Dragoslav Dedović  [ DW ]

19. 07. 2025. 09:59

Monako – iskrivljena slika u Nebeskom ogledalu

Sa glavne železničke stanice u Nici polazimo poprilično rano. Dan će biti vreo, a odlučili smo da posetimo Monako. Na naše iznenađenje voz je pun. Radni narod ide na posao u bogatu kneževinu. Vazdušnom linijom Monako je udaljen od Nice svega 13 kilometara, kopnenim putem je to 22 kilometra. Vozu je potrebno svega dvadeset i pet minuta da uđe u tunel železničke stanice u Monaku.

Iz nje vodi čak šest izlaza u različite krajeve grada-države. Mi smo odlučili da izađemo u pravcu Herkulove luke u gradskoj četvrti Kondamine. Ona je tačno između starogradskog centra na kamenitom brdu sa jedne strane i Monte Karla, glavne mondesnke četvrti na drugoj kamenitoj padini.

U luku dospevamo kada tamo nema skoro nikoga. Ni kafići uz obalu još nisu otvoreni. Sednemo na klupu da doručkujemo sendviče koje smo poneli iz Nice. Smejemo se pomalo bizarnoj situaciji. Monako je po površini manji od njujorškog Sentral parka. Manji je još samo Vatikan. Mada ima tek četrdesetak hiljada stanovnika, to je dovoljno da bude najgušće naseljeno parče tla na Planeti. U odnosu na broj stanovnika, ima najveći broj milijardera i milionera na svetu. A mi usred takvog raja za bogate, u kojem su svakog dana sve bogatiji jer ne plaćaju porez, zaseli na klupu – uživamo u sendviču i posmatramo luku sa jahtama kojima se ne zna cena.

U osam ujutro stiže prvi turistički brod kojim ćemo preploviti luku i iskrcati se na suprotnoj obali. Pogled na grad sa vode pomalo zbunjuje. Monako je sagrađen na strmim padinama oko zaliva i luke. Očekivali smo neku vrstu bogatog Sanrema. A suočeni smo sa minijaturnom mešavinom Đenove i Hong Konga. Iza svakog reda starijih građevina pomaljaju se neboderi. Ovde kvadratni metar košta najmanje 50 000 evra, u zavisnosti od položaja cena je i duplo veća. Alber II od Monaka je posle smrti svog oca Renijea III 2005. preuzeo kneževski presto. Jedna od novotarija koje je uveo jeste skidanje ograničenja spratnosti za nove građevine. Time je Monako postao i Monako na vodi. Tome će se pridružiti i veštačka ostrva po uzoru na Dubai. Novi bogataši su sve zahtevniji.

Iskrcali smo se na drugu stranu luke. Prošetali smo podnožjem ogromne stene na kojoj stoluje stari grad. Nailazimo na neobičan spomenik. Tu su vozač i njegov bolid sa Mercedesovom zvezdom. Vozač je Argentinac Huan Manuel Fanhio – mi umemo da italijanizujemo izgovor i da ga nazovemo Fanđo. Bio je petostruki svetski prvak automobilskih trka i legenda staze u Monaku. Velika nagrada Monaka postoji od 1929. Jedna je od tri najprestižnije trke Formule 1. A pošto u gradu nema prostora da se u državnim granicama Monaka napravi staza, onda grad nedeljama pre trke preuređuje ulice. I u Monako se tom prilikom sjati svetski džet-set.

Naviše polazimo stepenicama da bismo skratili put avenijom koja u serpentinama vijuga oko brda. Uspon je poprilično naporan ali kada se ponovo domognemo avenije brzo stižemo do Nove kapije. To je znak da ulazimo u starogradsko jezgro.

Zastajemo katkad i okrećemo se. Luka iz koje smo upravo došli, redovi zgrada i solitera koji blešte na suncu. I palme. Parkovi.

Grad na steni

Odmaramo se na klupi u parku sa vidikovcem. Ispred nas je skulptura koja me zainteresovala.

Svetski poznati belgijski grafičar, ilustrator i vajar Žan-Mišel Falon je umro u Monaku 2005. Ali je još 1994. stvorio ovu fontanu. Najpre je bila postavljena pred kazinom da bi konačno našla svoje mesto na prilazu delu grada koji domaći od milja zovu Roše – Kamen.

Umetnik je figuru postavio u središte Ptičje fontane. Isti odlivci od bronze mogu se videti u njegovom legatu kod Brisela ili u Marseju.

U parku je bilo još nekoliko zanimljivih skulptura. Ali vreme je da pođemo. Sam prilaz starogradskom platou odaje odmerenu otmenost i besprekornu uređenost. Verovatno ljudi očekuju od ove zemlje neku vrstu raskoši. Ali ovde se bogatstvo ne ogleda u razmetanju, već u skladu.

Sokaci kojima prolazimo sporo se pune ljudima. Restorani otvaraju svoja vrata. Monako se budi. Dolazimo u iskušenje da sednemo negde u bašticu i da uz kafu osetimo puls varoši. Još nismo na cilju, pa idemo dalje.

Pre dolaska u Monako pročitao sam priču o nastanku kneževine. Na njenom čelu je jako dugo kuća Grimaldi. A rodonačelnik te loze je bio izvesni Frančesko. On je živeo u 13. veku i pripadao je jednoj od dve velike suparničke struje na Apeninskom poluostrvu. Jedni su bili za papu i zvali su se gvelfi, drugi su bili za cara Svetog rimskog carstva i nazivali su se gibelini. To rivalstvo je bilo prisutno i u bogatoj Đenovi, odakle je moćna porodica Grimaldi. Frančesko je predvodio gvelfe. Tvrđavu na grebenu u Monaku nije mogao da osvoji. Ali se 1297. zajedno sa svojim rođakom prerušio u franjevca. Zatražili su da prenoće u tvrđavi. Ugostili su ih. Oni su onda noću otvorili kapije grada, njihovi vojnici su potom imali lak posao. Frančesko je držao Monako svega četiri godine. Đenovljani su ga proterali. Celi vek je Monako prelazio iz ruke u ruku. Ali od 1419. Grimaldijevi su uspeli da ponovo zasednu na stenu iznad zaliva i od tada više nisu ispuštali grad iz ruku.

Zato se u grbu Monaka mogu razaznati dva franjevca sa mačevima. Frančeskov lukavi čin se oplodio kroz istoriju. I evo nas pred palatom njegovih dalekih potomaka.

Knez Alber je sigurno jedini Grimaldi koji može da se pohvali da je njegova majka dobila Oskara. On je sin slavne američke glumice Grejs Keli koja je posle udaje za njegovog oca postala kneginja.

Ispred palate su se uzmuvali policajci, na ulicama ima puno ljudi koje je lako prepoznati kao obezbeđenje. Seli smo na glavnom trgu u lepu baštu kafea La pampa. Internet mi objašnjava gužvu koja je nastala oko palate i pojačano prisustvo obezbeđenja. Danas je u gradu francuski predsednik Makron.

Uživamo u trenucima mira. U bašti je nekoliko turista. Ali tu i tamo prolaznici razgovaraju na meni nepoznatom jeziku. Zvuči kao mešavina italijanskog i francuskog. To je zapravo monegaski dijalekt, koji je uz francuski – zvanični jezik u Monaku. Blizak je đenovljanskom ligurskom dijalektu. Malo ga ljudi govori, jer u Monaku živi svega desetak hiljada ljudi koji su ovde rođeni. Ali ovu melodiju koju čujem, od izumiranja izbavljaju škole i univerzitet.

Idilični trenuci imaju cenu. Jedna kafa košta sedam a minijaturna mineralna voda četiri evra.

Monte Karlo i Nebesko ogledalo

Odlučili smo da posetimo Monte Karlo – deo grada koji je u svetu urbanih mitova povezan sa skupocenim automobilima, dubokim dekolteima, smokinzima, kockarnicama, bleštavim nakitom.

Dan je već vreo, pa smo se obradovali autobusu koji će nas spustiti sa ovog i popeti na drugo brdo. Iznos za karte se skida sa kreditne kartice na automatu za očitavanje. Klimatizovano vozilo prede, posmatramo put kojim smo se peške popeli do palate.

Izlazimo na stanici Monte Karlo. Najpre prošetamo jednim, pa onda drugim bulevarom. Grad nam se učini odveć običnim. Silazimo kroz lep park prema centru četvrti. Bočni prilazi hotelu Pariz su ukrašeni džinovskim cvećem.

Ovo je deo manifestacije „Proleće u Monaku“. Kneževina ima svoj izlog, a to je Monte Karlo. I u tom izlogu uvek postavlja atraktivne artefakte kao što su ove džinovske stabljike sa lepim klobucima.

Turista na jednodnevnom izletu ne razmišlja o svakodnevnom životu ovde. Pročitao sam negde da u dežurnu apoteku posle okončanja radnog vremena čovek može samo u pratnji policajaca. A u banku uz najavu. Nema šaltera. Inače je bezbednost visoko cenjeno dobro među bogatašima. Broj policajaca po glavi stanovnika, kao i veliki broj nadzornih kamera, garantuju nisku stopu kriminala.

Ovde faktički nema ni nezaposlenih ni socijalno ugroženih. Desetine hiljada radnika u delatnostima kojima se imućni ljudi ne bave – od konobara, do čistačica i kuhinjskih pomoćnika – vozare iz Italije i Francuske, da bi ovu luksuznu oazu držali u pokretu.

Najzad izbijamo na čuveni trg sa Kazinom. Tu je ubedljivo najveća gužva. U okolnim kafeima jedva da ima mesta.

Ispred impozantne građevine nalazi se „Nebesko ogledalo“ indijsko-britanskog umetnika Aniša Kapura. Ulubljena površina zaista hvata komad neba u sebe kao u vanglu, zajedno sa obrisima okolnih građevina. Ovakva ogledala su postavljena u Njujorku, Sankt Peterburgu, Notingemu, Portu, Singapuru…

Kockarnice u Monaku u početku nisu imale uspeha. Ali kada je uz Kazino sredinom 19. veka izgrađen niz hotela, i kada je Monako železnicom povezan sa Nicom, posao je krenuo. U narednim decenijama ova luksuzna kockarnica je skoro sama punila državni budžet kneževine. Sve do danas se prepričava podvig Džozefa Džagera, britanskog inženjera koji je uspeo da nadigra mašine za rulet.

Džager je 1873. unajmio šest posmatrača koji su zapisivali rezultate ruleta u kockarnici. Pet rezultata nisu odstupali od statističkih proračuna. Ali šesti jeste. Džager je identifikovao devet brojeva koji su se pojavljivali češće nego što bi to statistički trebalo da bude. Otišao je u Kazino. Te noći je u jednom trenutku njegov dobitak iznosio 450 000 američkih dolara. Kazino je pokušao da raznim merama oteža igru pronicljivog inženjera. Na kraju noći Džager je iz kockarnice izašao sa imetkom od 325 000 dolara. To golica maštu i ambicije kockara – sve do danas.

Luksuz koji smara

O kocki, smislu i besmislu života u ovakvom gradu, o svim današnjim utiscima razgovaramo u tržnom centru Metropola, nadomak Nebeskog ogledala. Više spratova pod zemljom, luksuz i sjaj, butici sa paprenim cenama.

Posle obilaska nekoliko spratova odlučujemo da i ovde predahnemo. Kafe na galeriji iznad bleštave provalije tržnog centra dao nam je utočište za narednih sat i po. Popili smo kafu, pa mineralnu vodu, pa probali i kolač. Cene su nadmašile i one kod kneževe palate.

Odlučili smo da prošetamo Grimaldijevom prema Oružanom trgu. Tamo nailazimo na poprečne pešačke ulice. Jedna samoposluga ima lift koji vodi do sledećeg uličnog nivoa. Takvi liftovi su raspoređeni na nekoliko mesta u gradu i pomažu ljudima da savladaju zahtevni teren.

Odavde Monako opet izgleda kao varoš koja je odlučila da bude velegrad.

U jednoj poslastičarnici probali smo sladoled. Na Skijatosu i u Minhenu su bili lepši. To je usud ljudi koji često putuju. Stalno ono što doživljavaju upoređivanje sa najboljim trenucima drugih putovanja.

I ovaj račun je dostojan mesta u kojem kvadratni metar stana košta kao celi stan u drugim zemljama. Pomalo nas zamara to držanje svetskog nivoa cena, koje nije neizostavno praćeno istim nivoom usluga.

Izašli smo na Oružani trg. Tačno u podnožju kamene gromade na kojoj se, kao u orlovom gnezdu, u rezidenciji smestio knez, ima prostora i za pijačne tezge i za kafiće. Crvena i bela su dominantne boje u gradu, jer to je zastava kneževine. Ali to svakako znaju svi koji prate fudbal – to su tradicionalne boje fudbalskog kluba Monako.

Na ovom trgu je jedna od retkih ekskluzivnih stvari koje su u Monaku besplatne. Za vreme utrke za Veliku nagradu Monaka, na ovom trgu fanovi mogu da prate trku na velikom platnu, a mogu za trenutak i da vide učesnike trke kada prozuje u blizini. Treba li reći da je ovo mirno mesto onda krcato ljudima?

Zastali smo na trgu da se dogovorimo. Ostati u gradu na večeri ili vratiti se u Nicu? Zasitili smo se Monaka. Odlazimo Ulicom Grimaldi. Za desetak minuta smo pred ulazom u železničku stanicu. Svakih petnaestak minuta stiže voz.

Monako je svakako zanimljiv. Ali da li bismo poželeli da ovde ostanemo duže? Ili čak da neko vreme tu živimo? Unutrašnji merač zaljubljenosti u gradove kaže naprosto – ne. Previše napora je uloženo u komfor sasvim druge ciljne grupe. Previše nameštenog šarma. Premalo sočnog, rasnog života kao u Đenovi, Solunu, Portu. A gradovi poput Granade ili Hanje, Koimbre ili Đirone neuporedivo su lepši.

Nije ovo mesto za ljude kao što smo mi.