BRAJOVIĆ SAOPŠTILA

Veliko interesovanje djece za gitaru

Nema puno djevojaka i žena koje se u Crnoj Gori ozbiljno sviraju gitaru, tek nekoliko kaže gitaristkinja Bojana Brajović. Ipak i to se mijenja, pa sad dosta djevojčica svira gitaru ali i neke druge instrumente koji su nekad bili tretirani kao muški.

Solistički koncert pred svojom  publikom u Baru, 2006. najdraži joj je koncert koji je do sada održala.

Gošća emisije "Rejting" na talasima Radija 98 bila je renomirana crnogorska gitaristkinja Bojana Brajović.

Diplomiralaje na Muzičkoj akademiji na Cetinju u klasi profesorice Vere Ogrizović. Usavršavala se na master-klasovima i seminarima kod poznatih svjetskih gitarista, kao što su : R.Andia, R.Diens, E.Karamazov, T.Hopstok, P.Steidl, S.Prieto, A.Mouzorakis i drugi. Dobitnica je mnogo nagrada, solističkih  i koncerata sa kamernim ansamblima. Od 2011.godine sarađuje sa flautistom Borisom Nikčevićem.

Da li pripremaš neke nastupe uskoro i gdje će to biti ?

Ono što je aktuelno,traje već šest godina,to je moja saradnja sa flautistom Borisom Nikčevićem. Jako puno sviramo,nastupamo, repertoar upravo osvježavamo,pripremamo se za ljeto, kada će sigurno biti barem dva koncerta i čekamo ne samo kao duo već i kao kvintet ,,Clazz”  u kojem smo oboje,sa još pijanistkinjom,kontrabasistom i bubnjarem,neke povoljne rezultate,tako da ćemo puno nastupati i kao kvintet. Nadam se da nam proljeće donosi veće aktivnosti po tom pitanju.

Da li si razmišljala i o objavljivanju CD-a,na kojem  bi se našle tvoje autorske kompozicije ili kompozicije autora kroz istoriju muzike ?

Bilo bi ovo drugo, jer kompozicijom se ne bavim. Iskreno nijesam ni imala tendencija ka tome i da probam. Divim se ljudima koji spoje svoje sviračke sposobnosti sa nekim idejama i pokupe i to znanje. Smatram da za to treba imati široko teoretsko znanje  iz kompozicije i  teorije muzike, ali mislim da ima toliko napisane muzike koju treba čuti i odsvirati da prosto neka moja orginalna ideja još nije zazvonila u glavi, tako da nemam tih aspiracija. Boris i ja ovih dana razgovaramo, jer toliko smo programa prešli,odsvirali toliko puta,da je prosto žalosno da nemamo to zabilježeno u studijskom ambijentu. Imamo dosta uživo snimaka sa raznih nastupa ali treba sjesti konačno i negdje ostaviti taj pečat,toga što je bilo iza nas.Ući u studio i snimati neko djelo mnogo lakše ovako izgleda i zvuči nego što stvarno jeste.Čak i kada neko djelo svirate jako puno i jako dugo,kad ga treba snimiti u studiju,tu se pojavljuju razne vrste problema i demona i sličnih stvari koje muzičare proganjaju.Za to treba jedna stvarno posebna atmosfera,ali nadam se tome,stvarno,da barem za jednu po jednu kompoziciju odvojimo vrijeme i da se to realizuje.

Broj dama u Crnoj Gori koje se bave ozbiljno gitarom kao instrumentom,na relativno je niskom nivou.Koliko Vas je zapravo i zbog čega je gitara i dalje više svojstvena muškarcima ?

Nema nas puno.Zaista nas je malo.Svaka djevojka ili žena koja se i bavila gitarom,koja je bila ozbiljna,ostala je u tome.Prva  je tu Jelica Mijanović. Ona je u Švajcarskoj i  vrlo uspješno radi i koncertira.Tu je i Ivana Cikić,mlađa koleginica,baranka kao i ja.Tu sam i ja što se tiče crnogorki.Tu su sad i neke mlade studentkinje,mlade snage,mislim da ih ima dvije,tri,ali opet to je pet,šest djevojaka ili žena,što je zaista malo.Vjerovatno i zbog toga što to povlači neko pogrešno uvreženo mišljenje,da je gitara primarno muški instrument. Vjerovatno je u ranijem periodu manje djevojčica počinjalo da svira gitaru što sada nije slučaj.Ima jako puno djevojčica koje su kod nas u školi.Mislim da se to mijenja i ne samo za gitaru nego i za neke druge instrumente koji bi se  možda zvali muški,nekad.U muzici dakle napredujemo i što se tiče rodne ravnopravnosti.

Do sada si održala mnogo koncerata u zemlji i inostranstvu.Koji koncert posebno pamtiš i zbog čega ?

Pamtim ih sve.Možda bi to bio solistički koncert  u Baru,poslije diplomskog ispita.Svakako nastupi u mom Baru,pred svojom publikom budu nešto posebno,u svakom smislu.Srećni ste i ponosni što se svojoj publici predstavljate ponovo,a iz ovog ugla,gdje oni imaju najveća očekivanja od Vas,tako da su to pomiješana osjećanja.Uglavnom,tog avgusta 2006-te,ne pamtim da sam se sa toliko žara pripremala za neki solo koncert  ili koncert u kamernoj muzici. Jedva sam čekala taj trenutak kad će to sve da izađe iz mene.Taj koncert je stvarno ostao,da sam prvi put,čini mi se,rekla sve što je do mene,odnosno odsvirala i iznijela onako kako samo o tome maštala i taj mi je koncert,jako upečatljiv.

Od 2005. godine,predaješ gitaru u Muzičkoj školi ,,Vasa Pavić ”. Koliko te ispunjava taj posao i rad sa djecom ?

Ispunjava me zaista, iako je prošlo više od deset godina. Nekako i tu rastete. Ispočetka dok  ste mladi, poslije završenog fakulteta,sve  vam je nešto ispod nivoa, tih prvih par godina dok ne uđete u sistem. Onda ukapirate da se sa malom djecom i malo starijom vraćate na početke i neke baze i opet se sa sobom preslišavate i učite neke nove stvari. Shvatite koliko je to dragocjeno i da sve ono što ste naučili i odsvirali nađete najbolji način da im to preneste. Pogotovu što je u ovom poslu to šarenoliko,jer svako je dijete različito,svako dijete zahtijeva različit pristup ili ima različite mogućnosti što se tiče samog instrumenta.Potom usklađivanje svog znanja sa onim što treba oni da saznaju sa njihovom psihologijom i mogućnostima.To je stvarno izazov.Zadovoljna sam jako,ali sad smo u školi ,,Vasa Pavić”,došli do jedne faze kad odjednom u školi imamo jako puno djece,da ne kažem previše.Kadra nam ne fali,ali prosto fali mjesta.Naša škola,to je puno puta rekao direktor Ilija Dapčević postala je mali sistem za ovaj grad, škola mora da  se širi. Sve je više ljudi i samim tim sve više djece koja hoće da sviraju. Gitara i dalje drži primat. Sve je popularnija i evo sad su tu neki početnici na tapetu i ima ih jako puno i prosto ne možemo svakome da izađemo u susret,što nam je žao,ali stvari su takve.Imamo puno posla ali splet jednog i drugog,pedagogije i izvodjačke umjetnosti je nešto što mene ispunjava, što mi pravi krug.

Sanja Pejović,Radio 98