BORIS NIKČEVIĆ

Profesura najljepši posao na svijetu

Flauta je jako skup instrument i jednom sam u Parizu svirao na flauti vrijednoj sto hiljada eura kaže renomirani crnogorski flautista Boris Nikčević.

Za njegovo školovanje u Versaju, kaže da je bila velika konkurencija, kao i da su mogli ostati samo oni koji znaju.

Nikčević je za Radio 98 rekao da je pedagogija najljepši posao na svijetu i da ga ne bi zamijenio za nijedan drugi.

Flautista je rođen u Francuskoj gdje je i proveo značajan dio života.

Završio je Muzičku akademiju u Podgorici a potom se usavršavao i na Konzervatorijumu u Versaju.Tokom boravka u Francuskoj redovno je nastupao kao solista,u kamernim ansamblima i kao orkestraski muzičar.

Bavio se i pedagoškim radom na Konzervatorijumu Rahmanjinov u Parizu,  Klod Debisi u Korbej-Esonu,  u muzičkim školama u Gijankor u Plaisjeju. Profesor je kamerne muzike i flaute i šef je duvačkog odsjeka u Školi za muziku i balet ,,Vasa Pavić”u Podgorici.

Čime si trenutno okupiran ili na čemu  radiš kada je  muzika u pitanju ?

U duetu sa gitaristkinjom Bojanom Brajović,sarađujem već dugo godina.Takodje,sa Bojanom u kvintetu sviramo francuskog kompozitora Kloda Bolinga koji je spojio klasiku i jazz muziku.Imali smo veliki broj koncerata u Crnoj Gori a nadam se da ćemo uspjeti i vani da se predstavimo i sviramo  kao crnogorski umjetnici,van naših granica.

Objavio si prvi CD za flautu i gitaru u Crnoj Gori,pod nazivom ,,Cafe”,sa gitaristom Srdjanom Bulatovićem.Koliko je prošlo od izlaska Cd-a i zbog čega je to bila baš ta kombinacija flauta,gitara?

Meni je to jedna od najljepših kombinacija ta dva instrumenta čije se boje veoma slažu.Došao sam davne 1986.godine,u tadašnji Titograd.Usao sam u Muzičku školu ,,Vasa Pavić” i možda prva osoba koju sam upoznao,bio je Srđan Bulatović.Počeli smo da sviramo zajedno od te 1986 i naša saradnja traje i dan danas.Srđan svira sa Darkom Nikčevićem,ali  često me zove da gostujem,da sviram sa njima. Kada smo vidjeli taj trenutak,da je on ipak izabrao put da stvori svoju karijeru sa dvije gitare i da radi to što radi, uspješno,ništa mi nije bilo prirodnije nego da nastavim istu priču i da ponudim Bojani da počnemo jedan vid saradnje.Tako smo Bojana i ja,te 2011 ili 2012 godine,počeli da sviramo,da koncertriramo i muziciramo zajedno.A CD sa Srđanom  snimljen je 2011 godine, u Perjaničkom domu.

Što  je to toliko posebno u instrumentu kakav je flauta ? Što ovaj instrument ima u odnosu na ostale i zbog čega je dobio i toliku tvoju naklonost ?

To što ima posebno je cijena.Flauta je jako skup instrument.Flaute su napravljene od plemenitih metala.Zbog rđe koja se može stvarati kad duvate unutra ,instrument mora da je zaštićen.Postoje neke legure slične srebru,odnosno postoje flaute većinom od srebra.To su profesionalne flaute ili zlatne flaute,koje svaki bolji flautista ima.Cijene su astronomske.Jedna profesionalna flauta minimum košta pet hiljada eura.Dobra profesionalana flauta košta deset do dvanaest hiljada eura,pa nadalje.Jednom sam u Parizu svirao na flauti od sto hiljada eura,koja je bila od zlata,ali pričamo o cijeni.Kada čujem da neki muzičar kupi recimo,vrhunsku gitaru za pet hiljada eura,prosto sam oduševljen da neko može za toliko malo novca da se domogne vrhunskog instrumenta.To čini flautu posebnom.Instrument može biti dobar,ali ipak najvažniji je muzičar.Sad da me neko pita da li bih toliko novca dao za svoju flautu,veliko NE bi bilo.Kupio sam to što sam kupio.Instrument je zaista vrhunski.Za mene je to najbolji graditelj u Parizu, zove se Žan Iv Rozen.To je ručni rad, napravljena je od srebra i zlata.Mnogo je skupo koštala i dugo godina sam je plaćao.Morao sam i kredit da uzmem.Ali eto da kažem da neka flauta,osnovna,profesionalana košta od tri do pet hiljada eura,može da služi sasvim dobro,za neku solidnu karijeru.

Završio si Muzičku akademiju u Podgorici.Potom je uslijedilo usavršavanje na Konzervatorijumu u Versaju.Koliko je nadgradnja koju si stekao u Versaju bila jako značajna,u krajnjem, koliko ti je značila ?

Uvijek naglašavam da je Francuska zemlja flaute.Sve je krenulo odatle,što se tiče moderne flaute.U Francuskoj je ogromna konkurencija.Sa svih strana tamo dolaze da studiraju i nikakva greška ne može da prođe,ne prašta se ništa.Sjećam se da sam jednom malo nespremniji došao nego inače.Profesor mi je zaprijetio.Ponedjeljkom sam dolazio da sviram,a srijedom sam slušao predavanja,kako drugi sviraju i po meni je to najveća škola.To što sam slušao tuđa predavanja mi je glavna knjiga iz koje sam sve naučio.Kad vidim to moje školovanje u Versaju,tolika je konkurencija da nema favoritizma,ostaje onaj koji zna a ide onaj koji ne zna. Brzo sam to ukapirao.Tako sa mojim boljim učenicima iz klase primjenjujem to da ne smiju da imaju nikakav izgovor,već da me interesuje moj predmet ,da moraju doći spremni na čas i da sviraju onako kako treba da se svira na času.

Svoje izuzetno znanje već dvije decenije prenosiš mladima u Školi za muziku i balet ,,Vasa Pavić”.Koliko te ispunjava rad sa djecom i koliko ima talentovane djece ?

Ne zamišljam da radim bilo što drugo osim da se bavim pedagogijom.Naravno,tu je i koncertna djelatnost,ali po meni baviti se pedagogijom to je trenutno najljepši posao na svijetu.Imamo predivnu školu,jedan baš lijep ambijent.Direktor nam nažalost ide u penziju,mi ga voljeli imati još dvadeset godina,ako bi moglo.Mnogo nam je svima žao što ide,jer je on taj koji je stvorio sve to,takav ambijent i sve ono što je sad trenutno u našoj školi velika zasluga ide njemu .Što se tiče mog posla sa učenicima,to je individualna nastava i ponavljam još jednom najljepši  posao koji  mogu da radim,je ovaj koji radim sad.Ne bih se zamijenio za ništa drugo, iskreno.

Sanja Pejović,Radio 98