Слободан Маричић - ББЦ новинар [ ББЦ ]

20. 12. 2024.14:23   >>  21. 12. 2024. 09:36

Пут у ум Пере Митића: Зашто је београдски давитељ почео да дави

Култни филм из доба Југославије „Давитељ против Давитеља" напунио је четири деценије, колико већ траје мит о давитељу Пери Митићу. Ово је његова прича.

Име: Пера Митић

Година: 48

Тежина: 120 килограма

Висина: 190 центиметара

Број жртава: Шест, да знамо

Велика потрага београдске полиције за давитељем Митићем је у току, сви готово даноноћно претражују улице, али ништа до сада није уродило плодом.

Једноставно, не могу нигде да га нађу.

Зато на позив надлежних пишем анализу Митићевог психолошког профила, не би ли она инспектору Огњену Страхињићу и остатку полиције можда помогла да га разумеју, и тако ухвате.

Кључ објашњења зашто је почео да дави жене се крије у одговору на питања ко је и какав је.

„У њему се види веродостојан профил убице", каже Милена Милићевић са Института за социолошка и криминолошка истраживања у Београду у разговору за ББЦ на српском.

„Види се његов развој и детињство, позадина настанка психолошког профила и образаца понашања, затим промена менталног стања и окидачи због којих је извршио убиства."

• Чиме се данас бави млађи референт Димитрије Пантић: Прича Николе Симића
• Пола века „Лептирице”, филма који је 'већи утисак оставио на гледаоце, него на кинематографију'
• Сва лица вештица на филму

Не, Пера Митић није прави давитељ.

Он је главни лик култног филма из доба Југославије „Давитељ против давитеља" и глуми га Ташко Начић.

Филм редитеља Слободана Шијана и сценаристе Небојше Пајкића је 2024. године напунио четири деценије.

Митћеву мајку игра Рахела Ферари, Никола Симић је инспектор Страхињић, Соња Савић новинарка Софија Мачкић, док некадашњи члан ВИС Идола Срђан Шапер има улогу музичара Спиридона Копицла.

Ако нисте гледали филм сигурно сте чули песму из филма „Бејби, бејби", која се често приписује Идолима.

Четрдесет година касније, идемо мало у некадашњу престоницу СФРЈ, са великим изгледима да, како кажу у филму, постане метропола.

Тиме је, истичу филму, не чини 2.000.000 становника и неколико стотина хиљада аутомобила, већ хроника злочина, а управо је те 1984, после манијака и пљачкаша, Београд добио и првог давитеља.

Идемо на пут у ум Пере Митића.

Узроци

Када је полиција први пут ушла у дом Митића, имала је шта и да види.

Тело старије жене, идентификоване као Митићеве мајке, пронађено уз клавир.

На зидовима бројне иконе, а поред и два-три прута.

У изјавама комшија се јасно могло чути да је Митића мајка често физички кажњавала и злостављала, пре свега ударцима штапом по длановима и клечањем на некаквим љускама и кукурузу.

Говорила му је „слушај песму божију, барабо" и да „учи јеванђеље, уместо што се смуца напољу".

Отац се не помиње, не знамо шта је са њим.

„Његово понашање се заиста у великој мери ослања на злостављачки однос са мајком, која га је ауторитативно контролисала и понижавала", сматра Милићевић.

„Казне су код њега изазвале констатан страх, огорчење и потиснут бес."

Митић због тога, објашњава, нема нимало самопоштовања и ужасно се плаши мајке.

„Страх од мајчиног кажњавања није од физичке казне - крупан је, јак, вероватно има и већи праг бола - већ од мајчиног одбацивања.

„Он једино постоји кроз њено одобравање", истиче Милићевић.

То се види и кроз њихове разговоре.

Иако има 48 година и 120 килограма, мајка га купа, а он јој се обраћа са „мамице".

„Третиран је целог живота као дете, због чега нема идентитет и завистан је од мајке и њеног одобравања и не може самостално да функционише."

• Живојин Павловић, сликар бруталне лепоте на филму
• Прича о Вељку Булајићу: „Редитељ за ког су знали сви у Југославији“
• Југославија и Оскар: Награда за најбољи страни филм скоро немогућа мисија

Консултовао сам и Добривоја Радовановића, криминолога и психолога, који сматра да је Митић због мајке и система васпитања „остао фиксиран на моменат из детињства".

Због тога често реагује као дете, истиче.

„Физичко кажњавање детета, обједињено са понижавањем, може довести до рушења слике о себи које дете мора да формира", каже Радовановић.

„Ако ви стално рушите ту слику, од њега можете направити... Па, серијског убицу".

Ипак, не треба занемарити ни време у ком Митић живи.

„Његова психотичност настаје као последица унутрашњег расцепа између депривирајуће породичне средине и новог доба, оличеног у рок и панк музици, са којим је ван куће имао сусрете", сматра Александар Југовић са Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију (ФАСПЕР) Универзитета у Београду.

Окидач

Прву жртву Митић је задавио после обиласка једног од угоститељских објеката у којима је, шетајући од стола до стола, продавао каранфиле.

Одмах ми је било чудно, чим сам чуо за случај - ко у данашње време још воли каранфиле?

Никада ми нису били драги.

Према изјавама сведока који се те вечери били у локалу, Митић је пришао једном пару и понудио девојци цвеће, на шта је мушкарац пристао, али га је она грубо одбила.

„Мрзим цвеће... Мушкарци мисле да њиме могу све решити", рекла је.

„Цвеће улепшава живот. Ево, не тражим новац, ово је мој поклон", одговорио је Митић.

Међутим, она је повишеним гласом узвратила да неће цвеће, а „поготову не каранфиле", када их је са стола гурнула на под.

Те вечери, Митић ју је задавио.

Каранфил је симбол мајчинске љубави, а Митић је уместо љубави од мајке добио страх, због чега све жене које баце или не воле каранфил и понизе га, код њега стварају мржњу, сматра Југовић.

„Убијајући жене које грубо одбијају да купе каранфил, Митић несвесно убија и злостављача - мајку.

„У његовој глави, лоши су сви који одбију љубав коју симболизује каранфил... На неки начин, Пера Митић чезне за љубављу", истиче професор социјалне патологије.

Психолог Радовановић каже да је мржња према мајци „скривена", због чега се „испољава само у неким тренуцима", пре свега, губитка контроле и беса.

• О јетри уз вино: Зашто јагањци и даље нису утихнули - три деценије касније
• „Филм који је само Јапан могао да сними”: Зашто је Гоџила најмрачнији „филм са чудовиштем”
• „Ово ће их натерати да вриште": Алфред Хичкок открива тајне снимања филмова

Каранфили су били један од симбола радничког покрета и празника рада, због чега су масовно поклањани женама за 8. март, Међународни дан жена.

Међутим, у време Митићевог злочина су већ изашли из моде, па их ретко ко жели, али он не може да објасни мајци зашто их није продао.

„Када одбију да купе каранфиле, за Митића је то лично одбацивање и лични неуспех", сматра Милићевић.

„Криви их за бол и понижавање које трпи, па на њима исказује бес који би можда хтео да начини мајци."

Друга жртва, оперска певачица, такође је одбила његове каранфиле, рекавши да „мрзи њихов смрад".

У полицијским извештајима се наводи и да је Митић пре и после извршења злочина увек говорио исто:

„Ко не воли каранфиле, не заслужује да живи".

О филму

„Давитељ против давитеља" је пре 40 година био прилично шокантан за јавност и многима се није свидео.

Ипак, током година је филм стекао култни статус и место међу 100 српских играних филмова проглашених за културно добро од великог значаја (1911-1999), које је саставила Југословенска кинотека.

Називан је „комедијом страве и ужаса".

Јасан је, на пример, утицај Хичкоковог „Психа", једног од најбољих хорор филмова свих времена - и у лику Пере Митића, који подсећа на Нормана Бејтса, и у музици.

Али је у исто време инспектор Огњен Страхињић алузија на инспектора Клузоа из „Пинк Пантер" филмова.

Реп група Конза Шностра снимила је 2012. песму „Следећу давимо у петак", инспирисану филмом.

Филм је свакако најпознатији по Ташку Начићу, чија је улога тако добра да је „немогуће икога другог замислити као давитеља", наводи се у књизи „У брдима, хорори: Српски филм страве" Дејана Огњановића.

„Ташко је био диван човек, врло симпатичан, са дивном породицом која га је врло волела", каже Срђан Шапер, који је у Давитељу играо Спиридона Копицла, за ББЦ на српском.

„Сећам се да смо током снимања прославили његов рођендан, његова жена и ћерка су донеле торту."

• Леополд и Лоб: Језиви „злочин века“ који је фасцинирао Хичкока и друге режисере
• Мало гледаш, па се сакријеш: Сцене којима нас је Џон Карпентер купио
• О крају света и апсурду: Колико је „Доктор Стрејнџлав“ актуелан и данас

Некадашњи члан ВИС Идола, једног од најпознатијих југословенских бендова, који се данас бави бизнисом, изненадио се „неочекиваним успехом филма", чији се статус „годинама градио".

„То снимање је било врло компликовано и напорно, јер се дешавало углавном ноћу", присећа се.

„Шијан и директор фотографије Милорад Глушица су веома педантни, па је све ишло прилично споро, али имао сам 23 године, тако да ми није тако тешко пало."

Снимајући „Давитеља" схватио је, како каже, колико је компликовано бити глумац и „научио да максимално поштује све што они раде".

„Имао сам предност да сам био натуршчик, па сам се вадио на то, али нису били строги.

„Шијан је волео да дође до перфектног кадра, а мени је, као сваком натрушчику, увек први кадар био најбољи - после је било све горе и горе - тако да су се трудили да све сниме без много дублова."

У међувремену је, додаје, у животу радио разне ствари, али га је обележио филм од пре 40 година.

„И даље ме заустављају са питањем да ли сам ја 'онај наш познати глумац из Давитеља', иако сам после имао само још једну мању улогу", смеје се Шапер.

„Онда ме питају шта данас радим, а ја им кажем 'ништа, већ четрдестак година чекам нову улогу', а они ме теше - 'добро, има наде, само полако'."

Убиства

Није познато када је, где и на који начин Митић задавио трећу жртву, чије је тело пронађено у једној београдској уличици, међу смећем.

Делује и као да се Митић у почетку ниједног злочина није сећао.

Моји саговорници то називају „психотичним епизодама" и „дисоцијативном амнезијом".

„Митићева психотичност се види и у његовој подвојеној личности", сматра Југовић.

„Он злочине потискује као што потискује и трауму - губитак сећања на убиства је унутрашња самоодбрана од злостављања и понижавања."

Силовања и сексуалног злостављања није било.

„Није силоватељ јер је дубоко сексуално инхибиран због начина васпитања и односа са мајком.

„Док дави и убија жртве он се видљиво зноји, као израз психичког и физичког напора због потиснуте унутрашње трауме", истиче Југовић.

Притом је увек „и у страху у и бесу, као да жели да своју бол уклони убијајући друге, али тако да их што мање повреди", додаје.

После оперске певачице, Митић је задавио и полицајца Родољуба Јовановића, који се током једне полицијске акције прерушио у жену, не би ли намамио београдског давитеља.

Затим је убио и радницу у посластичарници коју је често посећивао, познату као „госпођица Добрила".

Да, то нисам навео - Митић, уз каранфиле, воли оперу и кремпите, које једе у великим количинама.

„Као и свако опсесивно преједање, то је пре свега избегавање суочавања са траумом и скретање пажње", сматра Милићевић.

Верује се и да је задавио мајку, али околности тог злочина за сада нису познате.

Могуће и да је она страдала случајно, да није био свестан тога, у шта верује Милићевић.

„Мајку убија у тренутку када се у њему мешају ново прогресивно и старо морбидно", додаје Југовић.

„У моменту када на телевизији чује омиљену рок песму, која му је забрањена, он не може да контролише жељу да изађе из пакла злостављања."

Лом

Од убиства мајке, Митић више нема додир са реалношћу.

„После низа убистава, изгубио је контролу над поривом да искали бес", верује Милићевић.

„То је попут зачараног круга који иде све брже и брже, додатно погоршавајући његово стање после сваког убиства, да би на крају уследио психотички слом."

Митић је на крају покушао да задави и познату радијску новинарку Софију Мачкић, водитељку емисије Роколада, која му је у самоодбрани одгризла лево уво.

Тада је побегао и губи му се сваки траг.

Према последњим информацијама, на неколико локација је виђен у мајчиној одећи, нашминкан и са периком која подсећа на њену косу.

„Дошло је до финалног одласка у психозу, коначне иденфитикације са злостављачем", сматра Милићевић.

У њему, суштински, и даље постоји страх од њене казне, иако она више није жива.

„Није могао да избегне насиље у кући и на крају је, пошто нема сопствену личност, сам себи постао мајка", каже Милићевић.

„То је тај зависнички однос... Не може сам, а не може ни без ње."

Притом је, додаје, мајци дао особину која јој је све време недостајала - да га заштити.

„Зато иде около и говори 'врати мом Перици уво'.

„Питање је да ли би његова мајка то икада радила."

Треба напоменути и да ми је Југовић у разговору рекао да „психотичност није кључан фактор најтежих облика криминала" и да „никако не треба поистовећивати, на пример, шизофренију са криминалом".

„То би била снажна предрасуда са великим потенцијалом за дискриминацију особа са психотичним поремећајима", истакао је, ако је ико од вас који ово читају то помислио.

До насилног криминала, да знате, воде „веома комплексни фактори" који (...)

Извештај нашег аутора ту се напрасно завршава.

Баш у том тренутку, у мрачној соби иза њега, зачули су се кораци.

Тихи глас је само кратко рекао: „Ко не воли каранфиле, не заслужује да живи".

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук