде падне мрак, Куба се пробуди, тако да све време малтене радим са жртвама режима на Куби, избеглицама и људима заглављеним у другим земљама.

„Има много посла, све су углавном хитни случајеви, али када чујеш очајну мајку како плаче зато што су јој сина осудили, како да кажеш не.

„Твој народ је као твоја породица - ако је неко болестан, радиш све да му помогнеш."

Ту је застао.

„Био сам један дан у Новом Саду, леп град", додаје уз осмех.

Промене на Куби у неком скоријем периоду не очекује.

„Ако влада настави овако изгубиће сву контролу и све ће бити на много луђем нивоу него до сада... Више неће бити Кубе, само поље пуно крви, затвора и смрти."

За Србију и Србе се, каже, брзо везао и према њој ће „увек имати добар однос, где год био".

Научио је и нешто српског, али се са њим и даље бори.

„Нисам уопште морао да се навикавам на Србију, али и даље ми није лако да се отворим и ступим у контакт са људима овде.

„Углавном нисам традиционални Кубанац каквим ме људи очекују - хеј, дуван, рум и салса - тако да често не знам како да разбијем лед."

А да ли би се некад вратио на Кубу?

„У једном тренутку да, ако се ова катастрофа оконча."

Поново је застао.

„Имајући у виду каква је ситуација, вратићу се само ако занемарим сву моју личну етику, узмем пушку у руке и кажем 'хајде да се боримо до смрти'.

„Нисам сигуран да ли би то решило проблем или га само погоршало."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук