Pobjeda [ Piše: Dinko Gruhonjić ]

DINKO GRUHONJIĆ

Kad SPC organizuje korona partije

"Lajv prenos širenja epidemije korona virusa na laičkom medijskom servisu u laičkoj državi. Za anale novinarskog beščašća. Što bi se komotno moglo nazvati i kontinuitetom ubilačke uređivačke politike, od medijskog zločinačkog pohoda na Vukovar, kada je tadašnja TV Novi Sad bila jugoslovenska avangarda zla pod dirigentskom palicom Milorada Vučelića, pa do današnjih dana", navodi profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Dinko Gruhonjić u autorskom tekstu za Pobjedu.

Piše: Dinko Gruhonjić

Sinod Srpske pravoslavne crkve ostao je dosledan sebi: na strani su smrti a ne života. Uprkos upozorenjima epidemiologa, uprkos zvaničnim merama koje sprovode vlasti u Srbiji, crkva organizuje pričešća i verske obrede, iako je reč upravo o onim načinima ponašanja koji doprinose širenju epidemije korona virusa.

Darivanje virusa

Digla se velika frka po društvenim mrežama i po ono malo još uvek (relativno) normalnih medija u Srbiji kada je na svetlo dana isplivala vest da je u Novom Sadu, takozvanoj srpskoj Atini, u Sabornoj crkvi, u nedelju, 22. marta, organizovan verski obred „pričešća“ građana.

U prevodu, građani su poslušno, pognute glave u redu ispred crkve stajali i jedan po jedan prilazili popu koji im je – iz iste kašičice – „darivao“ virus - pardon „sveto pričešće“, uprkos upozorenjima i merama koje su donete kako bi se sprečilo širenje epidemije korona virusa.

I sve to se dešavalo samo dan nakon što je patrijarh te iste crkve Irinej, kao, pozvao sveštenstvo da bogosluženja prilagode odlukama Vlade Srbije, koje podrazumevaju i zabranu okupljanja više od pet osoba na jednom mestu i najstrože higijenske mere. Njegov imenjak Irinej, ali onaj bački, svetovnog imena Mirko Bulović, dozvolio je da se u njegovoj avliji svesno i s predumišljajem širi virus, jer kako drugačije nazvati primitivizam takve vrste. Na taj je način Irinej novosadski, inače PR SPC, opravdao nadimak koji ga „krasi“ u „srpskoj Atini“ – Saruman! Pravi naslednici dvostrukog sveca Nikolaja Velimirovića, koji je bio ne samo antisemita već i veliki mrzitelj sapuna, jer je bio uveren da je to „đavolska rabota“.

Celu svinjariju direktno je prenosila Radio-televizija Vojvodine, inače pokrajinski javni medijski servis, koji se finansira iz džepova svih građana Vojvodine, među kojima ima i onih drugačije verujućih, kao i agnostika i - o, jeresi! - ateista.

Beščašće i laž

Lajv prenos širenja epidemije korona virusa na laičkom medijskom servisu u laičkoj državi! Za anale novinarskog beščašća. Što bi se komotno moglo nazvati i kontinuitetom ubilačke uređivačke politike, od medijskog zločinačkog pohoda na Vukovar, kada je tadašnja TV Novi Sad bila jugoslovenska avangarda zla pod dirigentskom palicom Milorada Vučelića, pa do današnjih dana.

„Svaki epidemiolog će reći da je to rizično, nikada nećemo postići saglasnost sa sveštenstvom…“, poručio je epidemiolog Predrag Kon, povodom „korona partija“ ispred Saborne crkve u Novom Sadu.

Šta je na sve kritike izvolela da kaže „crkvena vlada“, njihovim jezikom govoreći Sinod SPC-a?

„Dotični građani optužuju nas, naime, što vernike pričešćujemo iz iste čaše, na tradicionalni način koji se primenjuje evo već dve hiljade godina. To proglašavaju kršenjem obavezujućih instrukcija državnih vlasti, što je čista laž, budući da se država ne bavi niti može da se bavi sadržajem i načinom vršenja svete liturgije i drugih crkvenih bogosluženja. To je isključivo stvar internog ili autonomnog crkvenog poretka i zakonodavstva, koje država prihvata kao validno, legitimno i legalno u javnopravnoj sferi“, veli Sinod.

I laže Sinod, naravno. Kao što laže i inače, i veoma često, i veoma masno. Kao što laže i kada je crnogorski Zakon o slobodi vjeroispovijesti u pitanju, pozivajući na ustanak i na prolivanje krvi, a prećutkuje da tuđu krv nudi zarad očuvanja vlastite gramzivosti. Laže iz prostog razloga što crkva, uključiv i onu srpsko-pravoslavnu, ne stanuje na nebesima, već zajedno s nama: i vernicima, i nevernicima, i onima koji sumnjaju.

Ne može, dakle, crkveni „korona-parti“ da bude iznad zdravlja građana, niti je ikakav „argument“ da je u pitanju „sveto pričešće“. Države imaju sekularne ustave, pa eto čak i Srbija. A srednjovekovna „harmonija“ između države i crkve, kada je vladao princip „caru carevo, a bogu božje“, pod kojim se sveštenstvo bogatilo, a raja umirala u epidemijama kuge, kolere, velikih boginja i ostalih pošasti, i zvanično je završena još krajem 18. veka.

Kašičica

S tim u vezi je i s uma sišavši popovski izgovor da se obred izvodi srebrnom kašičicom, a srebro ko biva ne prenosi viruse. Ima takvih nadrilekara na fejsbucima koji ljude savetuju čak i da piju srebro. Nemojte piti srebro i nemojte lizati srebrne kašičice posle nekog drugog! Tako ćete veoma izvesno ozbiljno naškoditi svom zdravlju.

Ako već verujete u boga, poslušajte ga kada vam iz svetih knjiga poručuje da morate prvo da čuvate sebe i svoje bližnje pa će vas možda i on onda lakše sačuvati.

„Popovi se ponašaju kao da rade na procenat od svake sahrane“, napisao je Nenad Čanak na Tviteru. Stvarno, da li je novosadsko pričešće, božmeprosti, povećalo broj potencijalnih mušterija za „uzemljenje“, kako se u svešteničkom slengu nazivaju sahrane. „Ćuti, samo nek ih ima“, reče jedan ovdašnji pop, govoreći onomad o sahranama. Cena? „Kol’ko daš...“

Drugovi komunisti su imali običaj da parafraziraju Marksa i da kažu da je religija „opijum za narod“. Pa su smislili i u svakom kutku Jugoslavije podigli domove kulture. Sa dva cilja: da otrgnu ljude od kafane i od – crkve! Gledajući ovo doba naše „tranzicije“, vidimo da su bili u pravu.

Ali, pustimo crkvu, njihov posao je da se otimaju za duše, nije to ništa novo.

Pravo je pitanje šta radi država i njena razna priključenija u povodu „afere pričešće“. Jednom rečju – ništa! Da li je neki pop, a nisu oni novosadski jedini, završio u apsu jer je doveo u pitanje javno zdravlje. Jok! Da li hoće? Nešto sumnjam u to.

Patetika bez smisla

Patetični, agresivni, bilo kom trenutku nedorasli Aleksandar Vučić je u tom smislu dosledan „tradiciji“: on nastavlja politiku svih vlasti u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine.

To jest, gleda kako da se uvuče popovima, ne bi li kapitalizovao njihov uticaj na „narod“. Ne bi li ih odobrovoljio da u svojim „hramovima božjim“ šire ideju da se za njega ima glasati. Uostalom, čak ni u komunizmu se vlastodršci nisu libili popovskih usluga. Otuda je u SSSR-u ali bogami i u Jugoslaviji bilo mnogo popova koji su bili (i ostali) pripadnici obaveštajnih ili kontraobaveštajnih službi. Crkva je uvek i svuda bila uz vlast, lako i brzo se dogovarala sa raznim tiranima i autokratama, na uštrb „raje“ a radi zadovoljenja svojih veoma ovozemaljskih apetita.

Vučić je, dakle, prećutao „pričešće“ u Novom Sadu i u još nekim SPC korona hramovima, gde su – uprkos zabranama – organizovane verske službe. Ali je zato pre izbijanja epidemije izjavio da će građani Srbije platiti poreske dugove koje je nagomilao Risto Radović u Crnoj Gori. Kao još jedan vid pomoći Srpskoj pravoslavnoj crkvi, toj „rupi bez dna“ za novac i svaku drugu vrstu srebrnine.

Država sveštenicima plaća i plate, i penzije, i sve ostale prinadležnosti. Ponekad i dva puta godišnje uredbama Vlade Srbije nameće građanima da plaćaju milione doplatnih markica za izgradnju hrama Svetog Save u Beogradu, dok su doplatne markice za obolele od raka ukinute i dok se teško obolela deca u Srbiji leče putem SMS poruka.

Crkva iznad sistema

SPC u Srbiji ne izmiruje poreske obaveze, iako je vlasnik gomile komercijalnih nekretnina i najveći veleposednik zemljišta i šuma. Dok u Srbiji skoro trećina stanovništva živi na granici ili ispod granice siromaštva, „mesije“ u mantijama su sve bogatije.

Svemu je prethodilo uvođenje „veronauke“ u laičke škole u Srbiji, jutro nakon izručenja Slobodana Miloševića u Hag. Reče mi tada jedan visoki srbijanski dužnosnik da su „morali“ to da urade da bi „smirili čudovišta“. Rekao sam mu tada da je to jednako pokušaju da od krokodila naprave vegetarijanca. Nažalost, pokazalo se to kao tačno na sahrani Zorana Đinđića, nad čijim je odrom krokodilske suze prolivao nečovečni Amfilohije Radović.

Tako i danas, „prava opozicija“ okupljena u Savez za veliku Srbiju „mudro ćuti“ i ne kritikuje popove. Ni reč. Niko od političara. Sem onih nekoliko građanskih koji su zbog toga odavno anatemisani i od crkve i od velikosrpskih trbuhozboraca svih provinijencija. Srbija je neizlečivo zaražena nacionalističkom koronom i to se neće promeniti ni posle pandemije, naprotiv.

Država je crkvi širom otvorila dušu dece od prvog razreda osnovne škole. Predmet je čak nazvan „veronauka“, iako religija počiva na dogmi a nauka na sumnji. Verskoj nastavi je mesto u crkvi. Popovima nije mesto u školi, škole ne smeju da imaju „krsnu slavu“, one treba da slave naučna dostignuća i prosvetiteljstvo. Ako ste zaista vernik koji drži do tradicije, zgadiće vam se ta podvala: krsne slave su porodični praznici, a ne praznici institucija, gradova, država.

Crkve moraju da se registruju. Crkve moraju da plaćaju porez. Ugrožavanje javnog zdravlja za vreme pandemije je teško kršenje zakona. Hitna izolacija za sve koji su se pričeštili u Novom Sadu.

I najstroža kazna za organizatore u mantijama!