SAN I JAVA

U Norveškoj ostvario što u CG nije mogao

Kad je Beranac Predrag Tomović „trbuhom za kruhom“ 2004. prvi put otišao u Norvešku, ni slutio nije da će mu se život potpuno promijeniti za samo nekoliko godina. Iako je o svemu tome u Crnoj Gori mogao samo da mašta, on danas u Lilehameru, gradu koji je poznat po Zimskim olimpijskim igrama 1994. ima siguran posao, stabilne izvore prihoda, porodicu i kuću.

I dok je nekoliko godina unazad bio razočarani građanin Crne Gore, zemlje u kojoj je poštenim radom jedva zarađivao par stotina eura sa kojima sebi nije mogao da obezbijedi kvalitetan život, danas je ponosni norveški državljanin sa primanjima i standardom na kojem bi mu mnogi pozavidjeli.

U kompaniji Glor, koja se bavi tretmanom komunalnog otpada, vozi kamion za odvoz smeća, a za život koji je sebi stvorio nije mu bio potreban čaroban štapić, ali ni veza prijatelja, kumova, rođaka...

Iskoristio je ono čime je uzalud pokušao da se snađe i u Crnoj Gori – pošteni rad i trud. U razgovoru za Portal RTCG, Predrag prepričava svoj trnovit put kada se 2004. godine zaputio za Norvešku, tražeći humanitarni azil.

„Bio sam ovdje 11 mjeseci, tražio sam humanitarni azil koji nijesam dobio. Vratio sam se u Berane. U međuvremenu sam upoznao ženu, Norvežanku, koja je radila u kampu i imali smo dogovor da ona dođe kod mene da se vjenčamo i da se ja vratim nazad. To je bio jedini način da ostanem u Norveškoj. Ona je došla u Berane u avgustu 2005. kada smo se vjenčali. U ferbuaru 2006. sam dobio papire i dozvolu da se vratim u zemlju. U martu sam počeo da radim u firmi za održavanje higijene. Čistio sam sve, kancelarije, tržne centre pa čak i firmu u kojoj sam se potom zaposlio“, kazao je on.

Radio i po 12 sati dnevno

Sa suprugom Siv Anitom Nes u vezi je bio godinu dana. Da bi sebi stvorio pristojne uslove za život morao je, kako kaže, da radi i po 12 sati. A onda su dobili blizance - Aleksandru i Aneli Danicu.

„Nijesam ih viđao. Spavali su kad sam odlazio na posao, spavali su i kad bi se vratio kući. Tako je bilo sedam mjeseci. Nakon toga sam se zaposlio u gradsku čistoću, gdje sam radio od sedam do tri. Onda se vratim kući da ručam i nastavim sa radom u firmi u kojoj sam se prvo zaposlio sve do 11 uveče. Tako sam radio godinu i po dana“, priča Predrag.

Trud se na kraju i isplatio, jer je nakon svega pet godina zaradio novac za kuću, koja i nije tako jeftina u Norveškoj. Govoreći o standardu u toj zemlji, kaže da se na sve plaćaju ogromni porezi, ali da se građanima vrati sve što im država na taj način uzme.

„Sada imam radno vrijeme od sedam do pola tri. Sve preko toga do devet sati uveče se uvećava za 50 odsto, plus ručak koji je obezbijeđen. Od devet uveče do ponoći dnevnica se uvećava 100 odsto, a od ponoći do šest ujutru za 133 odsto. Ko hoće da radi ima posla, ali nijedan Norvežanin ne želi da radi prekovremeno, već to rade imigranti“, kazao je on.

Norvežanima nije do kafenisanja

Govoreći o tome zašto na ulicama Lilehamera u kojem živi nema mnogo ljudi, Predrag kaže da je to tako jer svi rade. Ljudi, kaže on, nemaju vremena za šetnje.

„Vikend je rezervisan za porodicu i druženje. Norvežanin koji je bio u Podgorici kazao mi je da tamo rade samo konobari i djevojke na trafikama, jer svi sjede u kafanama i piju kafu. Pitao me od čega ti ljudi žive“, priča Predrag.

Na pitanje da li bi se vratio u rodno Berane, Predrag odgovara: „Da mi je ovaj posao ovako plaćen, sad bih se vratio u Crnu Goru“.

Istovremeno se nikada ne bi vratio za prosječnu crnogorsku platu, jer ne bi imao od čega da živi. Kaže i da ga je sramota da u Beranama kaže koliko zarađuje u Norveškoj.

Pronašao svoje Beranselo

„Ovdje u Lilehameru mi je kao u Beranama, lijepo mi je i nikada se ne bih preselio u Oslo. Našao sam Beranselo u Norveškoj“, kaže u šali Predrag.

Iako mu nedostaje rodni kraj, Predrag kaže da ga je sramota svaki put kad sa suprugom mora da ide u Crnu Goru.

"Ne može da se priđe Beranselu. Ona kad pođe ne kaže mi ništa, ali mene je sramota od onog smeća. Nervira me to što dolje rade i zamajavaju narod, lažu ih. Ja nijesam znao šta je deponija dok nijesam došao ovdje“, kazao je on.

Komentarišući planove gradonačelnika Berana Vuke Golubovića o izgradnji deponije u tom gradu, Predrag kaže da se to ne može tako lako izvesti.

„Tamo ne može izgraditi sanitarnu deponiju, jer to zemljište trune. Porastao sam tamo i znam kako se ti ljudi muče. Ti ljudi su gladni, ostarali, istrošeni su i još se neko sa njima sprda“, istakao je on.

Posla koji obavlja se ne stidi, jer je, kaže on, u Norveškoj „potpuno svejedno da li radite u gradskoj čistoći ili u opštini“.

Ne stidi se posla koji obavlja

„Svi su ravnopravni. U mojoj firmi smo jako poštovani, jer odradimo najveći posao. Čistio ili bio predsjednik opštine isto je. Ovdje se premijer vozi autobusom, nema deset službenih vozila, obezbjeđenja ili blokiranje ulice da bi on prošao kao u Crnoj Gori“, tvrdi Predrag.

Kazao je i da je u kontaktu sa Skandinavskom komisijiom za zaštitu životne sredine i ljudskih prava, koju planira da dovede na Vasove vode zajedno sa norveškim medijima kako bi napravili reportažu o sjeveru Crne Gore.

 Navodi i da mu je bilo teško da se privikne na bijele noći u Lilehameru, ali i da se mnogo promijenio otkad je došao u Norvešku.

„Uklopio sam se, poštujem pravila, zakone, ovdje se to mora raditi. Komšije su zatvorene, jer svako vodi svoj život. Ukoliko želite da se posjetite, moraš da se najaviš. Nema onoga kao kod nas da upadneš kad hoćeš“, kaže Predrag.

Iako ima pravo glasa kao norveški državljanin, ne izlazi na izbore, jer ga to ne zanima: „Ne znam ni ko se kandiduje. Nema ovdje tribina i promocija kao u Crnoj Gori“.

Opušteni Norvežani se ne opterećuju garderobom

Kazao je da u Crnu Goru ne ide čak ni na ljetovanje, jer za iste pare, a bolju uslugu odmara u Španiji, Grčkoj, Kipru…

Srećan je i zbog ležernosti Norvežana, koji za razliku od Crnogoraca ne pridaju mnogo značaja garderobi, skupocjenim stvarima.

„Ljudi nijesu opterećeni. Nema ovdje kompleksa. U radnu uniformu idem u prodavnicu, banku, a gledaju me kao da sam u odijelu. U Crnoj Gori sve mora da je upareno i sređeno“, kazao je on.

Odgovarajući na pitanje da li je navijao za Crnu Goru, kada je igrala u rukometu protiv Norveške na Evropskom prvenstvu, Predrag je rekao: „Ja sam navijao za Crnu Goru, a supruga za Norvešku. Oduševljen sam pobjedom. Crna Gora je u Norveškoj poznata po rukometu, ali najviše po moru, Igalu i lijepom vremenu“.

Predrag je, inače, bio domaćin polaznicima Škole demokratskog rukovođenja koji su bili u studijskoj posjeti Norveškoj, a koji su, između ostalog, posjetili i kompaniju Glor.

Tekst i foto: Igor Pejović