Dragoslav Dedović  [ DW ]

29. 11. 2025. 08:17

Veoma sam happy, ali srećan nisam

Posle Prvog svetskog rata Berlin je postajao penušav i intelektualno uzbudljiv. Umetnička slava Maše Kaleko u takvom gradu bila je ogromna. Knjige sa njenim imenom na koricama prodavale su se u desetinama hiljada primeraka.

Van granica nemačkog govornog područja nikada nije dostigla to priznanje i slavu. Možda jer su njena jedinstvena melodija, jezički vic i dozirana melanholija, koji su joj u Nemačkoj doneli glas ženskog Hajnea, bili prekrupan zalogaj za prevodioce. Ta poezija je bila jednostavna, višeslojna i duboka. U prevodu je često zvučala samo jednostavno.

Obradovao sam se kada sam pročitao najavu obeležavanja 50 godina od njene smrti u auli Kelnskog univerziteta. Pomalo zaboravljena kombinacija koncerta i recitala mogla bi da bude pravi lek za tmurno novembarsko veče.

Tramvaj broj 9 me je za dvadesetak minuta odvezao iz proleterskog Kalka punog stranaca i marginalaca do dobrostojećeg Zilca. Iako decenijama živim u ovom gradu, prvi put ulazim u glavnu univerzitetsku zgradu. Čovek bi se u njoj mogao lako izgubiti. Ipak, brzo smo pronašli smo aulu broj 2.

Publika je već zauzela skoro sva mesta. Kao i u slučaju mlade književnice Klaudije Šumaher u kelnskoj biblioteci, ovakvo interesovanje građanstva za književnost me fasciniralo. Samo što je Maša Kaleko 80 godina starija od svoje koleginice i mrtva od 1975., pa ne daje intervjue, nema marketinga ili nagrade koji književnicima pomažu da napune salu. Samo njena poezija koja traje.

Izbeglice iz Galicije

Berlinska glumica Katja Hajnrih je verovatno bila najbolji izbor za ovo veče, jer je Maša Kaleko zapravo po duhu, jeziku i držanju sva satkana od berlinskog nemačkog. Glumica je otvorila veče sa vedrim pesmama iz ranog stvaralačkog perioda pesnikinje.

 

 

Maša Kaleko je rođena u jevrejskoj porodici kao Golda Malka Aufen, u varoši koja se danas zove Hšanov i pripada Poljskoj. Te 1907. mesto nadomak Krakova je bilo deo austrougraske Galicije. Početkom Prvog svetskog rata devojčica, koja odrasta u bogatom domu sa guvernantama, iskusiće prvi beg – porodica odlazi u Frankfurt. Otac ima ruski pasoš, pa ga nemačke vlasti interniraju kao neprijateljskog državljanina. Kada je on premešten u Marburg, pa potom pušten, za njim dolazi porodica. Poslednje ratne godine sele se u Berlin. Maši je 15 godina.

Ona se uklopila u berlinski milje kao da nikada nije bila ni na jednom drugom mestu. Iako je bila jedan od najboljih đaka u školi, otac je protiv toga da upiše fakultet, pa počinje da radi dosadan kancelarijski posao za jednu jevrejsku dobrotvornu organizaciju. Njena radoznalost je ipak odvodi na večernja predavanja iz psihologije i filozofije. Ali i u Romanski kafe, epicentar tadašnjeg književnog dešavanja. Tamo upoznaje velika imena nemačke književnosti – od Elze Lasker-Šiler i Eriha Kestnera, preko Kurta Tuholskog do Gotfrida Bena. Naravno, tu je uvek i niz slikara, muzičara, novinara. Oto Diks i Georg Gros, čija platna danas krase Novu nacionalnu galeriju, navraćali su tu isto kao i Štefan Cvajg, Erih Marija Remark, Bertolt Breht.

Savremenici su ostavili zapise o neobično samosvesnoj lepotici koja je umela da nadgovori i jeziku vičnu stariju gospodu. Maša kao da je stvarala kovitlac, gde god da se pojavi.

Sada, sto godina kasnije muzičari na bini svojski se trude da stvore vajmarsku zvučnu kulisu.

Oboistkinja Imke Aler, Fulbert Slenčka za violončelom i harmonikaš Mihael Švarcenbaher izveli su nekoliko narodnih melodija istočnoevropskij Jevreja – taj pravac se zove klezmer – i ja sam, naravno, prepoznao orijentalne svadbarske pesme, ali i tužne balade koje balkanskom uvu zvuče kao – naše.

 

Vreme kada su pesme čitali u novinama

Slušam nemačke muzičare kako sviraju jevrejsku muziku i mislim na Berlin pre jednog veka. Maša kako su je zvali od milja, dobila je očevo prezime Engel tek u Berlinu, jer su njeni roditelji do tada živeli kao nevenčani par. Ali to joj prezime nije potrajalo. 1926. je srela jevrejskog filologa i učitelja hebrejskog koji se zvao Saul Aron Kaleko. Dve godine kasnije su se venčali, a prezime koje će od tog trenutka nositi mlada žena uskoro će u Berlinu postati brend. Godinu dana posle udaje – njoj je 22 godine – objavljuje prve kabaretske pesme koje pronalaze nerv posleratnog Berlina. Kompozitori komponuju muziku na te tekstove, glumice ih pevaju. Lepa crnka živih očiju postaje zvezda kulturne scene.

Upravo slušam pevanu verziju jedne njene pesme, koja će se završiti ovacijama kelnske publike. Da, njena mladost je zauvek živa u tim tekstovima.

Maša Kaleko objavljuje pesme u velegradskim novinama – urednici su se otimali za njene lirske radove. Bilo je to jedno od tadašnjih berlinskih čuda – poezija je zanimala narodne mase. Mnoštvo ljudi je kupovalo novine da bi pročitalo novu pesmu Maše Kaleko. Jedna od tih popularnih pesama zvala se „Nažvrljano na stolu kafea": „U ovom gradu sa četiri miliona duša / izgleda da je jedna izuzetno retka“. Njena popularnost bi mogla da se uporediti sa današnjim statusom pop zvezda ili influensera.

Godina 1933. je godina njenog konačnog trijumfa. Prva pesnička knjiga „Lirska stenogramska sveska“ dočekana je sa opštim pohvalama, a izdavač je stalno morao da je doštampava. Više od dve decenije kasnije Martin Hajdeger joj je napisao: „Vaša Stenogramska sveska pokazuje da vi znate sve što je smrtniku dato da zna".

Muzičari na bini proizvode tešku, setnu melodiju. Kao da prate biografiju Maše Kaleko. Jer odmah posle njenog književnog trijumfa Nemačku prekriva ideološki mrak.

To je godina kada Hitler dolazi na vlast. Jevrejski udeo u nemačkoj kulturipočeo je nasilno da se potiskuje. Maša Kaleko je toliko popularna, da se njen izdavač usuđuje da štampa i drugu knjigu. Ali nju nacisti zaplenjuju još u štampariji. Usledilo je izbacivanje iz asocijacije pisaca koju su pod kontrolu stavile nove vlasti. Od 1935. Maša Kaleko ima potpunu zabranu objavljivanja. Mada je svesna okolnosti, teško se odvaja od Berlina. Zavolela ga je makar onoliko koliko je on zavoleo nju. Ipak, 1938. je morala da ode. I to sa drugim mužem, Hemjom Vinaverom, kompozitorom i dirigentom. Od prvog muža se razvela, ali je zadržala prezime. Novi bračni par je sa njenim dvogodišnjim sinom pobegao u Njujork. Zanimljivo je da je njen drugi muž Vinaver u sklopu evropske turneje svog jevrejskog hora gostovao i u Jugoslaviji.

Ponovo tuđinka

Kako je Maša Kaleko doživljavala nov život u Njujorku? Ni traga od stare slave. Bila je poznata samo u uskim emigranstkim krugovima. Pokušala je da radi za reklamne agencije, usvaja engleski. Ali jezik njene lirike, baš kao kod Brehta, ostaće isključivo nemački. O svemu tome najbolje govori pesma „Mala razlika":

Nemački emigrant se obratio

Gospodinu Goodwill: „Svakako, ostaje isto, ako kažem land umesto zemlja, ako za zavičaj kažem homeland a poem za pesmu. Svakako, veoma sam happy: Ali srećan nisam.“

I ova pesma je u interpretaciji berlinske glumice u Kelnu pobrala aplauze i smeh. To je Maša Kaleko kakvom je nemački ljubitelji poezije pamte – gorko i slatko su vešto isprepleteni, tuga se igra sa smehom. I u tome pesnikinja nalazi pravu meru. Kritičari su je svrstali u umetnički pravac „nova objektivnost“, ali Kaleko baš i nije marila za to.

Melodija koju potom izvode muzičari zvuči mi poznato. Ervin Šulhof, avangardni kompozotor prve polovine prošlog veka, njegova „Hot sonata“. Tu muziku sam prvi put čuo pre više od tri decenije u Regenzburgu. Ne mogu a da ponovo ne osetim divljenje prema jednoj epohi čiji je biser i Maša Kaleko.

Ponovo Berlin

Ta epoha nije bila milosrdna prema svojoj najboljoj deci. U egzilu se Mašinoj poeziji dive Albert Ajnštajn i Tomas Man. Ali nema široke publike za nemački. Posle rata Mašin predratni izdavač pokušava da je nagovori da dozvoli objavljivanje svojih dela u Zapadnoj Nemačkoj. Ona odbija. Ali pedesetih odlazi da poseti roditelje koji su se još pre rata iselili u Tel Aviv. Potom putuje u Evropu – zaobilazeći Nemačku. Kada se vratila u Njujork, njena čežnja postaje skoro nepodnošljiva. Pristaje da joj u Nemačkoj ponovo štampaju „Lirsku stenogramsku svesku“. Odlazi 1956. na promotivnu turneju. Prva stanica je Hamburg – luka iz koje je 17 godina ranije isplovila u nepoznato.

Publika širom Zapadne Nemačke dočekuje pesnikinju sa oduševljenjem. To je ohrabruje da poseti i svoj voljeni Berlin. Susret je bio i srećan i bolan. Jer njenog Berlina zapravo više nije bilo.

Osećanje, da je ona jedna od retkih koja u sebi nosi nekadašnji grad, koji nije istovetan sa potpuno unakaženim i preobraženim Berlinom, koji je ipak ponovo voljan da živi, uspela je da izrazi pesmom „Ponovno viđenje sa Berlinom“. Maša Kaleko opisuje grad iz kojeg je morala da beži „pre hiljadu godina". I onda se dešava poznati emigrantski paradoks. Kao hipnotisana, pesnikinja hoda gradom koji više nije njen.Na jednom mestu kaže: „U meni, tuđinki, živi stara slika / grada koji su hiljade njih zaboravili. / Hodam kao u snu / kroz te predele, vreme i prostor".

Dok glumica čita ove stihove setim se da je celo muzičko-pesničko veče nazvano po ovom stihu: „Hodam kao u snu“.

Ljubav kao zavičaj

Ali sudbina nije nameravala da joj dodeli hepiend. U Nemačkoj su 1960. hteli da joj dodele Fontaneovu nagradu. Saznala je da je jedan član žirija bio bivši nacista. To budi stare strahove. Odbija nagradu. To je naljutilo zapadnoberlinsku elitu iz Akademije umetnosti. Uprkos tome, do kraja života dolazi na predavanja i književne večeri u zemlje nemačkog govornog područja. Njeni čitaoci su brojni i naprosto je – vole.

Sa mužem, na njegovo insistiranje, preselila se 1967 u Tel Aviv. Tu je potpuno usamljena, jezički izolovana. Daleko od svoje publike. A već sledeće godine u Njujorku umire njen sin, talentovani muzičar. Majčino srce je prokrvarilo i u pesmu:

„Sve dok mi srce kuca, u njemu je tvoj grob.

Podižem ti beleg od čistog ćutanja“

Pet godina kasnije umire joj i muž. Samoća je opkoljava. Planirala je da pored stana u kojem je sa njim živela u Jerusalemu, uzme i mali stan u Berlinu, kako bi provela što više vremena u jedinom gradu koji je zaista volela. Poslednje predavanje održala je u Berlinu 1974. Na povratku u Jerusalim, njeno zdravlje se toliko pogoršalo, da je morala da se zaustavi u Cirihu i potraži pomoć. Tamo su je hitno operisali. Umrla je 21. januara 1975. i sahranjena je na tamošnjem jevrejskom groblju.

Povremeno moderator Jerg Mašenbek čita na bini ove izvode iz biografije. Tako uz muziku i stihove nastaje mozaik jednog života koji se ugasio pre 50 godina, ali koji na bitan način još uvek postoji u stihovima. Jedan rani stih Maše Kaleko, iz vremena kada je kao doseljenica iz Galicije – danas bi rekli migrantkinja – stigla u Berlin, sada okuplja njen izlomljen, težak i veličanstven život u celinu: „Kao zavičaj izabrala sam ljubav“.

Osetio sam, kao i svi prisutni, tu ljubav prema životu ove večeri. Mašina poruka - budi pametan i drži se čuda –stigla je i do mene.