Ejmi Mekgeregel - BBC, kultura  [ BBC ]

01. 12. 2024. 10:08   >>  13:39

‘Ne bojim se smrti’: Legendarni teniski šampion koji je obelodanio da ima sidu

Kada je otkrio da ima sidu, Artus Eš je počeo da vodi novu kampanju, pokušavajući da razbije zablude o bolesti.

Svetski dan borbe protiv side obeležava se od 1988. godine sa ciljem da se skrene pažnja i razume bolest koja je izazvala strah širom sveta.

Iste godine, Artur Eš, američka teniska legenda, saznao je da je zaražen HIV-om.

BBC razmatra dilemu sa kojom se suočio Eš kada je posle više godina odlučio da objavi od čega boluje i tako još jednom postao pionir, ovoga puta u borbi za jednaka prava.

U aprilu 1992. godine, Artur Eš je ušao u prepuni medija centar gde su kamere spremno čekale.

Ovog puta novinari ga nisu pitali o njegovoj ulozi kao prvog Afroamerikanca koji je izabran za Dejvis kup reprezentaciju Sjedinjenih Država (SAD), niti o tome da je prvi Afroamerikanac koji je osvojio Vimbldon i otvorena prevenstva SAD-a i Australije u tenisu.

Upisao se u istoriju kao prvi Afroamerikanac koji je osvojio grend slem turnir u muškoj pojedinačnoj konkurenciji, ali se povukao u 36. godini nakon srčanog udara zbog koga je imao nekoliko operacija.

Preminuo je 13 godina kasnije.

• HIV može da se odstrani iz ćelija, tvrde naučnici
• Konferencija za novinare koja je promenila svet - dan kada je Medžik objavio da je HIV pozitivan
• „Lekari u Srbiji godinu dana nisu otkrili da imam HIV"

Zbog inteligencije, smirenosti i sportskog duha, Artur Eš je bio popularan na terenu i van njega.

Ali štampa je čula glasine o njegovom zdravlju u vreme kada je svetom još uvek vladao strah od neizlečive epidemije.

Dag Smit, sportski novinar američkog dnevnika USA Today i Ešov drug iz detinjstva, upitao ga je da prokomentariše dojavu koju je dobio.

Sledećeg dana, želeći da kontroliše šta će se objavljivati i da preduhitri novinare, Eš je nevoljno otkrio tajnu koju su on i njegovi najbliži čuvali od 1988. godine – imao je sidu.

Verovao je da se virusom zarazio transfuzijom krvi tokom operacije 1983. godine, dve godine pre nego što je u SAD-u počelo testiranje krvi davalaca na HIV virus.

Strašne vesti šokirale su Ameriku, ali su ubrzo usledile rasprave oko privatnosti i etike štampe koja zadire u intimu ljudi.

„Ljut sam što sam doveden u nezavidan položaj da moram da lažem da bi zaštitio moju privatnost”, pročitao je Eš saopštenje na konferenciji.

Dodao je da „sigurno nije bilo preke medicinske ili fizičke potrebe da se javno obelodani moje zdravstveno stanje”.

U njegovim memoarima Days of Grace, Eš je napisao da je „više od 700 pisama stiglo na adresu USA Today o pitanju njeogovog prava na privatnost, a oko 95 odsto se oštro protivilo stavu novina”.

Neki aktivisti za borbu protiv side kritikovali su Ešovu želju da sakrije od čega boluje, jer su želeli da javne ličnosti skrenu pažnju ljudi da ta bolest ne pogađa samo LGBT+ zajednicu.

Neki su smatrali da bi Eš bio savršen aktivista za to, posebno među heteroseksualcima i manjinskim grupama.

U jednom pismo je čak navedeno da se Medžik Džonson, zvezda američke Nacionalne košarkaške asocijacije (NBA) koji je otkrio da ima sidu samo pet meseci ranije, ne bi zarazio da je Eš ranije otkrio njegovu tajnu.

„Odgovor je jednostavan. Supruga i ja smo verovali da bi priznanje da imam infekciju HIV-om u to vreme ozbiljno, trajno i nepotrebno narušilo pravo naše porodice na privatnost”, odgovorio je Eš kada su ga na konferenciji za novinare pitali zašto nije progovorio 1988. godine.

Na pitanje kako je njegovoj petogodišnjoj ćerki Kemeri saopštio da je bolestan, Eša su savladale emocije pa je saopštenje nastavila da čita njegova supruga Žana.

Granice privatnosti

Džin Polisinski, sportski urednik USA Today, nije imao dilemu da li treba da nastavi da izveštava o ovom slučaju.

„On je veliki sportista 20. veka i njegovo ime je prepoznatljivo u svetu.

„On ima bolest koja će se ispostaviti smrtonosnom i, po svakoj definiciji novinarstva na koju sam naišao za 25 godina, to jeste vest”, rekao je Tomu Bruku, BBC novinaru.

Na pitanje da li je osećao bilo kakvu krivicu, odgovorio je: „Ne, nisam.

„To bi na neki način značilo da sam mislio da je moja odluka bila pogrešna, a nisam ”, dodao je Polisinski.

Tri meseca pošto je obelodanio da ima sidu, Eš je otišao u London da komentariše Vimbldon za američku televizijsku mrežu HBO.

Tokom boravka intervjuisala ga je glumica Lin Redgrejv za BBC-jev program Fighting Back.

„Definitivno sam želeo to da obelodinim u nekom trenutku, dok sam dovoljno zdrav, da bih imao vremena da pomognem u borbi protiv ovoga širom sveta.

„Ali moje zdravlje je bilo tako dobro, želeo sam da nastavim da radim ono što radim bez da me ova stvar ometa...

„Samo pri pomisli da treba to javno da kažete, osetite neke strahove i neke neprijatnosti i znate da ćete sa tim morati da se suočite”, rekao je.

Na kraju je pitanje privatnosti postalo veoma važno, a Eš je, kao što je to činio mnogo puta ranije, postavljao pitanja.

U Nacionalnom novinarskom klubu je zatražio od novinara da se zapitaju koliko su sami osetljivi.

„Gde su granice privatnosti? Šta su one? Ko ih postavlja i po čijoj naredbi se određuju?

„Meni, kao i svakom drugom Amerikancu, šta je sveto i neprikosnoveno?”, pitao je teniser.

• Pacijentkinja zvana Nada - organizam se sam izborio sa HIV virusom
• Život i smrt sa HIV-om: „Nema više sahranjivanja u crnim vrećama, ali ima u metalnim sanducima"

Ovo svakako nije bio prvi put da je Eš javno izneo stav o važnom društvenom pitanju.

Dok mu je njegovo sportsko umeće pomoglo da razbije barijere na terenu za tamnopute sportiste, van terena je veliki deo vremena posvetio borbi za promene.

Rođen je u Ričmondu u državi Virdžiniji 1943. godine.

Majka mu je preminula kada je imao šest godina i tada se povukao u svet sporta i knjiga.

„Kontrola mi je veoma važna”, rekao je glumici Redgrejv.

„Kada odrastaš kao crnac na američkom jugu kasnih 1940-ih i 1950-ih, nemaš nkakvu kontrolu.

„Zakoni koji podstiču rasnu segregaciju govore ti gde da ideš u školu, kojim autobusom možeš da se voziš, kuda možeš da se voziš autobusom, kojim taksijama da se voziš, šta ti možeš da uradiš.

„Tebi je život zabranjen zakonom", ispričao je tada.

U poćetku Eš nije mnogo želeo da se bavi aktivizmom i više se posvećivao tenisu, uprkos pozivima da iskoristi njegov položaj da osnaži pokret za građanska prava.

Zbog toga su ga neki optuživali da je „čiča Toma” i saučesnik u rasnoj diskriminaciji.

Ali posle godina života pod kontrolom rasističkog sistema, Eš se nije osećao slobodnim ni po usvajanju zakona o građanskim pravima 1960-ih godina.

On je za BBC rekao da su bile „crnačke ideologe koje su pokušavale da mu kažu šta treba da radi”.

„Sve vreme se pitam: ‘Hej, kada ću sam moći da odlučujem šta želim da radim?’

„Tako da oduvek imam snažan zaštitnički stav prema svima i svemu, prema mojoj želji da radim i kontrolišem moj život kako smatram da treba”, dodao je.

Jedan od najmoćnijih glasova u borbi za jednakost u SAD-u

Na pitanje o javnom ispadu njegovog kolege, teniske zvezde Džona Mekinroa, Eš je rekao: „Mekinro je imao emocionalnu slobodu da bude loš dečko.

„Nikada nisam imao tu emocionalnu slobodu.

„Da sam bio takav, uveren sam da mi teniski svet to ne bi dozvolio... zbog moje rase”, dodao je.

Konačno, Eš je morao da uradi stvari na njegov način i nastavio je da koristi status sportiske zvezde kako bi vodio kampanju za nekoliko dobrih ciljeva.

Dok je bio na vrhuncu karijere borio se protiv aparthejda u Južnoj Africi, a 1973. godine otputovao je na prvenstvo Južne Afrike na osnovu dogovora da će na turniru učestvovati i beli i crni sportisti.

Finansirao je teniski centar za tamnopute Južnoafrikance u Sovetu, tada posebnom gradiću, a danas delu Johanesburga.

Eš se i u njegovoj zemlji zalagao za inkluzivne turnire na kojima učestvuju i svi teniseri bez obzira na boju kože.

Bio je suosnivač Nacionalne juniorske teniske lige 1969. godine čiji cilj je bio da se svoj deci bez obzira na njihovo poreklo, obezbedi pristup tenisu , a ne samo članovima privatnih klubova.

Iako je u početku bio neodlučan u pogledu njegovog angažmana, Eš je vremenom postao jedan od najmoćnijih glasova u borbi za pravdu i jednakost u SAD-u.

Pogledajte i ovu priču o borbi protiv HIV-a

U dokumentarcu Građanin Eš (Citizen Ashe), doktor Hari Edvards, vođa aktivista za građanska prava i ključna ličnost za protest afroameričkih sportista na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968. godine, o teniskoj zvezdi kaže: „Ako se ukloni otmenost, ljubaznost, inteligencija, smirenost, njegov stav je militantniji od mog”.

Posle nekoliko srčanih udara, Eš se pridružio odboru Američkog udruženja za srce.

Kada je otkrio da ima sidu, počeo je da vodi novu kampanju.

Pojavljivao se u medijima pokušavajući da razbije zablude o sidi i osnovao je Fondaciju Artur Eš za borbu protiv side.

Na Svetski dan borbe protiv side u decembru 1992. godine obratio se Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO).

Eš je preminuo u februaru 1993. godine od upale pluća uzrokovane sidom, dve godine pre nego što su postali dostupni novi antiretrovirusni lekovi koji omogućavaju ljudima sa ovim virusom da žive dugo i zdravo.

„Ne plašim se smrti. Uvek postoji nada i moraš živeti kao da postoji ili će biti neke nade.

„Ta nada ne bi trebalo da bude sebična.

„Za mene je nada da možda ne postoji lek za sidu za mene, ali da će ga svakako biti za druge”, rekao je Eš u razgovoru sa Redgrejv 1992. godine.

• Sahranjivanje osoba sa HIV-om u crnim vrećama: „Izgubila sam muža, a i dalje moram da lažem rodbinu"
• HIV/AIDS: Podrška je važna
• Dobio matične ćelije, HIV virus postao „neprimetan"
• Putin dozvolio osobama sa HIV virusom da usvoje decu
• „Nisam mislio da ću doživeti ovaj dan" - lekari veruju da je četvrti pacijent izlečen od HIV-a

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk